Отписивање ћирилице уз елементе достојанства

Већ је много писаноо одговорности Матице српске за суноврат ћирилице увођењем у српски правопис и хрватске латинице као другог српског писма,као и о њеном одбијању да усклади правопис са уставним прописом о језику и писму (само ћирилица у српском језику). Овом приликом указује се како је Матица српска већ давно издала ћирилицу, а у задње време ју је коначно пустила низ воду неоглашавањем поводом по ћирилицу важних следећих догађаја:

  • Пре две године председник Одбора за стандардизацију српског језика проф.др Срето Танасић преко многих медија је ширио истину да ова латиница није српско писмо. Чинило се да ће то довести до усклађивања  Правописа српскога језика Матице српске са Уставом Србије (једноазбучје у српском језику). Није примећено да је он добио подршку ни у Одбору ни у Матици српској.
  • Прошле године држава је у саслужењу са државним лингвистима одржала  опело ћирилици доношењем Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма. Било је то и својеврсно отписивање ћирилице уз елемнте достојанства,по узору на отпуштање Косова и Метохије које је предложио председник САНУ академик Владимир Костић.
  • Недавно су лингвисти су одржали и годишњи помен ћирилици панел-дискусијом у „Новостима“, јер су нашли да у првој години примене Закона, који је најављиван као спасоносни,није било никаквог позитивног помака,али су они ипак оптимисти, јер је држава ћирилицу ставила у први план. Да се догодило њено истинско стављање у први план он би профунционисао за годину дана, а и сами су признали да се то није десило

 Детаљније сам о горњем писао у тексту “Лингвисти поражени на примарности ћирилице-држава победник кршењем Устава“ ( сајт проф.др Зорана Милошевића „Наука и култура“), а овом приликом нешто скраћено и са изменама. Веће скраћивање није било могуће јер је дубока ћириличка рана, па је потребно много љуте траве.

Не верујем да ће ово писање подстаћи Матицу српску да српски правопис (два српска писма) усклади са српским Уставом (само  ћирилица). Напротив,учинак ће бити као да сам писао дебелим зидовима њене зграде. Овим се њој само ставља до знања шта ће јавност сазнати о њеној издаји ћирилице. Вероватно ће и ово бити објављено само на напред поменутом сајту,али моје је да сведочим, па макар и пред само једним Србином.

Ћирилицу одавно бранимо од Матице српске                                                              

Кад је Србија поткрај прошлог века поново постала држава,  ћирилица је враћена српском народу Уставом из 1990.г.,захваљујући искључиво легендарном и генијалном професору права и социологије академику Радомиру Лукићу. Дакле, без икаквог учешћа у томе лингвиста,САНУ и Матице српске. Чак и кад се Југославија распадала у крви, српски лингвисти су и 1992.имали своје Друштво српскохрватског језика, и кликтали су од среће што им такво име језика нико није наметнуо,него је оно резултат њиховог научног уверења!!! Као такви нису могли поднети да остану без хрватске латинице,па су тражили начин да обесмиле уставну позицију ћирилице. И сетили су се да се законом њена употреба подели на службену (оно што пише држава) и јавну (оно што пише народ),што значи да се настави владавина латинице. Такве поделе нема нигде другде на свету.

Академик Лукић је то прозрео, па је у „Политици“ од 21.јула 1990. објављен његов текст“Против посебног закона“, у којем уставну заштиту ћирилице тумачи овако: свугде ћирилица осим у приватној комуникацији,уз императивну, директну  примену Устава, тј.без доношења закона. У његовом тексту је и ово: „…и у оно срећно време кад је у Србији, као и у свакој нормалној држави, владало њено национално писмо-ћирилица…“

„Из наведених разлога треба свесрдно поздравити овај пропис нацрта Устава Србије и пожелети да што пре постане пуноважан како би се најзад једном решило једно од најважнијих питања културе и националне самосвести српског народа.“

Изгледа да академик није имао увид у којој мери је већ истањена српска национална нит по питању ћирилице и свега осталог,па је закон ипак био потребан.Али не да се њиме одређује шта ће се писати ћирилицом,него да се пропишу казне за непридржавање Устава.

Али, САНУ, Матица српска и лингвисти су пожелели нешто сасвим друго у односу на академика Лукића-да и у држави Србији ова хрватска латиница остане као друго српско писмо,што ћирилици одузима могућност гајења националне самосвести српског народа.

Народ се побунио па је 2001.основано удружење „Ћирилица“ Нови Сад, чији је  главни човек био Драгољуб Збиљић, и то остао до данас. Лингвиста мр Бранислав Брборић је препознао и подржао народну енергију и хтење,па је као помоћник министра културе Драгана Којадиновића, у тесној сарадњи са „Ћирилицом“, формулисао референдумско питање о језику и писму за Устав 2006. Народ се тада определио за ћирилицу, па је чланом 10. Устава Србије то регулисано овако: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.

Пошто је припремано иновирано издање правописа Матице српске, „Ћирилица“ Нови Сад  и новосновано удружење „Ћирилица“ Београд захтевали су да питање писма у правопису буде усаглашено са Уставом.

Матица српска се оглушила о све вапаје поменутих удружења,али је ипак морала да прихвати разговор са њиховим представницима ,који је одржан дана 20.5.2010. Наиме, претходно су два одборника у Скупштини општине Пријепоље  добили батине када нису хтели да приме латиничке скупштинске материјале,а нису хтели ни да напусте салу. О томе нико у Србији није хтео да пише,него се све сазнало од телевизије у Бијељини.У име удружења „Ћирилица“ Београд дописом сам тражио састанак у Матици српској, и питао када ће она реаговати ако неће сада када Срби добијају батине због свог писма.

Кад није било одговора у датом примереном року,отпремљено је у Нови Сад и друго писмо, у коме је стајало да ћемо тамо стићи са транспарентима ако нема разговора. Хитно смо позвани,као и активисти „Ћирилице“ Нови Сад.

Пре него што је састанак почео нека жена,ваљда професор, пита нас изазивачки колико имамо професора лингвиста, знајући да немамо ниједног, јер без њих третирани смо као нула. Други професор веома уљудно рече да смо на истом задатку, а ја одговарам да нисмо, јер смо ми само за ћирилицу, а они за два писма, што у коначном значи да су за латиницу.

Ми из удружења смо стално понављали једно исто питање: да ли ће Матица поступити по Уставу,или ће хрватска латиница остати у српском правопису. Главни редактор правописа проф.др Мато Пижурица је одговорио да он неће потписати ништа друго осим да се латиница учи у школи у толикој мери да Срби могу читати дела Дубровачке књижевности на латиници.

Последњи је говорио председник академик Чедомир Попов. Пошто сам седео до њега, одмах је према мени усмерио свој претећи кажипрст и рекао:“ И ви се усуђујете рећи да је мање Србин онај који пише латиницом. Ево, ја пишем белешке и ћирилицом и латиницом.“ Окрену према мени своје папире, и збиља је користио оба писма. Наравно да ја никад нигде, па ни том приликом, нисам рекао оно што ми је приписао председник, иако тако мислим. Исто тако,никад нисам видео да неко пише наизменично на оба писма, а нисам поверовао да то чини ни академик, осим у овој прилици.

Уместо обећаног, Пижурица је написао у правопису нешто сасвим друго: да је и латиница српско писмо,и то као остатак из српскохрватског језичког заједништва.     

Он се двоумио у име Матице од 2006.до 2010.да ли да поступи по Уставу или по латиничком војвођанству Ненада Чанка, па је на крају изабрао ово друго. Онда је Чанак поручивао да треба променити уставни пропис, јер није правописан!  

Тако се поставила Матица српска, и на томе је остала до данашњег дана.

Посрбљавање хрватске латинице, осим правописом, и помоћу лажи да је њен аутор Вук Караџић

Аутори правописа су морали бити веома храбри кад су смели написати да је латиница српско писмо као остатак из језичког заједништва Срба и Хрвата. Кад смо ми Срби могли да прогутамо тако нешто, онда нисмо само ниско пали, него смо и потонули, а ево и зашто. Прво, то заједништво је кратко трајало,код Хрвата од 1954.до 1967,а код Срба од 1954. до данас,и завршило се изгоном Срба из Хрватске. Друго,како може да буде српско оно писмо које је војном силом наметано Србима кад им је забрањивана њихова ћирилица, која је 1916.скидана по српским улицама истим оним бајонетима којима је 1914. пробадана српска нејач у Мачви и Подрињу, понајвише од стране припадника „вражје“ дивизије из састава Загребачко-славонског корпуса. Командант је био Хрват Стјепан Саркотић, из околине Вареша, касније Земаљски поглавар БиХ. То је онај који је говорио да Србима треба одузети ћирилицу као борбено средство, и да су Срби са својом ћирилицом страно тијело истока у борбеној зони запада.Али,ето,нађоше се високошколовани Срби, а много их је, који уче млади нараштај да је српско писмо и оно које је замењивало забрањену ћирилицу.  

Још је опаснија теза да је Вук Караџић аутор и ове латинице, па је она зато српска,коју заступа првенствено проф.др.Петар Милосављевић. Чак његова књига носи наслов “Српска писма“. Ево како то изгледа у реалном животу, изван зидова Матице српске.

Пре неких двадесетак година сељак Станоје Ђујић из села Доњи Детлак код Дервенте упитао ме је на својој слави зашто бринем због нестанка ћирилице кад је нама Вук смислио и латиницу, па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. А на моје питање откуда он то зна, самоуверено ми је одговорио да је то чуо од професора на ТВ. Тако ми је један сељак помогао да овако прогледам: ћирилица нестаје зато што је увођењем и туђег, посрбљеног писма у српски језик, њиме њој одузет карактер српског националног симбола, па је она тако постала само једно од двају средстава за записивање језика. У почетку сам стидљиво писао да би то могло бити моје откриће о узроку нестајања ћирилице, али пошто никада касније нисам приметио да је то неко оспорио, нити да је неко дао друго објашњење,сада сам потпуно уверен да то заиста јесте откриће. Не мора бити признато као научно, довољноје и као лаичко

Језичка струка је ишла на сигурно,па да би српски народ лакше прогутао неистину да је и латиница његово писмо,ширила је лаж да је Вук њен аутор, и то на основу чињенице да су у његовом буквару једна наспрам друге и ћирилица и латиница. Осамдесетих година догодило се репринт издање Вуковог буквара под надзором др Голуба Добрашиновића, па се касније ширило мишљење о његовом ауторству латинице. Међутим, пре двадесетак година електроинжењер Владислав Грујић је утврдио да је то фалсификат, јер у оригиналу нема тих писама једног поред другог,него је у репринт издању додат један лист са тим писмима. Ауторством ове латинице бавио се и Драгољуб Збиљић, па није нашао доказе да је Вук  њен аутор. У граматици Белића и Жежеља из 1940. пише да је аутор латинице Људевит Гај.

Лични допринос проф.др Драгана Станића окупацији хрватске латинице

У време његовог председниковања Матицом српском, на првој годишњој скупштини није дозволио Драгољубу Збиљићу да образложи разлоге о потреби гласања по питању да ли Србима треба и хрватска латиница поред њихове ћирилице.

Од стране присутне „елите“ нико о томе не рече ништа,јер она болује од болести зване свеједност.

Још је касније Станић рекао Збиљићу да је нама историја дала два писма, и има тако да остане. Овај му је одговорио да је нама историја дала и окупацију у Великом рату, али је српска војска са својим ћириличким пуковским заставама протерала и непријатеља и његову латиницу.

Пре ће бити да је нама историја дала лингвисте из кумровачке школе који су ,једини у свету, увели конкуренцију националном писму,по цену да оно буде замењено туђим.

Пре две године Станић је објавио да је у некој улици у Новом Саду избројао читавих 1,5% ћириличких исписа. Није ваљда да је то за њега била само занимљивост, па је то зато и објавио. Пре би упућени помислио да му је прорадила савест због ранијег стратешки лошег чињења према једној од српских светиња. Могло се понадати да је видео охрабрење у готово нестварном подвигу проф.др Срете Танасића, који је путем многих медија  јавно ширио истину да ова латиница,коју правопис назива српском, није српско писмо.

У том је председник државе узео ствар у своје руке,као и све остало, и збрзио је доношење закона којим се ћирилица, бесприметно и за прости пук и за јалову српску елиту,отпрема у празнину историје. Да је Станић то одлично препознао, па се вратио на стари добри латински пут, видимо из његовог текста “Ћирилица као идентитетски феномем“, објављеног у “Политици“ 9.8.2021.

Ћирилица као идентитетски феномен

Станић прима плату у држави чијим Уставом су прописани српски језик и ћириличко писмо у службеној употреби,а у своме тексту Устав није ни споменуо,док је ћирилицу спомено само у једној реченици,и то уз латиницу:

“Сви су ови приручници (Матице српске-Н.В) штампани на ћирилици, а ћирилица је дефинисана као српски идентитетски феномен:могу Срби користити и латиницу,али она није српски идентитетски чинилац.“

Па хвала му на српском идентитетском феномену који даје укупно 1,5% ћириличких исписа у Новом Саду, и што је поштенији од осталих који печате судбину ћирилице тиме што не упућују Србе да је она прво, основно, примарно, изворно,матичо, доминантно и итд. писмо.                                                                   

Човек на тако важном месту је требао и морао знати за ову реченицу академика Милке Ивић: “Ми ћемо тешко (са)чувати српски језик на ијекавици и хрватској латиници. “А он се у тексту хвали ијекавским речником и ијекавском граматиком! И наводи да су сви речници и граматике на ћирилици.Толико је довољно за њу од Матице српске. Зато у свом тексту њу није ни навео као идеју која окупља Србе, а наведено је прилично тога,па чак и капитал: „исти језик, књижевни канон,уметничке вредности, културни кодови, научна сазнања, технички напредак, образовни циљеви, спортски успеси и неуспеси, медијски токови, као и токови капитала“. Наведено је непобитни доказ да је Матица српска коначно и отворено одузела ћирилици каратер српског националног симбола.

Основа Станићевог става о ћирилици може се разумети из ових његових речи из предметног текста:

“Ко је у политичкој сфери учинио да се овакав драгоцени,спасоносни пут утврди на државном нивоу,не морамо посебно наглашавати!То је довољно јасно сваком патриоти који уме политички и духовно да мисли.“

Матица српска је препознала вољу „вође“ из чињенице да никад није јавно ни поменуо важећи уставни пропис о језику и писму,а камоли да је јавно обећао да ће он бити спроведен.“Вођа“ види далеко,па и то да није добро личити на ћириличку Русију. Поготово је Матица добро разумела да је овај Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма само лепо упакован пртљаг за њено путовање без повратка.

Још једном скрећем пажњу на напред показану реченицу академика Милке Ивић. Она је једно време била и сербокроатиста, па је чак говорила да се латиница осладила Србима, али се покајала па је једина из језичке струке назвала ову латиницу хрватском. Тиме је хтела отклон од србохрватства као и мр Бранислав Брборић.Изгледа да Матица српска не може да се угледа на њих. 

Нормални, умерени и милитантни Срби

Лингвисти су саветовали људе из народа,погрдно зване „ћириличари“, да се не тражи превише, тј. једноазбучје,јер ће тиме одбити од ћирилице умерене Србе (академик Предраг Пипер), и тиме њој штетити.Тј.,разумно је борити се само за какву цркавицу, за поправљање њеног положаја у оквиру једноцифреног постотка, а ни сањати о недостижних 50%, иако су нам чак и комунисти обећали равноправност писама кад смо се оно 1954., баш у Матици српској, одрекли српског имена језика и прихватили српскохрватско име, како би се у њега могла уденути и хрватска латиница, први пут у историји. 

Академик Јован Делић је хтео да ствар националистичког застрањивања „ћириличара“сасече у корену, па је назвао милитантним оне Србе који су тражили враћање једноазбучја своме народу.

Али, Срби су и збуњивани. Тако је академик Пипер на својој интернет страници писао овако: 

„Ђирилица је за Србе дио националног и личног достојанства. Као што нико нормалан неће равнодушно гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је и за Србе погубно одрицати се ћирилице,“

„Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“

Па ако је већ тако, зашто да хрватска латиница мора да има место у правопису Матице српске под именом: “Правопис српскога језика“? Зар се и из самог имена правописа не види да се он бави српским, а не српскохрватским језиком, или, недај Боже, хрватским језиком?

Академик Предраг Пипер потпуно противуречи сам себи „Нормативном граматиком српског језика“, коју је написао заједно са академиком Иваном Клајном (2013.,стр. 17.): „Ћирилица се назива српским, а латиница српскохрватским писмом, уз недвосмислено давање предности ћирилици.“

И у свим другим приликама ћирилици се увек даје недвосмислена предност, примарност и шта све не друго,али се не каже ко ће и како ће то да мери и спроводи,па је она стигла до 1,5% на улицама Новог Сада.

Обратимо пажњу на то да је уџбеник двојице академика из 2013. године,а да је тренутно важећи уставни пропис донесен 2006.г.У њему (Члан10.) пише:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.“

Могу ли „бранитељи“ српског двоазбучја,тј. хрватске латинице у српском језику и у српским земљама, рећи да универзитетски уџбеник у српској просвети није нешто службено, па се у њему може наћи напред наведено супротстављање Уставу?И може ли се у српској лингвистици наћи стида макар у милиграмима?

Још 2001.разумео сам да је писмо државно питање

Као сведок планираног и оствареног затирања ћирилице у комунизму, почео сам после његовог формалног пада да сведочим о томе, првенствено на страницама “Политике“,колико се то могло. Наиме,могли су бити објављени  само текстови о последицама, а не и о узроцима страдања ћирилице, јер се крило од јавности зашто и како се то догодило. Тако је остало до данашњег дана. Лагало се народу да је процес латинизације спонтан,а уствари латиница је негована од стране политике као симбол југословенства, док је ћирилица као симбол српства делила његову судбину по оној познатој једначини: слаба Србија,јака Југославија. О скривању истине добро сведоче речи  главног уредника „Политике“ Милина Мишића. Када је нас четворо из Удружења “Ћирилица“ отишло код њега 2001.г. да протествује зато што “Политика“ неће да објављује наша саопштења јавности, а истовремено објављује текстове својих новинара штетне по ћирилицу, гледао нас је сажаљиво и одговорио: “Па свеједно је којим писмом пишемо, јер ћемо ионако кроз пет, шест година сви говорити енглеским језиком!!!“

Следећи доказ да се води државна необјављена антићириличка језичка политика спознао сам исте године на скупу о ћирилици на Филолошком факултету у Београду. Тамо сам позван јер су били примећени моји текстови у “Политици“. Проф.др Мато Пижурица је своје излагање завршио овим речима: “На крају, подржавам став Немање Видића да је писмо државно питање.“ Тако је гласио наслов мог текста објављен у “Политици“13.јуна.2001. А када сам му пришао у паузи ради упознавања, прва му је била ова реченица: “Пишите, само пишите, јер без вас из народа ми ништа не можемо учинити за ћирилицу.“

Послушао сам проф.Пижурицу и наставио са писањем,па ево то чиним и овом приликом.Он је био ушао у „Ћирилицу“ с великом вољом, а онда је одступио када је видео да струка остаје за два писма, што у коначном значи да је за латиницу.

Рат и мир политичара и лингвиста      

Пре годину дана главни државни лингвисти обновили су иницијативу да пред народне посланике коначно стигне њихов предлог новог закона о језику и писму,којег су припремили четири године пре тога,и то у сарадњи са Министарством за културу и информисање.А кад је у некој државној фиоци чамило четири године нешто  у чијем припремању је учествовало једно министарство, биће да је министар рано кукурикнуо, односно да је све прикочено са највишег места. Баш кад је предлог закона био готов, изашла је из штампе моја књига “Издаја српске ћирилице“, у којој сам прогнозирао да он неће ни стићи пред народне посланике, а камоли да ће бити усвојен. Прво, у Србији нема политичке воље да се ћирилица врати српском народу. Друго, чинило ми се да би посланици могли овако размишљати: зашто да правимо проблем и тамо где га нема, кад у српском правопису пише да је и латиница српско писмо. Осим тога,она „вуче“ на Русију, а и пре захтева Запада да са њоме раскинемо то је у осталим областима културе већ давно било учињено. Тако ја у последњих 20 година никада нисам чуо руску песму на Радио Београду, иако много времена проводим за воланом.

Некако истовремено проф.др Милош Ковачевић је писао да је председник Србије шест пута јавно обећао да ће учинити нешто за ћирилицу, а ниједно од тих обећања није испунио. Ево како је то натезање око ње разумео народ. Питам таксисту какав је његов став о ћирилици, а он од драгости испусти волан, подиже руке и рече: “Ето видите, држава се толико труди, али нешто не иде.“ Читао човек о томе у „Новостима“, па разумео да ћирилица има неку ману чим јој не могу помоћи ни лингвисти ни политичари,а можда ни сами драги Бог.

А кад предлог лингвиста није „ишао у процедуру“ ни после прозивања преседника државе,лингвисти се ражестише и кренуше у кампању наручивањем  текстова четрдесетак угледних аутора у „Новостима“,све у прилог њиховој намери да се законом спаси ћирилица. Опет се строго пазило да нико од аутора не помене хрватску латиницу у српском правопису. Она је неупитна и то је коначно завршена прича, као да су нас Хрвати кроз историју задужили нечим великим па им враћамо тај дуг. Зато су лингвисти врло паметно изјављивали да требамо штитити ћирилицу, али не на штету латинице,па нека народ размишља које то друго писмо угрожава ћирилицу.

Незадовољан обилажењем угледних аутора у „Новостима“ око главног питања као „киша око Крагујевца“, однео сам свој рад у „Новости“, али сам одбијен. Јер, ем нисам угледан, ем се моје виђење ствари не уклапа у високоумну концепцију лингвистичке елите. А моја лаичка концепција је већ две деценије иста: не може се ћирилица вратити српском народу само законским казнама, него, пре свега, учењем од основне школе до факултета да је српско писмо само ћирилица, с тим да у српску културну баштину спадају и она дела српских аутора која су, некада раније, из разних разлога, писана на латиници.                                          

Достојанствено отпуштање ћирилице

Пошто је, дакле,латиница недодирљива-путем српског двоазбучја,преостало је да се види шта се може учинити са данашњим остатком ћирилице,оних 1,5%. Нађено је решење у томе да се она отпише „уз елементе достојанства“, и упути тамо где заиста недвосмислено траје вековима-на српска гробља. И то тако да се „Власи не досете“. Отприлике онако како је председник САНУ Владимир Костић

предлагао да се отпишу Косово и Метохија,с тим да су ћирилици овде указани следећи елементи достојанства:

А) На опроштају са њоме посвећена су јој два закона истовремено, чиме се, вероватно, не може похвалити ништа друго што је заштићено у Србији. Први закон је онај из далеке 1991.г.,под именом “Закон о службеној употреби језика и писама“, којим је била предвиђена казна само за некоришћење латинице, а не и за некоришћење ћирилице у српском језику. Додуше,њиме јесте била прописана ћирилица у исписивању фирми, а када није истовремено била прописана и казна, онда је тај закон био за ћирилицу лав без зуба и тигар од папира.

Б) Лингвисти и политичари дуго нису могли приметити да ћирилици није добро, чак три деценије од доношења напред наведеног закона, па су најпосле реаговали 2021.доношењем “Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма“, говорећи јавности да је он спасоносан по српско писмо.

Већ из наслова Закона се може очекивати добро за ћирилицу, јер се она и заштићује и чува. Али изван наслова ствари стоје другачије. Прво,стално се ћирилица спомиње као матично писмо, што може асоцирати на мајку српског народа. Међутим, видели смо да таквог појма нема у српском Уставу, који зна само за српски језик и ћириличко писмо. Овде придев „матично“ има сасвим другачије значење-да покаже постојање два писма без спомињања латинице, поготово не оне хрватске. Тако је подвала Србима врхунски упакована.

Не може се приговорити данашњим лингвистима да се нису трудили око ћирилице у двоазбучју, којег је правописом трасирао Митар Пешикан. Колико су само пута рекли да је она примарно писмо,а нису штедели ни на другим атрибутима: прво, основно, темељно, главно, изворно, доминантно ( М.Ломпар) и какво све не друго писмо. Али никако-национално, српско.

Лингвисти легли на руду

После описане офанзиве лингвиста и „Новости“, ражести се председник државе па експресно бива усвојен данашњи закон, који нема везе са оним лингвистичким. Лингвисти су на председников закон прво осули дрвље и камење, али су убрзо окренули плочу и чак нашли да је он добар.Па и више од тога, да личи на њихов. А сличност је колика и између кобиле и овце- обе имају по једну главу ,четири ноге и један реп.                                                              

Треба разумети да су се садашњи времешни лингвисти својом поменутом панел-дискусијом опростили од ћирилице,јер су учининили за њу у двоазбучју све што су могли.Били су стручни у њеној одбрани од самих себе тачно у оној мери колико су је и сачували на улицама Новог Сада.

Возило хитне помоћи из Лепосавића донело нам одоздо хрватску латиницу

Готово пре три деценије писао сам како се на КиМ угледа ћирилица на раскрницама тек онда када их ослободе српски полицајци, често и гинући при томе.Исто је и данас.Ћути и онај Покрет за одбрану КиМ,осим проф.др Митре Рељић,која је само једном рекла да улице српских насеља требају да блесну ћирилицом како би се повратило самопоуздање и самопоштовање. Премало је то за истинску српску државу.

Република Српска не може да опстане без ћирилице

Пошто сам родом из околине Дервенте,у Републици Српској сам још пре две деценије постављао овакве транспаренте изнад путева : ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ и СРПСКА ЈЕ САМО ЋИРИЛИЦА. Али после страдања Караџића и Крајишника тамо никако да се опорави српско писмо. Кад су избори ниједна странка не сме да њу помене, јер није сигурна да ли би тиме добила или изгубила. Баш као и у Србији. Милорад Додик се дрзнуо пре годину дана па јавно рекао да он није никакав Босанац, него јеСрбин из Републике Српске који пише ћирилицом! Али не понови то никад више, јер председник Србије увек говори да требамо сачувати мир по сваку цену.

Пре пар дана на митингу подршке Србима на барикадама поставио сам само једно питање проф.др Срђану Перишићу (живи у Бања Луци): да ли Република Српска може да опстане без ћирилице? Одговорио ми је муњевито и очекивано да не може! Па зашто се онда већ једном не опаметимо у том смислу са обе стране Дрине?

Како и „сучим“ даље?

Само деловањем на улици.Изгледа да је ћирилица много жилавија него што су проценили лингвисти и политичари,и да неће отићи у припремљеној тишини.Пре 20 година виђени су графити ЋИРИЛИЦА НИЈЕ МРТВА, сада су се у Београду појавили транспаренти са оваквом поруком: ИЗДАЈА ЋИРИЛИЦЕ ПРАВОПИСОМ И ЗАКОНОМ. То даје наду да ће се неки млађи Срби појавити са сличним порукама пред вратима Владе, САНУ и Матице српске!

Аутор: Немања Видић, дипл.инж.маш.

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину!