Освајање слободе

Фото: Тањуг

У одговору на писмо проте Матеје Ненадовића, Петар II Петровић поставља питање: „А шта то Срби могу понудити другима око себе, осим слободе?“ Остали им могу понудити бљештавило, привид припадности елитистичком клубу ексклузивних, убеђеност да ће све ово завршити материјалним благостањем. Срби им могу понудити „само“ слободу. Дешавало се у нашој модерној историји да поједине генерације, у одређеним историјским раздобљима, забораве на слободу. Иначе, није то специфично само за Србе. Стара је то прича, стара колико и свет. Није Мојсије ни одмакао далеко на свом путу ка врху планине, а светина се већ почела клањати златном телету. Дешавало се и нама да више поверујемо у сјај и бљештавило златног телета него у слободу. Дође време када се, како пише Николај Гогољ, више цени милостиња пољског магната него братство козачког рођака. Зато смо и губили слободу због привида успеха који смо мерили бесмисленим статистичким показатељима или још горе, очекивањем обећаног благостања. Одрицали смо се слободе зарад лажних обећања. Зло не спава, па нас је убеђивало како се вреди одрицати слободе, од Бога поклоњене! У тим периодима нисмо могли да помогнемо ни себи, а камоли другима око себе. Тако смо и данас ту где јесмо.

И? Да бисмо уопште размишљали о тражењу одговора, најпре је важно да схватимо да смо неслободни. Да смо данас полузаробљени. У полуколонијалном статусу. То је предуслов ослобођења. Због тога је неопходно да нас ових дана ударају што јаче и што чешће. Свест о слободи јавиће се тек када будемо на ивици потпуног заробљеништва, уласка у дугорочни статус колоније. Тек тада ће већина почети да се буди и бори за свој став. Тек тада ће и постати свесна садашње неслободе. Зато је важно да нам разни јавни душебрижници понављају како је ово „време сврставања“ и „борбе за вредности“. Наравно, сврставања уз англо-америчку осовину и борбу за НАТО-вредности. И наравно, сврставање и борбу које узрокује и уоквирује украјинска криза. Нека понављају да нам је заправо Русија главни непријатељ, да су нас Руси безброј пута у историји продали и издали, да у Москви живи сурова диктатура и мрачни апсолутизам. Нека понављају да су нам пријатељи само на Западу, где цвета цвеће у хиљаду боја, а благостање се купује са хлебом и јогуртом, сваког јутра у продавници. Нека само наставе да убеђују како су нас бомабардовали зарад нашег добра, отели нам Косово зарад наше будућности и да смо ту где јесмо само и искључиво због сопствене геноцидности. Нека овај бесмисао буне потпун и нека иритира народ што је могуће више.

Јер, изгледа је то једини начин да се ова генерација сети слободе. Ако је већ заборавила на слободу, правдајући се да је уморна од ратова деведесетих, косовског завета, великих речи о националном окупљању и како жели да размишља само о „европским вредностима“, сада јој је „пукло пред очима“. Ако смо се на Косову већ деценију и по (најмање деценију и по!) преиспитивали о томе шта смо и колико могли, као и колико смо и како требали, размишљајући да можда и јесте све наша одговорност, сада можемо да са дистанце и много објективније сагледамо шта се дешава на Криму. На нашу срећу или жалост, требало је све ово да се деси у Украјини, па да Срби почну да се буде из наркозе. Све се зна о Украјини. Све је јасно, да јасније не може бити. Никакве пропагандне лажи и „медијска спиновања“ ту не могу помоћи. Постоје туђи интереси и мимо Срба и Србије, а често су се у историји завршавали преко леђа Срба и Србије. Учмалост и смореност ове генерације може оставити трагичне последице на положај оних који долазе иза нас. Хоћемо ли, ако се будемо „сврставали“ и „борили за вредности“ гинути у јуришима против Руса на неким новим источним фронтовима? Или ћемо распоређивати ракете са нуклеарним бојевим главама по Пештеру и Копаонику? Да ли је то златно теле којем требамо да се клањамо? Да ли је то благостање којем тежимо? Или можда елитистички клуб ексклузивних? Резултат учмалости и сморености, небриге за слободу и заборава може само бити потпуно заробљеништво, у којем ћемо стравично страдати зарад испуњавања туђих интереса. Нема ту „европских вредности“ ни замишљеног благостања. Већ пуно крви, патње и несреће.

Дешавањима у Украјини, почела је и борба за слободу у Србији. Што више бесмислених позива на „сврставање“ и „борбу за вредности“ из ове гомиле тужних и дезоријентисаних људи који марширају кроз српске медије, то ће борба за слободу трајати краће и мање нас коштати. Што је важно. Снагу треба чувати за период када се ослободимо. Јер, не поставља се уопште питање: да ли ће се Срби ослободити? Већ, само: када ће се Срби ослободити? А онда, када се ослободимо полузаробљеништва и полуколонијалног статуса, морамо ту слободу понудити и другима. Заједно са нашим слободним братским народима и Трећим Римом као престоницом. Наш посао, мисија наше цивилизације која ће уследити, јесте да покушамо стварање Нове Европе. Европе историјских нација, која се може простирати од Атлантика до Урала и темељити на вредностима и вери, а не на лажима и клањању златном телету. То ће бити Европа нових вредности, а не са новом територијом. Са новом садржином која ће се темељити на вредностима и вери, новим друштвено-политичким системом који треба постепено градити, новим развојним парадигмама које треба промовисати. Па, ко буде хтео са нама, тај је и добродошао. Живеће у слободи. А и ако у својој мисији не успемо, опет то по нас и оне који крену са нама неће бити страшно. Омеђићемо своју територију. Област у којој се слободно живи. Освојићемо слободу!

Аутор: Душан Пророковић

Извор: ФСК

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!