Освета за Сливницу и да се спере љага са српског оружја
Српску војску су тих година сви исмијавали и говорили да је чак и грчка војска, која је већину својих ресурса улагала у морнарицу, од ње моћнија. Када су Бугари разбили српску војску у рејону града Сливнице, постале су то године велике срамоте, не само за војску већ и за цело становништво.
Тог 19. новембра 1885. године српски губици су се за пар сати попели на 750 мртвих и 5.000 рањених војника. Краљ Милан се први почео повлачити и већ сутрадан је био иза Пирота. Запао је у толику нервну кризу да се хтео повући с престола. Живојин Мишић је тада био поручник у батаљону а овај пораз је прокоментарисао речима: „У овај рат смо кренули као сељаци на свадбу.”
До те битке Бугари су сматрани мирним комшијама који се баве пољопривредом. С тога је то био још већи ударац за српске ратнике који су своју државу стварали кроз устанке, за разлику од Бугара којима су територије очистили Руси.
Године 1912. Срби и Бугари улазе чак у заједнички савез, и под истим барјаком се боре против османске империје. Урађено је то из страха да би Италија и Аустругарска касније могле поделити европску територију османске царевине. Срби нису Бугарима оспоравали право на источну Македонију, али Бугари јесу Србима оспоравали право на Вардарску Македонију. Мудри Бугари су се водили паролом „то питање ћемо решити после рата.” Међутим, после победоносног Првог балканског рата, на мировној конференцији у Лондону, одлучено је да се створи држава Албанија. Проблем је испао јер се Албанија ствара на територији која је требала припасти Србији са све Тираном и Елбасаном, а Србија тако губи луку Драч и важан излаз на море. То је само подигло тензије а у подсвести Срба још је било то да ниједан пораз српске војске у новијој историји није био толико болан као онај на Сливници. Барут се осећао у ваздуху…
Било је јасно да ће до тог сукоба доћи када су Бугари са границе са Турском, своје трупе почели да пребацују на границу са Србијом. Граница између Србије и Бугарске је у том тренутку износила 520 км. Србија је у то време имала 3 милиона становника а Бугарска 4.5 милиона. То је значило да су Бугари могли да мобилишу више војске за једну трећину.
И мобилисали су нешто преко 500.000 војника док су Срби мобилисали 350.000. С тим да су Срби оставили целу Дринску дивизију од 40.000 војника на КиМ страхујући од аустроугарског напада из Албаније.
Постојала су 4 правца којим су Бугари могли напасти Србију, Подунавље, удар од Софије према Пироту, напад ка Куманову и Скопљу. Док се четврти правац налазио се нешто јужније али због броја војника и трећепозиваца није сматран толико важним. Исправна процена српске Врховне команде на челу са Радомиром Путником која се налазила у Скопљу, била је да ће се главне борбе водити на простору Македоније. У Скопљу се иначе налазила и црногорска дивизија са 12.500 војника под командом сердара Јанка Вукотића. Овче поље је котлина где се укрштају путеви у Македонији, наша команда је овде направила перфектна утврђења. Али и Бугарска је изашла као победница из Првог балканског рата те је у овом сукобу она заузела место фаворита.
Овде је важно напоменути да је током целог припремања за битку, између српских и бугарских војника трајала пријатељска комуникација, да су војници причали на линијама и надали се да ипак неће доћи до рата. Српски официри су вече прије почетка сукоба били чак у Штипу на вечери на позив бугарске команде. У 2 бугарска пука избиле су побуне када су добили наређење да ће се ипак кренути у рат. Јер нису хтели да ратују против оних са којима су само пар месеци раније заједно заузимали Једрене. Побуне су угушене брзо а напад на српске положаје почео је преко реке Брегалнице али срећом Србија је још у то време имала бежичне телеграфске справе за прислушкивање, за које Бугари нису знали.
Бугари су тако заустављени на свим фронтовима на данашњи дан, 1. 7. 1913. године. Бугарска Влада одмах је предложила да дође до примирја, што је изричито одбио владар Фердинанд.
У суштини, Брегалничка битка решена је још тог првог дана али су борбе настављене и наредних дана. Заузимањем бугарских штипских положаја у сумрак 8. јула 1913. године српска војска је победоносно завршила одлучујућу битку Другог балканског рата, а уједно и највећу и најкрвавију битку у својој дотадашњој ратној историји. Десетог дана битке, Румуни са 260.000 војника прелазе Дунав без икаквог отпора и Бугарска је натерана на потпуно повлачење. На интервенцију Немачке и Аустругарске, овде је бугарска армија спашена да буде потпуно уништена у опкољењу код Софије. Било је потребно скоро 30 година да дође до освете за Сливницу и да се спере љага са српског оружја.
Битке са Бугарима временом су остале на маргинама историје јер их је засенио Први светски рат. Недопустиво, јер је само у овој бици страдало 18.000 српских ратника и она је била најкрвавија битка Балканских ратова. Брегалничка битка је имала огроман стратешки значај али и оно најважније, да се поврати самопоуздање и углед српске војске. Након ове битке свима је било јасно чијој војсци припада примат на Балканском полуострву.
Српској војсци се више нису исмевали већ је сматрана за најмоћнију регионалну оружану силу. Овде је настала парола освете: „За Косово-Куманово, за Сливницу-Брегалницу.”
Аутор: Деки РС
