Историја

Отац је ишчекивао долазак своје мајке, жене и двоје дјеце, али оно што није очекивао, биле су вијести које су га бациле у очајање

Анђела Јовановић, ученица II разреда СШЦ Сребреница је на републичком литерарном конкурсу за ученике средњих школа, по оцјени стручне комисије, написала најбољи рад на тему „Страдање Срба у Средњем Подрињу и Бирчу“. Конкурс је расписала општина Братунац поводом обиљежавања 30 година од страдања Срба на овом подручју.

Њен рад можете прочитати овдје:

ОЛИВЕРА

Ко то помиње безбрижно дјетињство? Чије то ријечи разарају моје тек постало срце? Једва да је три годинице откуцало, а већ га са свих страна боду и ломе, па расипају. Као да је то нешто њихово… Као да им је мој живот дат да бирају како ће њиме управљати. Да ли ће ме мучити, без милости убити или оно најгоре, са кућног прага отјерати…

,,Устани дијете, морамо да пођемо.“

Мале очи једва да су провиривале испод густих трепавица и спуштених капака, док је пратила мајку из просторије погледом. Али када је чула грају и гласне повике људи, широм отворених очију скочила је из постеље и похитала ка кревецу свог млађег брата.

“ Хајде Немања, мајка каже да треба да кренемо. Тамо гдје идемо живјећемо боље и тата ће нам стално куповати оне укусне банане.“

Нада се огледала у очима шестогодишње дјевојчице, док је покушавала да подигне брата.

,,Немој ти да га подижеш, ја ћу“, зачуо се забринут мајчин глас. Пришла је и пажљиво подигла бебу из кревеца, а затим је привила у наручје.

,,Боже, тек је осам мјесеци прошло како сам га родила. Како живот да му сачувам?“ шапутала је ријечи упућене Господу, а затим се журно окренула и погледала у дјевојчицу.

“ Јеси ли добро обучена?“, прешла је руком по малом џемперу, шалу око врата и износаним панталонама, како би се увјерила да је довољно ствари на њој, а затим је ручицу ухватила у своју слободну и окренула се ка вратима собе.

,,Мама, крећемо!“

На позив жене, старица, главе увијене у мараму, из које се пробијао понеки сиједи прамен, провирила је кроз отвор врата и уплашено погледала у своју снају. Али као да је покушавала да сакрије страх од ђеце, благо је увила крајеве усана ка горе, у нешто налик осмијеху.

„Хајде, мила!“

Тешко је изговорила старица и опет нестала иза оквира врата, а усиљени осмијех јој се брисао са лица.

Хладан вјетар шибао је по лицу. Док је једном руком стискала црвен носић и дувала у њу да се угрије, другом је чврсто држала мајчину и шапутала неке ријечи или снове, које је жељела да оствари. Знала је да је чека нешто боље. Вријеме без страха, стрепње и очајања, широм је отворило врата за њу, а она, сигурно је газила, кријући страх негдје дубоко у себи. Или је барем мислила да хита баш ка тим вратима. Није ни помишљала да можда гријеши, снови су је водили.

Врисак се проломио негдје у даљини и зачуло се кукање жена. Дјевојчица се трэла. Дах јој је застао, а у оку се појавила кап, сјајна попут ореола самог Господа Исуса Христа. Чврсто је склопила очи, док је суза полако склизнула низ румен образ и остала негдје на земљи, заборављена од стране људи, за памћење анђелима, чије су очи и бијела крила непрестано бдила над главом мале Оливере.

И даље је газила и дробила мраз накупљен на лишћу, које је јесенас пало на земљу, а сада се већ стопило са њом. Осјећала је, да је баш попут тог лишћа некада летјела на вјетру, а сада, прикована за земљу, само чека стопе бића, које ће немарно да је газе и дробе оно мало младости накупљене на површини чисте, бијеле душе дјетета.

„Ено је доле Дрина!“

Мајка је скоро повикала, а затим журним кораком повела дјецу и старицу ка мјесту из ког је нада извирала. Знала је, ако стигну до ријеке, на ивици су спаса. Она је била једина свијетла тачка у очима људи, који су тог дана, четрнаестог децембра, били протјерани из топлих постеља породичних домова, на чијим зидовима и дан данас у диму горе кандила испод икона светаца. Оних заштитника домова, породица, али не и оштећених, избушених зидова, који расути по земљи остају осуђени да вјечно труну у рушевинама некадашњих безбрижних дјетињстава.

Тог дана, дјевојчица је очекивала спас, бољи живот. Маштала је о јутрима, када ће трчати по цвјетној ливади, а вечерима са другарицама звијезде на небу хватати. Али оно што се тада догодило, малој Оливери заувијек је остало у памћењу. Но, не као добра успомена, већ као трн испод нокта, који никада није успјела извадити, па је пратио кроз живот и враћао болне успомене када год би га се дотакла.

Када су стигле до Дрине, затекло их је све осим спаса. Хладне руке непријатеља блокирале су прелаз преко ријеке и чамци више никоме нису били од помоћи. Убијали су кога стигну, а двије жене са дјецом дочекали су спремно, подигнутих цијеви и оштрица ножева. Али како је то спас? То није оно што је жељела Оливера и о чему је будна санала. Но, велике жеље, малих људи, су мале у очима оних који себе виде преко осталих.

Отац је ишчекивао долазак своје мајке, жене и двоје дјеце, али оно што није очекивао, биле су вијести које су га бациле у очајање: „Двије жене са ђецом, скочиле су у плаховиту Дрину, како би избавиле своје животе из усташких руку“. Није могао то да поднесе. Из дана у дан, све више је пропадао у бездан, ступајући у контакт са ким је стигао, како би пронашао тијела своје породице. Једино што је сигурно знао, било је да их је носила набујала Дрина даље од њега. Почео је да пије таблете које му је доктор прописао, али како нису могле да залијече његову бол, одао се алкохолу, који би умирио патњу исцијепане душе.

Многи повици, плач, кукање и урлици људи, будили су дјевојчицу ноћима, а дању би је тјерали да се скупи уз мајку и моли је да напусте ово грозно мјесто. Скоро да није спавала, проводила би ноћи јецајући, али касније би храбро бодрила малог брата да не плаче и говорила му како мора да буде јак, баш као што је и она. Била је суочена са суровошћу једног и умирању другог народа. Гледала је како на мртво име пребијају човјека и псују све што је српско. У таквим ситуацијама, Оливера је стављала ручице преко ушију, а лице би загњурила у мајчино наручје, у ком је мали Немања лежао, ријетко спокојан.

„Зашто овај чико не једе?“, упитала је мајку, док је међу прстићима држала зрна кукуруза и дробила их у устима. Мрштила се сваки пут када би јој зрно повриједило десни, а затим је узимала још једно и поново с муком жвакала.

„Који чико?“, замишљено је питала мајка, док је погледом прелазила преко просторије.

„Овај“, рекла је дјевојчица, прстом показавши ка беживотном тијелу старијег човјека. И даље јој је сва пажња била усмјерена на зрна кукуруза, које је пажљиво покушавала да прогута и засити глад.

„Тај чико је заспао“, рекла је мајка, забринуто се загледавши у блиједо лице своје ћерке.

Дјевојчица је подигла брижан поглед ка лешу у другој ћелији, а затим се поново обратила мајци:

„А када ће да се пробуди?“, упитала је.

„Неће, злато. Заспао је и више се неће будити.“

Дани су пролазили. Ноћи су трајале дуже него икада, а хране и воде било је све мање. Дјевојчица је постајала све потиштенија. Све чешће се збијала уз мајку и плакала, а скоро и није спавала или јела. А Немања није престајао да плаче. Да ли од глади или од буке која је из дана у дан постајала све већа, а чувари су прилазили и пријетили жени, да ако не смири дијете, неће се добро завршити.

„Зашто не спаваш?“, упитала је мајка, након што се пробудила једне ноћи, примијетивши да дјевојчица широм отворених очију пјевуши неку пјесмицу.

“ Мајка, јесам ли се пробудила?“ упитала је и затим неконтролисано бризнула у плач.“ Јеси злато, спавај сада!“ забринуто је посматрала мајка и прстима гладила рашчупане власи меке косе.

„Плашим се, шта ако се ни ја не пробудим, као онај чико?“ упитала је између јецаја, док је гледала у очи мајци, а рукама јој стискала џемпер и борила се за ваздух.

,,Нећеш злато, нећеш.“, тужно је одвратила, скоро и сама проплакавши.

Забринуто мајчино лице нагло је старило, а тијело клонуло, док је посматрала своје дијете како у страху пати. Но ни вријеме им није било пријатељ, јер сати су трајали недјељама, а недјеље мјесецима. Не тако брзо, прошла су два мјесеца, а мајка је губила наду за сваким спасом.

„Размјена!“, проломио се урлик и однекуд, крупан, таман човјек, стао је пред врата ћелије и без имало милости погледао у жену.

„Полазите!“, грубо је изговорио „док се нисам предомислио“. Отворио је врата толиком снагом да су лупила о другу страну, а бука се проломила затвором.

Мала Оливера, уморног тијела, непомично је лежала у углу и посматрала човјека три пута већег од ње, док јој у очима није било ни трага оном сјају који је раније избијао из њих. Само обриси некада раздраганог дјетета, сада су испуњавали ћелију и овако пуну мириса трулежи и буђи.

„И смири то дијете!“, опет се зачуо повик, натјеравши дјевојчицу да се тргне и погледа у малог брата, који није престајао да плаче.

„Гладан је, а ја немам више млиjека“, рекла је мајка мучно и прво пустила старицу, која је подигла дјевојчицу и сада је носила у рукама, а затим је и сама прошла, са бебом у наручју, кроз узани отвор врата.

Исцрпљен отац, као да је и сам био под тортуром усташа у затвору, дочекао је мајку, жену и дјецу, не суздржавајући се да покаже колико му је драго што су сви живи и сада безбиједни код њега. Убрзо, отишли су у Љубовију, да их склони на сигурно, далеко од свега што ће их подсјећати на дане проведене у затвору.

Први вјесници прољећа избијали су на површину и засипали земљу прелијепим бојама и мирисима. Град је врвио од вике и људи, који су побјегли из своје земље, из тешких непријатељских окова, у потрази за тренутним уточиштем. Упркос свему, граја и кикот дјеце ширили су се ваздухом и допирали и до најудаљенијег дијела града.

Тог дана и Оливера је шетала улицама Љубовије. Док се једном руком држала за очеву, у другој је стискала мекану, жуту банану, баш попут оних које јој је отац доносио код куће, а она их са уживањем јела и сладила се, како то само мала дјеца умију. Али овај пут, није јела. Само је ходала и безизражајног лица гледа у своја стопала. Можда је бројала кораке или камене плоче расуте по земљи. Али банану није ни погледала.

„Зашто не једеш?“ упитао ју је отац и пустио малу ручицу, у нади да ће је то навести да огули кору банане и почне да једе. Знао је колико је вољела банане, а ово њено понашање било је неуобичајено.

Дјевојчица је само слегла раменима и наставила да хода погнуте главе. То више није било његово дијете. Остала је само нијема, блиједа силуета онога што је некада била. Као сијенка без лица, емоција, без живахности коју је на претек посједовала.

Није много прошло, да би се замишљен отац поново окренуо према дјевојчици, али сада, није само ходала погнуте главе. Уста су јој се помијерала у ритму док је стискала очи и мрштила се. Помислио је да једе банану кojу joj jе купио, али нада се угушила када је спазио како руку завлачи у џепове панталона и вади зрна кукуруза, стишће прстићима, а затим ставља у уста.

„Зашто то радиш?“, запрепашћено је упитао отац и стао у мјесту, без снаге да крене даље. „Тако сам научила у затвору“, исхитрено је одговорила Оливера, док је упорно дробила зрно кукуруза у устима и стискала очи сваки пут када би јој повриједило десни, а затим би узимала ново и опет гњечила зубима, с муком гутајући, како би утолила глад.

Извор: Деспотовина

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!