Отворено писмо СПЦ – Бискупски епископи србски
Текст који следи, забављен мало праштањем а више заборавом, писан је средином маја ове године, а неки дан касније послат врху Србске православне цркве, на три адресе: Патријарховом кабинету, Архијерејском Сабору и информативној служби у Патријаршији.
Као што се и очекивало, архијереји су све то прећутали, није им до замлаћивања са неким тамо беспосленим пискаралом…
Ко зна због чега, текст тада није разаслат на бројне сајтовске и личне (појединачне) електронске адресе. Сада, пошто нас је Васељенска, вешћу од 27. октобра, под насловом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: 32 године од некажњеног злочина над Србима на Илиџи„, подсетила да је током реченог злочина „такозвана Армија БиХ гранатирала територију Републике Српске из правца Игмана, Храснице и Бутмира и на аутобуској станици у општини Илиџа убила 10 и ранила 33 српска цивила, од којих су многи остали трајни инвалиди, а најмлађа жртва овог свирепог масакра био је тринаестогодишњи дечак Слађан Гргић“, чини се прикладним да вишемесечни пропуст буде отклоњен.
Ево тада послатога текста – и данас исте значењске „тежине“.
Бискупски епископи србски
Светом архијерејском сабору СПЦ
У Београду
Уважена Господо Архијереји,
Пре неки дан, 17. маја, ни сам не знам где ме нађе, извесни Драган Млађеновић посла ми текст „Осебујна бројидба србског бискупа„.
Речени текст је првобитно објављен 9. јануара 2024. године, на сајту „Наука и култура“ (https://naukikultura.com/osebujna.brojidba-srbskog-biskupa/), а овога пута појавио се као писмо послато на 69 (шездесет девет) адреса. Његовом садржином прате се „лик и дјело папског мисионара, бискупа Србске Православне Цркве, Пречасног Јована Ћулибрка Западно-славонског. Србски бискуп Јован (Ћулибрк) је узоран папопоклоник и папучољубац, који се примио тешке и сложене задаће да барбарске грко-православце (хајмо рећ – Србе) преведе из дивље и заостале грко-бизантске вјере и приведе у модеран и напредан римокатолички кршћански вјерозакон под заштитом и скрби ћудоредног и безгрешног Оца Папе и Свете Римске Цркве“.
Како сам се и раније, једном, бавио неподопштинама поменутог бискупа, није ми било тешко да, „на прву лопту“, свим примаоцима ове поруке пошаљем кратак коментар:
„Море, није Јоца крив, његово је да ћули брке, ‘вако ил’ онако – крив би могао бити Архијерејски сабор Србске православне цркве, али само под условом да се у њему башкари више од једног и по духовника.
Овако, тешко Србској Живој Цркви и с онима осталим“.
Цифру од једног и по позајмио сам из „признања’ Димша Перића (1954-2003), протојереја, професора црквеног права у Богословији, који је, да ли 1992. или 1993. године, после некога важног скупа у Патријаршији, шапнуо једном од учесника да „међу српским епископима има четири или пет духовника, а сви су остали комунисти и неки други“. На питање „који су они први“ – одговор није добијен, али се зна да је у међувремену неравномерно мењан духовнички „састав“, због чега их је природни и екукуменистички одабир свео на једнога и по. Мада, Живој Цркви то не може бити утеха јер, какво је време дошло, просветни услови у Земљи Србији довели су младе људе, без обзира на то која им је диплома додељена, у неприлику да их је школовање омело у образовању. Кад су богослови у питању, остали су осиромашени за непорециву истину да се духовност не учи само и једино из расположивих књига инџијела.
А наговештене бискупске неподопштине наметнуле су ми се подсећањем на једно вишесатно путовање (почетком јануара 1992) током којега Веселин Ђуретић (1933-2020), историчар, рече својим завичајним сапутницима: „Ако те фали неки Њемац или, не дај боже, Хрват –, бјеж’ од њега ка’ од куге“.
Нико од његових сапутника тада ништа не рече, али сам се тога присетио кад пре нешто више од пет година, на сајту „Стање ствари“ (https://stanjestvari.com /2019/09/27/jerko-zovak-kad-episkop -srpski-ucutkuje-srpskog-epikopa-zbog-br/), прочитах шта је извесни Јерко Зовак (1952-2023), „заповједник постројби“ усташког Збора народне гарде „на првој црти бојишта“, написао у тексту „Кад епископ српски ушуткује српског епископа због броја жртава у Јасеновцу (2018)“:
„Након што је епископ (у мировини) Јефтић почео говорити о ‘700 хиљада убијених Срба’ у Јасеновцу, Јован Ћулибрк је спонтано узвикнуо: ‘Прекините владико, није их било толико…’ Вјеројатно шокиран императивном упадицом колеге по струци и брата дакако, Јефтић је прекинуо говорити ратнохушкачки“.
Због оних који су то заборавили, „епископ (у мировини)“ био је владика захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (у свету: Зоран Јевтић, 1938-1991-1999-1921), а Јован Ћулибрк (у свету: Невен, 1965), од 2014. године владика пакрачко-славонски.
Овоме другом могло се тако јер му није сметало ни да „у великом интервју, којег је ‘Јутарњи лист’ објавио 27. вељаче 2016. године под насловом: ‘Комунистичка оптужница не може бити полазна точка разговора о Степинцу’… реферирајући се на констатацију новинара како је на крају литургије у јасеновачкој цркви патријарх Иринеј говорио о ‘стотинама тисућа’ убијених Срба на подручју логора Јасеновац“, каже:
„Што се тиче бројева страдалих у систему концентрационих и логора смрти Јасеновац, вриједи поновити да конфузија око њих настаје искључиво због тога што социјалистичка Југославија, а ни земље настале њеним распадом, није уложила довољно ни средстава, ни рада ни људи да би се дошло до поузданих научних резултата. Након што су донесене првобитне процјене броја жртава – углавном око 1948. године – нормалне земље су основале или задужиле посебне научне институције да се баве детаљним проучавањем карактеристика Другог свјетског рата, злочина који су се десили у њему, као и броја жртава“.
Зовак је ту изјаву пропратио кратким коментаром да су се „неки великодостојници Српске православне цркве прославили својом изразито великосрпском, а често и ратнохушкачком реториком, док Јован, изгледа, покушава бити вјерски вођа који своје ставове утемељује у знаности, а не у митовима“.
Не само употребљене синтагме („комунистичка оптужница“, „првобитне процјене броја жртава“, „нормалне земље“, „посебне научне институције“, „детаљно проучавање“, већ и онај „поучни повик“ старијем епископском колеги, тек су наговештај онога што ће владика Јован ослоњен на „знање“ неких званичних историчара, наредних година саопштавати о србскоме знању и незнању, о србским „заблудама“ и „неморалности ауторитативних тврдњи о броју жртава у Јасеновцу“.
Док сам покушавао да установим ко је ту ко, ко је шта, а богами и којешта, сазнајем од извесног Николе Жумберчанина (на истом сајту, на линку https://stanjestvari.com/2023/09/01/komentar-na-tekst-vladana-vukosavljevica/) да „Јован Ћулибрк нема иза себе некакво значајно историјско дело и пројекат је антисрпског ‘невладиног сектора’, кога подржава Ватикан, Енглеска, САД, Немачка, Хрватска и Израел. Он је просто срамота за СПЦ… Ово треба да се једном каже и то јасно и гласно! Његов пример јасно показује какво је јадно и бедно стање у врху Српске православне цркве“.
Не знам посигурно на какву је јадност и бедност мислио тај Жумберчанин, али ми пада на ум да је, некада, давно, Илија М. Живанчевић, један од значајнијих делатника у србском праву, мислио о Србској цркви друкчије, те да је записао на једноме месту да се свештенство „као представник науке и знања… схватало као мозак и ум свога владара, који му је указивао сву пажњу, саветујући се с њим о државним пословима, које је владар обављао. А сам владар који је представљао – по схватању Срба – и ум и силу, одржавао је равнотежу између свештенства, ума и властеле и штитио је најнижи ред… Поштовање свештенства било (је) поштовање ума, а не снаге и силе“.
Од Живанчевићевог времена није прошло ни пола века, а блаженопочивши патријарх србски господин Герман (у свету Хранислав Ђорић, 1899-1991) дозволиће себи да у Јасеновцу, 2. септембра 1984. године, при освећењу Цркве Рођења Светог Јована Крститеља, држи опело никад избројаним и никад пописаним душама „највећега србскога града под земљом“, и том приликом остави србскоме народу у аманет, бар нам се онда тако учинило, једну такорећи антологијску мисао: „Опростили смо, али никад не смемо заборавити“.
По несрећи, Герман је првим делом своје поруке само благословио оне бивше Србе који су са становишта комунистичке силе и њене планиране вечности, не само у своје име (јер и они су били део злочиначке масе „уврштене“ у опроштај), већ и у име многих унесрећених србских породица и сирочади, опростили злочин због којега људска цивилизација задуго не би имала право на смех и на песму. А да ли подсвесно или због тога што је знао да је и сам био заточеник (једно време можда и заточник) истог тог идеолошког монструма, патријарх Герман је ипак смогао снаге за поруку да се јасеновачки злочин не сме заборавити.
Највероватније по „науку“ свога нешто даљег претходника, патријарх Порфирије (у свету Првослав Перић, 1961) поручио је 4. августа 2021. године, у Бусијама, на обележавању Дана сећања на све страдале и прогнане Србе у хрватској (и америчкој) геноцидној војној акцији „Олуја“ „да треба да се помолимо за све невино пострадале у страшним августовским данима 1995. године, али и за све пострадале пре тога у Хрватској, као и да не смемо заборавити, али да као хришћани морамо опростити“.
На истоме том скупу, председник Србије Александар Вучић пору чио је окупљенима да „можемо и морамо да опростимо, али то можемо само ако памтимо, пошто у забораву нема опроштаја ни себи ни другима“.
„Исто то, само мало друкчије“, изговорио је он пола године раније, при обележавању двадесет друге годишњице евроамеричке фашикратске агресије на Србију: „Посао и обавеза Србије је да опрости али и никада не заборави. Гајићемо културу сећања и поносити се оним што је Србија чинила да сачува слободу, своја огњишта и земљу“.
Видимо да је поштапалица о опроштају, забораву и памћењу научена врло одлично, ваљда због тога што су не само Патријарх и Председник, већ и бројни други важни „понављачи дубоких мисаоних исказа“ познатих људи, научени да опраштају макар и неовлашћено и да, наводно, не заборављају, али да о својој незаборавности ћуте.
При томе, нико се од њих и не пита какве користи има од „ћутљивог“ незаборава, можда и због тога што им је остало непознато да је и швајцарски криминолог др Арчибалд Рајс (1875-1929) записао бар једну паметну. Он је, наиме, као човек и сам повређен оним што је крајем лета 1914. године забележио током својих истражних радњи по Мачви (где су нарочито Хрвати оставили своје злочиначке трагове), поручивао Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата. Подсећајући да је неки неименовани француски патриота (бавећи се неким „случајем“ у Француској) саветовао да „не говоримо никад о томе, али мислимо увек на то“, др Рајс је ту лепореку и благоглагољиву мисао мало преправио и претворио у врло озбиљно упозорење србском народу: „Мислимо увек на то и говоримо увек о томе“.
Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније, у Другом светском рату, дозволили да им се деси „исто то, само мало друкчије“.
И дешава им се то још једном: од почетка деведесетих година 20. века до данас, без изгледа да се сагледа крај те болесне хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско…
…Што мени даје право да унеколико редефинишем и Рајсово упозорење:
Мислимо увек на злочине према србском народу, било чији да су и било колико да су свежи или стари, и увек о њима говоримо, и због себе, и због света, и због злочинаца.
И, нарочито, због тога што нико од нас, без обзира на свој стварни или замишљени положај у србском роду, нема право да опрашта ништа од онога о чему се говорило у Бусијама, избегличком насељу поред Земуна.
Јер, само Бог може опростити, али и Он само онима који се истински покају.
Подразумева се да то важи само за оне који су научили да читају и не заборављајући ту „вештину“ сазнали да је Свету Тајну Покајања установио Исус Христос обраћајући се својим ученицима, апостолима: „Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јован 20, 23).
Покајање се не састоји само у одрицању од почињенога зла (или учињених зала), него и у труду да се покајник „даљи од зла и чини добро“. Покајање је духовно васкрсење. Док човек живи у гресима он је телом жив, а духом мртав јер нема у својој души Бога који је извор живота.
Свети Јован Златоуст каже да покајање почиње онога тренутка кад човек схвати да је погрешио, кад схвати да је духовно болестан и да му је грешна душа одвојена од Бога.
Свети Оци томе додају да није довољна сама спознаја онога који је погрешио, потребно је учинити нешто што се конкретном греху противи, односно принети плодове достојне покајања.
Чини се да многим духовницима у србском народу, чак и највишег реда, све то није баш јасно.
Или понешто од тога, нарочито да оној злочиначкој страни и није до покајања.
Препознатљиво је то и ових дана кад доказани зликовци, они којима је геноцид над Србима био редовно „занимање“, последњи пут 1999. године, улажу сву своју нељудску силу да многострадалним Србима народу накаче „ореол“ геноцидног народа.
Не би могло тако да су образовани Срби, духовници пре свих, записивали ко је, где и какве злочине над Србима чинио и уместо што су исписивали и узвикивали пароле о опраштању и наводном незабораву – да су „увек говорили о томе“.
Понајмање онако како је то патријарх Порфирије „објаснио“ 17. маја, у 19″35, у Пинокијевој телевизијској емисији:
„Српски народ ништа мање није страдао“.
Ваљда уз претходно „тумачење“ да су Срби „много настрадали“ неке друге.
Као оно што је „изучио“ хрватски знанственик Стјепан Лозо (1961) чији је „фокус бављења повијесним темама на утјецајима великосрпске идеологије и политике на Хрвате и Хрватску“ и, потом, објавио у књижици „Идеологија и пропаганда великосрпскога геноцида над Хрватима – пројект ‘Хомогена Србија’ 1941″, на једва 736 страна формата Б5. Како-тако, он је толико своје „умовање“ сажео у неколико реченица садржаних у интервјуу за „Слободну Далмацију“ (http://shp.bizhat.com/Lozo.html),те се од њега могло сазнати да су Срби у Независној Држави Хрватској „проводили геноцид над Хрватима и… постојећа парадигма о ‘страшним’ усташама на неки начин творевина је великосрпске пропаганде. Права је, међутим, истина да усташе до љета 1941. и српске побуне нису чинили никакве посебне злочине према Србима… те да су функционирали као нека врста народне самообране од великосрпскога геноцида… Оклеветали су Хрвате за геноцид над Србима превентивном пропагандом, с предумишљајем, већ у липњу 1941. године, а онда починили геноцид над Хрватима“.
Поменута књига објављена је у Спљету, 2017. године, у време док је у Загребу столовао митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а србској јавности није се дало да, ко зна због чега, за њу сазнају било преко митрополита Порфирија, било преко владике далматинског Никодима (у свету: Павла Косовића, 1981). Ако је Спљет за Порфирија био предалеко и није га занимало шта то тамо хрватски знанственици пишу о некаквим Србима, мора се разумети, макар то било на србску штету, због чега је ту књигу прећутао будући владика Никодим. Наиме, он је две године пре свога устоличења, на трибини „Црква и антифашизам“, у оквиру шибенског „Фестивала алтернативе и љевице“, у друштву једнога фрањевачког жупника, „говорио о антифашистима међу свећенством и екстремним националистичким пројектима у 20. стољећу, њиховим поборницима унутар Римокатоличке и Српске православне цркве на овим просторима и рефлексијама на данашње вријеме. Екстремне ставове и изјаве, казао је том пригодом, ‘треба препустити суду Божјем’, те је изразио наду како ће их се надићи и препустити прошлости доласком млађих људи у цркве, оних који нису оптерећени ратом“0000 (хттпс://станјествари.цом/2017/08/18/да-је-пос тао-епископ-далматински-никодим-обзнанио-на-фејсу/).
Није за себе рекао да је „неоптерећен ратом“, иако је 1995. са родитељима прогнан из Задра и ухлебио се у Шумадији, али је зато 5. марта 2023. године подучавао своје епархиоте „да је Царство Небеско једини циљ коме треба да тежимо и једини циљ који у животу треба да нам буде мерило“ (https://spc.rs/episkop-dalmatinski-nikodim-carstvo-nebesko-je-jediniцcilj-kome-/).
Еј, Никодиме, друже својих другова, зар Србима није и до живота у Царству Земаљском, макар се оно сада звало некако друкчије, републикански?!
А не знам, Господо Архијереји, да ли је вас ико икада питао у корист чије штете радите?
Аутор: Илија Петровић, историчар