Откровење Јована Одеског
Последњих година свог живота чинио је све да спасе што више људи у Украјини, уређујући њихове судбине тако да избегну катастрофе на најтежим тачкама будућег рата.
Сећам се једног младог пара; Дошли су по благослов за брак. Старац Јован их није благословио да се населе у Мариупољу, где је девојка живела. Рекао им је да оду у руско залеђе, код момкових рођака и тамо пусте корене. Сећам се збуњености и ње и њега: Мариупољ је поред мора, а посла има. Да ли су тада могли да знају шта чека овај град: друга половина 2000-их…
Другој жени, да би купила кућу, старац је дао адресу малог села где је био извор воде. Сада су свуда около војна дејства, попуцале су водоводне цеви, а њено место је заобиђено, а воде има.
Безброј таквих прича чула сам у подворју Светоуспенског патријаршијског манастира у Одеси, где је као духовник служио схимоархимандрит Јован (Игнатенко), један од најпоштованијих стараца наше Цркве. Бројни мемоари духовне деце оца Јована могу се наћи на интернету. Испричаћу вам причу о мом сусрету са старцем, који се догодио у лето 2007. године.
* * *
Никада нећу заборавити: руку старца Јована Одеског на мојој глави. У другој руци има штап, којим ме лагано лупка по глави. Свуда около је море људи, они навиру и брину се. Људи чекају помоћ, исцељење, утеху. Иду до извора у последњој, највишој нади за чудо. Са вером у Бога падају пред овим старцем, који је већ у дубокој слабости. Држе се сваке речи.
И старац говори, али његове речи хитају преко њихових глава негде ка мору – чудно, застрашујуће, као глас звона који позива људе да гасе пожар. А свако се брине о своје.
О чему прича?.. Шта говори?..
– Сумпор се диже из морских дубина, кипи, пени се, а пламен избија. Ускоро ће се овај пламен распламсати и ватра ће отићи из Украјине у Русију. А Русија ће одговорити узвратном ватром. И ове две ватре ће се спојити, и нико се неће осећати лоше.
Старац каже да су све невоље наших дана само врх леденог брега. Све је на прагу, време је за прикупљање моштију. Ватра ће доћи у ову земљу. Ко ће преживети? Ко ће остати жив? Сви који иду против Бога и Русије ће изгинути. Господ је дао Русе својој Мајци, Победоносној Војвоткињи… Русија је права светлост света…
Старчев чудан, страшни говор котрља се кроз редове као експлозивни талас, гомила се леди – како? Ово није о нама! Тешко је поверовати у старчеве речи. Али његова рука је на мојој глави, а чувени штап, о коме смо чули толико прича, наставља да ради свој тајни посао на мени. Крик галебова одзвања гласом оца Јована.
У ствари, ишла сам код старешине са питањем које ми се тада чинило питањем живота и смрти. Живот ми се тада тресао – дванаест степени. А онда се указала таква прилика: настојатељ наше цркве ишао је са својом мајком у Одесу код старца Јована, о коме су се гласине шириле по градовима и селима покојног Совјетског Савеза. Па, отац Валериј ме је благословио да идем са њима. И трачак наде се назирао: старац ће развезати чвор судбине. Шта год каже, нека буде.
У Одесу смо стигли рано ујутру, док је још био мрак. Купљене су повратне карте за вечерњи воз истог дана. Мислили смо да ћемо то обавити за један дан. Колико је одлука била непромишљена схватили смо чим смо прошли испод свода манастира. Свуда је било људи. Седели су, шетали по парку, лежали на клупама, на новинама и једноставно на трави, а прозирне сенке огромних стабала бојиле су им уморна лица, опуштена од дугог чекања. Други су одмах извадили храну и јели. Други су читали молитве или певали псалме.
Убрзо смо сазнали да се старац разболео и да дуго није излазио из своје келије. Сви који су живели у близини отишли су после кратког чекања. Они који су дошли издалека молили су се и чекали. Неки су ту два или три дана, а неким и недељу дана.
Отац Јован није изашао на Литургију. После Богослужења разгледали смо манастирско двориште и зграде, отишли до мора, а затим се сместили да се одморимо на трави код чесме. Од ходочасника су сазнали „распоред” и цео „старчев живот” од рођења до овог часа, детаље о чудесним исцељењима и пророчанствима која је Господ дао преко оца Јоне.
– Мора да ми је баш лоше, јер није ишао на Литургију… Хоће ли му Бог дати снаге за вечерње…
И сва братија, припијена је уз ивицу зидова, парапета, дрвећа, стиснувши се што ближе старчевој келији – шта ако! – била је то жива илустрација јеванђељске параболе о онима који чекају „мућења воде“. Нико није знао ни када, ни да ли ће се то догодити, ни да ли ће имати среће да га дотакну и добију благослов. Све је било и исчекивању. Напето, молитвено.
Старац се такође није појавио на Вечерњој, а отац Валериј ме је благословио да напишем белешку са својим „питањем“ и молбом за благослов. Мајка је смиривала све: отац Јован чита белешке и моли се за сваког.
Одједном отац Валерије застаде, укочи се на тренутак, као да је нешто слушао, па се окрену и отрча назад до манастирске капије, док је ишао вадио је мантију из торбе. Успео је да нам викне:
– Стани!
Стајали смо укорењени на месту. Тренутак касније зазвонио је мајкин телефон.
– Дођи овамо брзо! – речено је у слушалицу.
Трчали смо.
Цео простор код монашке келије био је испуњен људима, у чијем средишту сам видела старца како благосиља оца Валерија. Покрет штапа – и гомила се разишла пред нама и пустила, најпре мајку, коју је старешина накратко благословио и ударио штапом по Дошао је мој ред. Отац Јован је ставио руку на моју грешну главу и почео да је „лечи“ својим штапом. Током ритмичног звука овог тапкања, старешина се обратио маси. Управо те речи и пророчанство је изговорио о Украјини и Русији. Господ ће дати мир након што буде „саборно покајање и молебан са Победоносцем на месту одакле је Москва почела“. Када види да су „наше бројанице усијане од молитве“.
Проповед је трајала око пола сата, а све ово време старац Јона је наставио да ме лупка штапом по глави. А онда се одједном окренуо директно мени и одговорио на моје „питање“ које му НИСАМ ПОСТАВИЛА.
И још нешто: тада сам патила од зависности коју нисам могла да превазиђем: то је била видео игра „в шарики“. Била сам у стању дубоког малодушја. Нисам ни приметила како ме је ова на први поглед тако безазлена мочвара однела и везала за руке и ноге: непроспаване ноћи, пола дана сна, тешке, тешке вечери, па све испочетка.
„А шарики“, узвикну изненада старац, подижући глас и обраћајући се гомили, а рука му постаде тешка као сто килограма, „ово су демонске игре!“ Уз њихову помоћ отац лажи плени наше душе, удаљава нас од наше праве сврхе, од молитве, од Бога.
И у том тренутку сам „виделао” своју јадну главу очима видовитог старца: око ње су се ковитлале хиљаде разнобојних куглица. Плесале су, правиле гримасе и кревељили. Старац их је отерао својим штапом и молитвом, која се у њему непрекидно одвијала, као служба у цркви, док је говорио, благосиљао и делио комаде хлеба и слаткиша. „Куглице“ су се уплашили молитве и пукле су и нестале са штапа.
Враћајући се кући, немилосрдно сам избрисала све игрице из свих уређаја и више се нисам њима вратила. Тако ме је Господ избавио од глупе, тешке демонске опсесије – молитвама једног духоносног старца.
Старац нас је задржавао тек толико да у последњем тренутку стигнемо на воз, који је убрзо кренуо, а ми смо седели у тишини, свако са својим мислима. Моје „питање живота и смрти“ избледело је и отишло у други план. Све мисли лебделе су око предстојећег великог рата између сила добра и зла, који је из неког разлога требало да почне у Украјини. Моји родитељи су живели у Полтави, ја сам бринула о њима, привремено живећи у Украјини са руским пасошем, деца су ми била у Доњецку, брат и син су били у Русији. Русија и Украјина биле су тако блиско повезане, испреплетене заједничким системом крвотока, да је било немогуће замислити рат између њих. А ипак нас је одески старац упозорио.
Године су пролазиле. У јесен 2014. одлазим из Украјине већ захваћеној пламеном, а мама је дошла да се опрости од мене. Тада сам од ње сазнала да је отац Валерије, на нашем путовању у Одесу, тражио благослов од старца Јована за изградњу нове цркве.
– Отац Јона није благословио. Рекао је: ако је изградите, расколници ће је отети. Ви ћете градити за расколнике.
Отац Валериј није послушао старца. Десет година пре тога служио је у напуштеном месту, где су се окупљали људи из различитих места. Крајем 90-их, као новорукоположеном младом свештенику, додељен му је део просторија у старој згради психијатријске болнице. Новца није било, па се трудио како је знао и умео. Ћилими, половне завесе, шаторска крила из секен хенда. Тамо је провео најбоље, најсветлије године свог црквеног живота.
А онда се појавио добротвор који је био спреман да приложи новац за изградњу нове цркве. Сан нашег свештеника! Ово је било искушење које отац Валерије није могао да савлада. Он није послушао старца и ипак је саградио цркву. За неко време све је постало другачије: променио се статус у црквеној хијерархији, променио се „квалитет” парохије, почела су путовања на Атос и Јерусалим. Једноставно био је обасут чашћи и поштовањем.
Међутим, чим је избио Мајдан (обојена револуција у Кијеву – прим. прев.), готово одмах су почеле провокације и претње „московским свештеницима“. А онда се отац Валерије разболео од рака. Преминуо је прошле године.
Може се само нагађати о судбини цркве: парохијани, пријатељи и познаници су престали да комуницирају.
А недавно је мој муж сањао старца Јованау и рекао му да ми каже да пишем о свему овоме. Што сам и учинила – уз молитву и не без искушења која су у таквим случајевима обавезна.
Схиархимандрит Јован Одески је често понављао: „Нема одвојене Украјине и Русије, али постоји једна Света Русија“, а његов ауторитет је одржавао православље у Украјини током тешких година раскола.
Старац је рекао да ће немири у Украјини почети годину дана након његове смрти. Преминуо је 18. децембра 2012, а тачно годину дана касније почео је Мајдан у Кијеву – „они су само деца“ изашли су на улице.
А за мене је састанак са старцем Јованом постао непроцењива духовна помоћ и подршка током тешког времена окретања од световног страсног живота ка проналажењу ’једног потребног‘. Још увек осећам присуство оца Јована у свом животу, иако смо се срели само једном. Бескрајно сам захвалан Богу на овом сусрету.
Аутор: Наталија Корниљева је писац. Године 2014. била је принуђена да се пресели из Полтаве у Севастопољ. Праунука свештеника Харковске епархије о. Јована Корнилева, новомученика.
С руског превео Зоран Милошевић – https://www.stoletie.ru/vzglyad/otkrovenija_iony_odesskogo_ignatenko_722.htm
Извор: Наука и култура
