Острво осмо најлепше у Европи сведок чудних догађаја
Некад се до острва Светог Николе могло доћи пешке са обале. Ово највеће острво у јужном делу Јадрана, и осмо најлепше у Европи, мештани зову Шкољ а туристима је најпознатије као „Хаваји”, по ресторану који је отворен на острву. Острво је са Словенском плажом повезано подводним спрудом који се ширином од 30 до 50 метара пружа једну читаву наутичку миљу.
Испловити из данашње Будве у ХIII веку, било је изузетно опасно и скоро неизводљиво. На пучину је могао само онај ко је имао врло јаку заштиту трговачких флота из Венеције и Ђенове, које су држале монопол трговине са Блиским истоком и њихове конвоје нико није нападао. Путник у једном таквом конвоју 1234. године био је и Свети Сава. Он је кренуо из Будве до Бриндизија у Италији где се у бродове укрцавала роба, даље до Фамагусте на Кипру те онда у центар тадашњих збивања Антиохију, данашњу Сирију, и на крају у Свету земљу. Легенда каже да је пред ово путовање настало велико невреме, брод се склонио у заветрину острва а путници су остали на обали. Чекајући, Сава је у воду бацао каменчиће, од којих ће, кажу, настати пут до острва, којим ће он и његови пратиоци доћи до брода. На острву се и у време путовања Светог Саве налазила црквица посвећена заштитнику помораца, Светом Николи. Сторија каже да је подигнута 1090. године на гробљу Малтешких витезова страдалих од куге. Које су то силе створиле овакав облик под морем, да ли је легенда истинита или су у питању неке нама непознате тајне природе, или су то дела руку некадашњих цивилизација, не зна се. Зна се да је ово било последње путовање за Светог Саву, у чијем повратку га затиче и смрт.
Подводни гребен Туња данас је златна нит Будванског залива, а да многи туристи и не знају да се некад у данима изражене осеке, може у води до колена доћи до острва Светог Николе. Због Туње у заливу нема јаких и непредвидивих морских струја, а то су идеални услови за формирање подводне флоре и фауне. Онај ко је имао срећу да рони око Туње чије се дубине без утицаја морских мијена, могу видети доле на фотографији, могао је видети разне шкољке, пужеве, раже, морске јежеве, краставце, звезде… Присутна је разна рибља млађ и јата „Ушатих риба”, то су оне које Вас гризу док се купате у мору. Овде обитава и најважнија биљка црногорског подморја, Мурава, тј. морска трава. Ова трава представља најпродуктивније станиште у Средоземљу и немерљиво подводно благо природе. Због дна са пуно камења, Туња је међу највећим природним мрестилиштима хоботница. Развојем туризма повећала се фреквенција чамаца и скутера, чији мотори са буком и мирисом бензина утичу на подводни свет Туње. Ту је и све већи риболов подводним пушкама и динамитом. Ипак, Туња се бранила и многи морепловци који нису читали наутичке карте, на овом месту насукали су своја пловила.
Многа пловила са већом дубином газа овде су доживела бродолом. Тако је током прославе 1. маја 1949. године, брод „Омладинац” на челу са капетаном Антоном Сербус, превозио раднике на острво Светог Николе. Брод је свечано окићен како то и доликује прослави, и усидрен док је весеље трајало. Навече, 120 људи укрцало се на брод и кренуло за Словенску плажу. На 15 метара од обале брод је ударио у Туњу и окренуо се на страну, мрежа туноловка тешка преко једне тоне, пала је преко путника и заувек је у дубине однела 23 живота. Била је ово највећа поморска несрећа у историји Будве, за коју је капетан Антон Сербус осуђен на смрт стрељањем. Међутим, током суђења открило се да је Антон служио у усташкој морнарици а одликован је и од стране Немаца због борби у Црном мору, па је одлежао само 4 године. Након ове несреће забрањена су групна путовања на острво Светог Николе које је тада постало природни резерват. Доведена су 2 пара јелена лопатара, насељени су муфлони, шумски зечеви и фазани, правећи на острву тако једну целу животињску оазу. Пошто им је пријала клима а нису имали природног непријатеља, брзо су се размножили и јелени су достигли популацију од 50 јединки. То је представљало праву атракцију за туристе, јер су се на острву дугачком мање од 2 км, јелени брзо припитомили и долазили на плажу да туристима једу из руке.
Почетком новог миленијума почео и крвави пир криволоваца на острву Светог Николе.
Они су прво уништили појила како би натерали животиње да прилазе морској води што им је олакшало криволов. У наредним годинама побијене су све животиње на острву.
И баш у то време ове воде постаће место још једне страшне трагедије која се десила на данашњи дан 2001. године. Та недеља је била други дан екскурзије за ђаке бањалучке ОШ „Петар Петровић Његош.” Квантитет се ставио испред безбедности малишана, па се на брод „Шкорпион” регистрован за 42 путника, због тадашње цене од 1.5 КМ, укрцало њих доста више. Чак 126 ученика, 8 наставника, возачи аутобуса и чланови посаде, укупно 142 особе кренуле су у обилазак Светог Стефана. У повратку, на 150 метара од обале један талас заљуљао је брод и побацао у воду оне који су седели на крову брода. Други талас с контра стране, преврнуо је брод када је настала паника, кукњава и вриска. Под таласима су заувек нестали четрнаестогодишњаци Ведрана Видовић, Драгана Кондић, Вања Дрекаловић и Денис Квасни. Гинули су и пливачи и непливачи, јер је брод поклопио све оне који су седели на прамцу. Троје од четверо настрадалих били су ратна сирочад. Капетан „Шкорпиона” Славољуб Вујичић осуђен је на 13 година затвора. Проглашен је дан жалости и у Будви и у Бањалуци. Град Будва поставио је спомен плочу, која данас, између осталог, даје упозорење свима да деца и њихова безбедност морају бити на првом месту. Била је ово друга највећа поморска несрећа у историји Будве. Нажалост, била је ово друга највећа несрећа и у историји Бањалуке, после смрти 12 беба. Ученици који су први испливали на обалу, обавестили су своју наставницу Јелену Видовић шта се десило. Док је трчећи покушавала да дозове своје ученике, Јелена је доживела срчани удар и издахнула последњи пут. Oна је била пета жртва ове трагедије…
Аутор: Деки РС
