Otvoreno pismo SPC – Biskupski episkopi srbski

Tekst koji sledi, zabavljen malo praštanjem a više zaboravom, pisan je sredinom maja ove godine, a neki dan kasnije poslat vrhu Srbske pravoslavne crkve, na tri adrese: Patrijarhovom ka­binetu, Arhijerejskom Saboru i informativnoj službi u Patrijar­šiji.

Kao što se i očekivalo, arhijereji su sve to prećutali, nije im do zamlaćivanja sa nekim tamo besposlenim piskaralom…

Ko zna zbog čega, tekst tada nije razaslat na brojne sajtovske i lične (pojedinačne) elektronske adrese. Sada, pošto nas je Vaseljenska, vešću od 27. oktobra, pod naslovom „DA SE NE ZABORAVI: 32 godine od nekažnjenog zločina nad Srbima na Ilidži„, podsetila da je tokom rečenog zločina „takozvana Armija BiH granatirala teritoriju Republike Srpske iz pravca Igmana, Hrasnice i Butmira i na autobuskoj stanici u opštini Ilidža ubila 10 i ranila 33 srpska civila, od kojih su mnogi ostali trajni invalidi, a najmlađa žrtva ovog svirepog masakra bio je trinaestogodišnji dečak Slađan Grgić“, čini se prikladnim da višemesečni propust bude otklonjen.

Evo tada poslatoga teksta – i danas iste značenjske „težine“.

Biskupski episkopi srbski

Svetom arhijerejskom saboru SPC

U Beogradu

Uvažena Gospodo Arhijereji,

Pre neki dan, 17. maja, ni sam ne znam gde me nađe, izvesni Dra­gan Mlađenović posla mi tekst „Osebujna brojidba srbskog biskupa„.

Rečeni tekst je prvobitno objavljen 9. januara 2024. godine, na sajtu „Nauka i kultura“ (https://naukikultura.com/osebujna.brojidba-srbskog-biskupa/), a ovoga puta pojavio se kao pismo poslato na 69 (šezdeset devet) adresa. Njegovom sadržinom prate se „lik i dje­lo papskog misionara, biskupa Srbske Pravoslavne Crkve, Pre­ča­snog Jovana Ćulibrka Zapadno-slavonskog. Srbski biskup Jo­van (Ćulibrk) je uzoran papopoklonik i papučoljubac, koji se pri­mio teške i složene zadaće da barbarske grko-pravoslavce (hajmo reć – Srbe) pre­vede iz divlje i zaostale grko-bizantske vjere i privede u moderan i na­predan rimokatolički kršćanski vjerozakon pod zaštitom i skrbi ću­do­rednog i bezgrešnog Oca Pape i Svete Rimske Crkve“.

Kako sam se i ranije, jednom, bavio nepodopštinama pomenu­tog biskupa, nije mi bilo teško da, „na prvu loptu“, svim prima­ocima ove poruke pošaljem kratak komentar:

„More, nije Joca kriv, njegovo je da ćuli brke, ‘vako il’ onako – kriv bi mogao biti Arhijerejski sabor Srbske pravoslavne crkve, ali samo pod uslovom da se u njemu baškari više od jednog i po duhovnika.

Ovako, teško Srbskoj Živoj Crkvi i s onima ostalim“.

Cifru od jednog i po pozajmio sam iz „priznanja’ Dimša Pe­rića (1954-­2003), pro­tojereja, profesora crkvenog prava u Bogo­slo­viji, koji je, da li 1992. ili 1993. godine, posle nekoga važnog skupa u Patrijaršiji, šapnuo jednom od učesnika da „među srp­skim episkopima ima četiri ili pet duhovnika, a svi su ostali komunisti i neki drugi“. Na pitanje „koji su oni prvi“ – odgovor nije dobijen, ali se zna da je u međuvremenu neravnomerno menjan duhovnički „sastav“, zbog čega ih je prirodni i ekukumenistički odabir sveo na jednoga i po. Mada, Živoj Crkvi to ne može biti uteha jer, kakvo je vreme došlo, prosvetni uslovi u Zemlji Sr­biji doveli su mlade ljude, bez obzira na to koja im je diploma do­de­ljena, u nepriliku da ih je školovanje omelo u obrazovanju. Kad su bogoslovi u pitanju, ostali su osiromašeni za neporecivu is­tinu da se duhovnost ne uči samo i jedino iz raspoloživih knjiga indžijela.

A nagoveštene biskupske nepodopštine nametnule su mi se podsećanjem na jedno višesatno putovanje (početkom januara 1992) tokom kojega Veselin Đuretić (1933-2020), istoričar, reče svo­jim zavičajnim saputnicima: „Ako te fali neki Njemac ili, ne daj bože, Hrvat –, bjež’ od njega ka’ od kuge“.

Niko od njegovih saputnika tada ništa ne reče, ali sam se toga prisetio kad pre nešto više od pet godina, na sajtu „Stanje stvari“ (https://stanjestvari.com /2019/09/27/jerko-zovak-kad-episkop -srpski-ucutkuje-srpskog-epikopa-zbog-br/), pročitah šta je izves­ni Jerko Zovak (1952-2023), „zapo­vjednik postrojbi“ ustaškog Zbo­ra narodne garde „na prvoj crti bojišta“, napisao u tekstu „Kad episkop srpski ušutkuje srp­skog episkopa zbog broja žrtava u Jasenovcu (2018)“:

„Nakon što je episkop (u mirovini) Jeftić počeo govoriti o ‘700 hiljada ubijenih Srba’ u Jasenovcu, Jovan Ćulibrk je spon­tano uzviknuo: ‘Prekinite vladiko, nije ih bilo toliko…’ Vje­ro­jatno šokiran imperativnom upadicom kolege po struci i bra­ta dakako, Jeftić je prekinuo govoriti ratnohuškački“.

Zbog onih koji su to zaboravili, „episkop (u mirovini)“ bio je vladika zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije (u svetu: Zoran Jevtić, 1938-1991-1999-1921), a Jovan Ćulibrk (u svetu: Neven, 1965), od 2014. godine vladika pakračko-slavonski.

Ovome drugom moglo se tako jer mu nije smetalo ni da „u ve­li­kom intervju, kojeg je ‘Jutarnji list’ objavio 27. veljače 2016. godine pod naslovom: ‘Komunistička optužnica ne može biti po­lazna točka razgovora o Stepincu’… referirajući se na kon­stataciju novinara kako je na kraju liturgije u jasenovačkoj crk­vi patrijarh Irinej govorio o ‘stotinama tisuća’ ubijenih Srba na području logora Jasenovac“, kaže:

„Što se tiče brojeva stradalih u sistemu koncentracionih i logora smrti Jasenovac, vrijedi ponoviti da konfuzija oko njih nastaje isključivo zbog toga što socijalistička Jugoslavija, a ni zemlje nastale njenim raspadom, nije uložila dovoljno ni sred­stava, ni rada ni ljudi da bi se došlo do pouzdanih naučnih rez­ultata. Nakon što su donesene prvobitne procjene broja žr­tava – uglavnom oko 1948. godine – normalne zemlje su osnovale ili zadužile posebne naučne institucije da se bave detaljnim pro­učavanjem karakteristika Drugog svjetskog rata, zločina ko­ji su se desili u njemu, kao i broja žrtava“.

Zovak je tu izjavu propratio kratkim komentarom da su se „ne­ki velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve proslavili svojom izrazito velikosrpskom, a često i ratnohuškačkom reto­ri­kom, dok Jovan, izgleda, pokušava biti vjerski vođa koji svoje stavove utemeljuje u znanosti, a ne u mitovima“.

Ne samo upotrebljene sintagme („komunistička optužnica“, „prvobitne procjene broja žrtava“, „normalne zemlje“, „posebne naučne institucije“, „detaljno proučavanje“, već i onaj „poučni povik“ starijem episkopskom kolegi, tek su nagoveštaj onoga što će vladika Jovan oslonjen na „znanje“ nekih zvaničnih istori­čara, narednih godina saopštavati o srbskome znanju i nezna­nju, o srbskim „zabludama“ i „nemoralnosti autoritativnih tvrd­nji o broju žrtava u Jasenovcu“.

Dok sam pokušavao da ustanovim ko je tu ko, ko je šta, a bo­gami i koješta, saznajem od izvesnog Nikole Žumberčanina (na istom sajtu, na linku https://stanjestvari.com/2023/09/01/komentar-na-tekst-vladana-vukosavljevica/) da „Jovan Ćuli­brk nema iza sebe nekakvo značajno istorijsko delo i projekat je antisrpskog ‘ne­vladinog sektora’, koga podržava Vatikan, Eng­leska, SAD, Ne­mačka, Hrvatska i Izrael. On je prosto sramota za SPC… Ovo treba da se jednom kaže i to jasno i glasno! Njegov primer jasno pokazuje kakvo je jadno i bedno stanje u vrhu Srpske pravoslavne crkve“.

Ne znam posigurno na kakvu je jadnost i bednost mislio taj Žumberčanin, ali mi pada na um da je, nekada, davno, Ilija M. Živančević, jedan od značajnijih delatnika u srbskom pravu, mi­slio o Srbskoj crkvi drukčije, te da je zapisao na jednome mestu da se sveštenstvo „kao predstavnik nauke i znanja… shvatalo kao mozak i um svoga vla­dara, koji mu je ukazivao svu pažnju, savetu­jući se s njim o držav­nim poslovima, koje je vladar obavljao. A sam vladar koji je pred­stavljao – po shvatanju Srba – i um i silu, održavao je ravnotežu između sveštenstva, uma i vlastele i štitio je najniži red… Poštovanje sveštenstva bilo (je) po­što­vanje uma, a ne snage i sile“.

Od Živančevićevog vremena nije prošlo ni pola veka, a bla­že­nopo­čiv­ši patrijarh srbski gospodin German (u sve­t­u Hra­nislav Đorić, 1899-1991) dozvoliće sebi da u Jasenovcu, 2. sep­tem­bra 1984. godine, pri osvećenju Crkve Rođenja Svetog Jovana Krstitelja, drži ope­lo nikad izbrojanim i nikad popisanim du­šama „najvećega srb­skoga grada pod zemljom“, i tom prili­kom os­tavi srbskome naro­du u amanet, bar nam se onda tako učinilo, jed­nu takoreći an­tolo­gijsku misao: „Oprostili smo, ali nikad ne smemo zabora­viti“.

Po nesreći, German je prvim delom svoje poruke samo blago­slovio one bivše Srbe koji su sa stanovišta komunističke sile i njene planirane večnosti, ne samo u svoje ime (jer i oni su bili deo zločinačke mase „uvrštene“ u oproštaj), već i u ime mnogih unesrećenih srbskih porodica i siročadi, opro­sti­li zločin zbog kojega ljudska civilizacija zadugo ne bi imala pravo na smeh i na pesmu. A da li podsvesno ili zbog toga što je znao da je i sam bio zatočenik (jedno vreme možda i zatočnik) istog tog ideolo­škog monstruma, patrijarh German je ipak smogao snage za poru­ku da se jasenovački zločin ne sme zaboraviti.

Najverovatnije po „nauku“ svoga nešto daljeg prethodnika, patrijarh Porfirije (u svetu Prvoslav Perić, 1961) poručio je 4. avgusta 2021. godi­ne, u Busijama, na obeležavanju Dana sećanja na sve stradale i pro­gnane Srbe u hrvatskoj (i američkoj) geno­cidnoj vojnoj akciji „Oluja“ „da tre­ba da se pomolimo za sve ne­vino postradale u strašnim avgus­tovskim danima 1995. godine, ali i za sve postradale pre toga u Hrvatskoj, kao i da ne smemo zaboraviti, ali da kao hri­šćani mo­ramo oprostiti“.

Na istome tom skupu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić poru čio je okupljenima da „možemo i moramo da oprostimo, ali to možemo samo ako pamtimo, pošto u zaboravu nema opro­šta­ja ni sebi ni drugima“.

„Isto to, samo malo drukčije“, izgovorio je on pola godine ra­nije, pri obeležavanju dvadeset druge godišnjice evroamerič­ke fašikratske agresije na Srbiju: „Posao i obaveza Srbije je da oprosti ali i nikada ne zaboravi. Gajićemo kulturu sećanja i po­no­siti se onim što je Srbija činila da sačuva slobodu, svoja og­njišta i zemlju“.

Vidimo da je poštapalica o oproštaju, zaboravu i pamćenju naučena vrlo odlično, valjda zbog toga što su ne samo Patrijarh i Predsednik, već i brojni drugi važni „ponavljači dubokih misaonih iskaza“ poznatih ljudi, naučeni da opraštaju makar i neovlašćeno i da, navodno, ne zaboravljaju, ali da o svojoj neza­bo­ravnosti ćute.

Pri tome, niko se od njih i ne pita kakve koristi ima od „ćut­ljivog“ nezaborava, možda i zbog toga što im je ostalo nepoznato da je i švajcarski kriminolog dr Arčibald Rajs (1875-1929) zapi­sao bar jednu pametnu. On je, naime, kao čo­vek i sam povređen onim što je krajem leta 1914. godine zabe­ležio tokom svojih istražnih radnji po Mačvi (gde su na­ročito Hrvati ostavili svoje zloči­načke tragove), poručivao Srbi­ma da ne smeju zaboraviti ono što im se desilo na po­četku Veli­kog rata. Podsećajući da je neki ne­imenovani fran­c­uski patri­ota (baveći se nekim „slučajem“ u Francuskoj) save­tovao da „ne govorimo nikad o tome, ali misli­mo uvek na to“, dr Rajs je tu le­por­eku i blagoglagoljivu misao malo prepravio i pretvorio u vrlo ozbiljno upozorenje srbskom narodu: „Misli­mo uvek na to i govorimo uvek o tome“.

Nažalost, Srbi ga nisu poslušali: sve što se dešavalo za­boravili su, a četvrt veka kasnije, u Drugom svetskom ratu, do­zvol­ili da im se desi „isto to, samo malo drukčije“.

I dešava im se to još jednom: od početka devedesetih godina 20. veka do danas, bez izgleda da se sagleda kraj te bolesne hrvat­ske (i rimokatoličke) mržnje prema svemu što je srbsko…

…Što meni daje pravo da unekoliko re­de­finišem i Rajsovo upozorenje:

Mislimo uvek na zločine prema srbskom narodu, bilo čiji da su i bilo koliko da su sveži ili stari, i uvek o njima govo­ri­mo, i zbog sebe, i zbog sveta, i zbog zločinaca.

I, naročito, zbog toga što niko od nas, bez obzira na svoj stvarni ili zamišljeni položaj u srbskom rodu, nema pravo da oprašta ništa od onoga o čemu se govorilo u Busijama, izbeg­ličkom naselju pored Zemuna.

Jer, samo Bog može oprostiti, ali i On samo onima koji se istin­ski pokaju.

Podrazumeva se da to važi samo za one koji su naučili da čitaju i ne zaboravljajući tu „veštinu“ saznali da je Svetu Tajnu Poka­ja­nja ustanovio Isus Hri­stos obraćajući se svojim učeni­cima, apostolima: „Kojima opro­stite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su“ (Jovan 20, 23).

Pokajanje se ne sastoji samo u odricanju od počinjenoga zla (ili učinjenih zala), ne­go i u trudu da se pokajnik „dalji od zla i čini dobro“. Pokajanje je du­ho­v­no vaskrsenje. Dok čovek živi u gresima on je telom živ, a du­hom mrtav jer nema u svojoj duši Bo­ga koji je izvor života.

Sveti Jovan Zlatoust kaže da pokajanje počinje onoga tre­nut­ka kad čovek shvati da je pogrešio, kad shvati da je duhovno bo­lestan i da mu je grešna duša odvojena od Boga.

Sveti Oci tome dodaju da nije dovoljna sama spoznaja onoga koji je pogrešio, potrebno je učiniti nešto što se konkret­nom grehu protivi, odnosno prineti plodove dostojne pokaja­nja.

Čini se da mnogim duhovnicima u srbskom narodu, čak i naj­vi­šeg reda, sve to nije baš jasno.

Ili ponešto od toga, naročito da onoj zločinačkoj strani i nije do pokajanja.

Prepoznatljivo je to i ovih dana kad dokazani zlikovci, oni kojima je genocid nad Srbima bio redovno „zanimanje“, poslednji put 1999. godine, ula­žu svu svoju neljudsku silu da mnogostradal­nim Srbima narodu nakače „oreol“ genocidnog naroda.

Ne bi moglo tako da su obrazovani Srbi, duhovnici pre svih, zapisivali ko je, gde i kakve zločine nad Srbima činio i umesto što su ispisivali i uzvikivali parole o opraštanju i navodnom nezaboravu – da su „uvek govorili o tome“.

Ponajmanje onako kako je to patrijarh Porfirije „objasnio“ 17. maja, u 19″35, u Pinokijevoj televizijskoj emisiji:

„Srpski narod ništa manje nije stradao“.

Valjda uz prethodno „tumačenje“ da su Srbi „mnogo nastra­da­li“ neke druge.

Kao ono što je „izučio“ hrvatski znanstvenik Stjepan Lozo (1961) čiji je „fo­kus bavljenja povijesnim temama na utje­cajima ve­likosrp­ske ide­o­logije i politike na Hrvate i Hrvat­sku“ i, po­tom, objavio u knji­ži­ci „I­de­ologija i propaganda velikosrp­skoga genocida nad Hr­vatima – projekt ‘Homogena Srbija’ 1941″, na je­dva 736 strana for­mata B5. Kako-tako, on je toliko svoje „umo­vanje“ sažeo u ne­koliko rečenica sadržanih u intervjuu za „Slo­bod­nu Dalma­ciju“ (http://shp.bizhat.com/Lozo.html),te se od nje­ga moglo saznati da su Srbi u Nezavisnoj Dr­žavi Hrvatskoj „provo­dili genocid nad Hrvatima i… postojeća para­di­gma o ‘str­a­šnim’ us­ta­šama na neki na­či­n tvorevina je ve­likosrpske propa­gan­de. Prava je, međutim, is­ti­na da ustaše do ljeta 1941. i srpske po­bune nisu činili nika­kve posebne zlo­čine prema Srbi­ma… te da su funkcionirali kao neka vrsta narodne sa­mo­obrane od velikosrpskoga genocida… Oklevetali su Hrvate za genocid nad Sr­bi­ma preventivnom propagandom, s predumišljajem, već u lipnju 1941. godine, a onda počinili ge­nocid nad Hrvatima“.

Pomenuta knjiga objavljena je u Spljetu, 2017. godine, u vreme dok je u Zagrebu stolovao mitropolit zagrebačko-ljubljanski Por­firije, a srbskoj javnosti nije se dalo da, ko zna zbog čega, za nju sa­znaju bilo preko mitropolita Porfirija, bilo preko vladike dal­matinskog Nikodima (u svetu: Pavla Kosovića, 1981). Ako je Spljet za Porfirija bio predaleko i nije ga zanimalo šta to tamo hr­vat­ski znanstvenici pišu o nekakvim Srbima, mora se razumeti, makar to bilo na srbsku štetu, zbog čega je tu knjigu prećutao bu­dući vladika Nikodim. Naime, on je dve godine pre svoga usto­ličenja, na tribini „Crkva i antifašizam“, u okviru šibenskog „Festivala alternative i ljevice“, u društvu jednoga franje­vačkog župnika, „govorio o antifašistima među svećenstvom i ekstremnim nacionalističkim projektima u 20. stoljeću, njiho­vim pobornicima unutar Rimokatoličke i Srpske pravoslavne crkve na ovim prostorima i refleksijama na današnje vrijeme. Ekstremne stavove i izjave, kazao je tom prigodom, ‘treba prepu­stiti sudu Božjem’, te je izrazio nadu kako će ih se nadići i pre­pustiti prošlosti dolaskom mlađih ljudi u crkve, onih koji ni­su opterećeni ratom“0000 (https://stanjestvari.com/2017/08/18/da-je-pos tao-episkop-dalmatinski-nikodim-obznanio-na-fejsu/).

Nije za sebe rekao da je „neopterećen ratom“, iako je 1995. sa roditeljima prognan iz Zadra i uhlebio se u Šumadiji, ali je zato 5. marta 2023. godine podučavao svoje eparhiote „da je Car­stvo Nebesko jedini cilj kome treba da težimo i jedini cilj koji u životu treba da nam bude merilo“ (https://spc.rs/episkop-dalmatinski-nikodim-carstvo-nebesko-je-jediniccilj-kome-/).

Ej, Nikodime, druže svojih drugova, zar Srbima nije i do ži­vota u Carstvu Zemaljskom, makar se ono sada zvalo nekako druk­čije, republikanski?!

A ne znam, Gospodo Arhijereji, da li je vas iko ikada pitao u korist čije štete radite?

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!