Ostaje li Srbima i u novom srpskom pravopisu šizofreno dvoazbučje?
Povodom lepih obećanja u intervjuu srpskog lingviste Miloša Kovačevića u Večernjim novostima
Lingvista Miloš Kovačević u intervjuu u Večernjim novostima od 1. septembra 2024. godine opet nije rekao ključnu stvar za srpsko ćiriličko biti ili ne biti: da li će srpsko pismo (ćiriličko) pre svega u pravopisu, pa potom u stvarnosti imati potpuno suveren status u srpskom jeziku po Članu 10. Ustava Srbije, kao što to imaju sva druga evropska pisma u svim drugim jezicima Evrope, ili ostaje šizofreno unikatno srpsko dvoazbučje koje je poslužilo tome da Srbi planski izgube u javnosti oko 90 odsto svoga ćiriličkog pisma u korist hrvatskog nacionalnog latiničkog pisma – gajice, čime može biti posmrtno vrlo zadovoljan (i) Ante Pavelić koji je u NDH-u Zakonskom odredbom zabranio ćirilicu 1941. godine, pa su odredbe tog zakona u periodu komunizma u praksi sprovođene posle 1945. godine te su i u Srbiji dale u srpskoj javnosti odličan rezultat – oko 90 procenata hrvatske nacionalne abecede (gajice) prema ćiriličkom srpskom ostatku od jedva preživelih 10 procenata.
Prof. dr Miloš Kovačević (ne samo po našem ranije izrečenom mišljenju) jedan je od najboljih živih stručnjaka za srpski jezik koji proučava naš jezik iz više bazičnih lingvističkih grana, a ne samo iz jedne uže oblasti. On je dao jednu od najrelanijih i najobjektivnijih ocena srpske nacionalne, po rezultatima pogubne, srpske lingvistike o srpskom jeziku u 20. veku. Stoga nije nimalo čudno što se ta lingvistika nije oporavila dovoljno ni u ovom našem 21. veku, zbog čega je ovih dana jedan drugi vrstan lingvista Dragoljub Petrović predložio Odboru za standardizaciju srpskog jezika da se još jednom izjasni o tome „koliko ima srpskih jezika“ povodom jedinstvenog slučaja u svetu da se naziv „bosanski jezik“ kod Bošnjaka imenuje prema geografskom ili dražvnom nazivu, a ne prema narodu koji je taj jezik stvarao.
Tragikome(n)dija u Zakonu o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu iz 2021. godine
Da se malo vratimo unazad za svega tri godine, kada je 15. septembra 2021. godine u skupštinama Srbije i Srpske, na inicijativu dvojice Predsednika – Aleksandra Vučića i Milorada Dodika donet zakon čiji je izvorni naziv nemoguće pamtiti – Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma. Reč je o jednoj pravnički, ali i lingvistički čudnovatoj skalameriji – kakva u svetu i Evropi do tada nije ni slična sklepan. Ta čudnovatost od zakona nas je u Udruženju „Ćirilica“ bukvalno naterala, nagnala, primorala da toj zakonskoj skalameriji napišemo knjigu (izdavač Ćirilica, Novi Sad, 2022) na svih 520 strana s naslovom Srpski ćirilicocid. Tu smo dokazali ne samo zašto je taj zakon pravnički neustavan i budalast nego i kako je deklarativan cilj u spasavanju srpskog jezika i ćirilice omogućio suštu suprotnost, posebno što se srpskog pisma tiče, i zašto smo pristali da obećamo da ćemo pristati da nas tri dana pljuju prolaznici pored Skupštine Srbije ako takav zakon ne samo spase ćirilicu nego i ako njegovom primenom Srbi dobiju makar jedan procenat veće zastupljenosti ćirilice u javnosti od današnjeg procenta (desetak odsto). Sve je normalnim ljudima, pogotovo normalnim srpskim lingvistima bilo (ili je moralo biti) jasno da od tog zakona neće biti ništa kada je u njegovom propagiranju predsednik Vučić – prevaren u školi od lingvista serbokroatista – izjavio: „Spašćemo ćirilicu, ali i latinica je naša.“ Ta latinica koju Srbi koriste danas većinski „naša je“ (srpska)“ koliko je srpska i engleska ili francuska latinica. Mi možemo da je koristimo, ali ona nikada nije bila naša jer gajicu Srbi nisu nikada sastavljali za Srbe. Ona je sastavljena specijalno da bude pismo Hrvata (katolika) jer oni nikada nisu imali svoje ćiriličko pismo, iako su srpsku ćirilicu ponekad koristili kada su bili dobre volje i kada je nisu bili zabranili, kao u NDH a često i pre i posle toga. Umesto da je samo kazao da će se ćirilica urediti zakonski strogo u skladu s većinskom narodnom voljom u Članu 10. Ustava Srbije, gde je ćiriličko pismo nerazdvojno vezano za srpski jezik eksplicitno ovako: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“ (prvi stav tog člana koji se direktno odnosi na srpski jezik i njegovo nerazdvojno pismo. U tom stavu Člana 10, kao ni u stavu drugom nigde se ne spominje srpski jezik s bilo kojim drugim pismom, jer latinica, kako jasno reče u ovom intervjuu Kovačević, nije srpsko pismo.
Ta skalamerija od spomenutog nazovizakona nigde ne spominje ustavnu odredbu o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu i, sasvim očigledno iz odredaba tog zakona vidan je pravi cilj – da se zakonom, u stvari, izigra eksplicitno jasna ustavna (narodna) obaveza i da se zakonom kao „nadustavnim „elementom“ omogući i dalje srpska šizofrenija u dvopismu kako bi se nastavilo navikavanje i ostatka nepolatiničenih Srba da napuste svoje ćiriličko pismo i da se i taj ostatak navikne na Srbima tuđe (hrvatsko nacionalno pismo – gajicu).
Druga pravnička i lingvističkaa budalaaština postoji u ovom nazovizakonu u odredbi da nemaju svi građani u Srbiji ista prava i obaveze u korišćenju ćirilice u srpskom jeziku , tj. obaveze na korišćenje ćirilice u srpskom jeziku zavisi od toga, na primer, da li je dotična firma državno ili javno vlasništvo, ili je reč o privatnoj firmi, pa su privatnici dvostruko povlašćeni: za razliku od firmi u državnom i takozvanom javnom vlasništvu, privatnici (kojih je danas mnogo više nego u komunizmu i socijalizmu) imaju pravo da ne primenjuju ustavnu obavezu pa ni ovaj nazovizakon , jer su od toga oslobođeni. Oni su privilegovani i tako što samo privatne firme mogu biti novčano nagrađene (smanjenjem poreza) ako se odluče da srpski jezik ipak pišu srpskim pismom, dok samo državne i tzv. javne firme „moraju“ da koriste ćirilicu za džabe, bez smanjenja poreza. Nigde u svetu i u Evropi do sada se u istoriji prava niko nije setio biti je bio toliko „mudar“ da napravi zakon u kome upotreba nacionalnog pisma zavisi od toga kakvo je vlasništvo u firmi. Takvog čuda setili su se samo srpski pravnici i samo poslanici u Srbiji i Srpskoj. Oni su smatrali da čine veliko „pionirsko“ delo u vezi s korišćenjem nacionalnog pisma.
Miloš Kovačević je s pravom kritikovao u ovom intervjuu taj zakon, ali se nije izjasnio tačno o ovome što je najveća glupost u tom zakonu. On je s pravom izrekao mišljenje da Srbi imaju najkomplikovaniji i gotovo naobimniji pravopis na svetu i da ta pravila, tako uređena, niko normalan ne može detaljno da zapamti i da primeni jer nisu ni naučna ni logična. Njegove ocene srpskog pravopisa koji još nije zamenjen suštinsski srpskim pravopisom nego se drži i dalje davno trulog srpskohrvatskog temelja iskopanog 1954. godine u Matici srpsskoj iz odredaba Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku i šizofrenom za Srbe dvoazbučju, čega su se Hrvati odrekli još 1967 godine u Deklaraciji o nazivu i položaju hrvatskog jezika, kada su iz „srpskohrvatskog, hrvatskosrpskog“ izvukli ono što je njima priznato u vreme srpske serbokratistike. To je bilo moguće (u)činiti samo na osnovu toga takvog dogovora u Matici srpskoj kada su komunisti nametnuli takav dogovor koji je koristio samo Hrvatima. Čudno je, međutim, da se srpski lingvisti sve do danas, i naročito danas, još u praksi drže tog dogovora o „srpsskohrvatskom jeziku“ u najznačajnijem nacionalnom lingvističkom delu – Rečniku srpskohrvatskog narodnog i književnog jezika, čije nove tomove pod istim nazivom objavljuje SANU-ov Institut za srpski jezik, što nas i ne čudi kada znamo da je u dva mandata doskora na čelu SANU bio akademik, stručnjak za urologiju, koji je rekao da Kosovo „ne pripada Srbiji i treba ga dostojanstveno predati“, a Predsednik Srbije ga tada pohvalio za „hrabrost da to izjavi“, što je stvarno hrabrost, ali ludačka i budalasta! U skladu s tim srpski lingvisti i dalje se drže u srpskom pravopisu (izdanja od 1993. godine do danas) slične ludačke hrabrosti da, i pored jasne ustavne obaveze o eksplicitno izrečenoj ustavnoj obavezi u Članu 10. Ustava Srbije da se ćirilica ne može razdvajati od srpskog jezika i srpski jezik od ćirilice, kao i opšte evropske prakse u rešenju pitanja pisma (jednoazbučje) drže nametnute nam u komunizmu šizofrenije (prof. V. Đorđević) jedino Srba u svom jeziku u Evropi pa mnogi Srbi ne znaju koje je srpsko pismo, nego im se i danas nemeće zamena u hrvatskoj latinici, kao alternativnom pismu za Srbe, a onda tobož i oni ističu kako treba „(sa)čuvti ćirilicu“. Kako je sačuvati ako joj namećete tuđe pismo kao alternativno, što niko drugi normalan u Evropi i svetu ne radi sa svojim pismom. Jer niko normalan na uvodi uz svoje pismo i parapismo, kao što niko slobodan ne uvodu u svoju državu tuđu vojsku u ulozi paravojske.
Srpski lingvisti, kako je to istakao i M. Kovaačević u ovome dobrom i korisnom intervjuu, izmislili su u korist štete po srpsko pismo, pojam „javna upotreba“ kao tobožnjoj suprotnosti „službenoj upotrebi“, ne shvatajući da je službena upotreba par ekselans javna upotreba, a da je „javnoj upotrebi“ suprotnost samo „tajna upotreba“. Službenoj upotrebi može da bude suprotna samo neslužbena, tj. privatna, lična, individualna upotreba. Taj pojam je iz ranije napuštene u Hrvatskoj njihove prakse pred jezičko i državno otcepljenje pod nazivom „javna upotreba“ naročito je „izguslao“ u ovo vreme u Srbiji jedan „naučni“ anglistički isprdak iz Sarajeva (R. B.) u Beograd da se bavi profesurom na Filološkom fakultetu u vremenu komunističkog „bratstva i jedinstva“ čuveni anglista Ranko Bugarski koji ne može u svojim knjigama da podnese srpsku ćirilicu i koji se i danas bori da Srbi nastave da zamenjuju svoje pismo hrvatskom gajicom kroz dvoazbučje, kao komunistički oproban „demokratski metod“ zamene srpske ćirilice kroz „bogatstvo dvoazbučja“, nikad ne predloživši Englezima, kao stručnjak za anglistiku, da i oni uvedu sebi šizofreniju zvanu „bogatstvo dvoazbučja“.
Sve što je prof. Kovačević rekao u ovom korisnom intervjuu dobro je za srpski jezik i srpski narod, ali ostaje i dalje jedna velika nejasnoća.
Hoće li i Srbi u svom pismu biti suvereni kao slobodan svet?
Lingvista Miloš Kovačević sve što je rekao u ovom svom intervjuu dobro je i neizbežno u da se uradi u srpskom jeziku. Jedino opet nije rekao ključnu stvar za srpsko ćiriličko biti ili ne biti – da li će srpsko pismo (ćiriličko) pre svega u pravopisu, pa potom u stvarnosti imati potpuno suveren status u srpskom jeziku po Članu 10. Ustava Srbije, kao što to imaju sva druga evropska pisma u svim drugim jezicima Evrope, ili u najavljenom skorom novom pravopisu ostaje šizofreno unikatno srpsko dvoazbučje koje je poslužilo tome da Srbi planski izgube u javnosti oko 90 odsto svoga ćiriličkog pisma u korist hrvatskog nacionalnog latiničkog pisma – gajice, čime može biti vrlo zadovoljan (i) Ante Pavelić koji je u NDH-u Zakonskom odredbom zabranio ćirilicu 1941. godine, pa su odredbe tog zakona u periodu komunizma u praksi sprovođene posle 1945. godine te su i u Srbiji dale u srpskoj javnosti odličan rezultat – oko 90 procenata hrvatske abecede (gajice) prema ćiriličkom srpskom zaostatku od jedva 10 procenata.
Nama je nedavno glavni stručnjak za pisanje odeljka o pismu u novom srpskom pravopisu prof. M. Pižurica – pred jedim svedokom (ipak je bila dama, dakle nije loše reći – svedokinja) rekao da ni u novom srpskom pravopisu ćiriličko jednoazbučje – nema šansi. Kao što to čine i svi drugi lingvisti, osim D. Petrovića i nas u „Ćirilici“ i „Srpskoj azbuci“, evo, ni prof. Kovačević se o tome nije izjasnio. Doduše, možda i zato što se novinar koji je preneo intervju nije setio da ga to jasno pita. A nije ga pitao zato što novinari „sve znaju“, ali ponešto ključno ipak ne znaju da pitaju.
Ostaje nam da se nadamo da će se prof. Kovačević o tome uskoro izjasniti. Dakle, treba konačno reći: ostaje li srpsko šizofreno dvoazbučje u srpskom pravopisu ili se vraća normalno jednoazbučje i u srpski jezik, pa da i Srbi budu i u jeziku i pismu kao sav slobodan svet u pisaanju svojim pismom svoaga jezika.
Normalnima, valjda, ne treba dodatno objašnjavati zašto je važno da i Srbi, kao i Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci i drugi istojezičnici u lingvistički srpskom jeziku znaju da čitaju i tekstove na lingvistički srpskom jeziku na gajici, ali i zašto je važno da se ne deli samo srpski narod u svakodnevnom pisanju svog jezika i da ga i dalje čak i neki srpski lingvisti ne lažu da je „i latinica naše pismo“, kad se zna da je latinica uvek Srbima, umesto njihove ćirilice, nametana i više od hiljadu godina nasilno i zabranama ćirilice na sve načine, pa i zakonima.
Zaključak
Srpski lingvisti bi konačno valjalo svi da shvate zašto svi drugi narodi imaju svoj jezik normiran na jednom pismu u pravopisu i zašto bez toga srpska ćirilica nema šansu da normalno živi. To srpski lingvisti još nisu shvatili u većini a posledica toga je bezuspešna svaka, pa i lingvistička posebno, borba Srba za svoje pismo.
Autor: Dragoljub Zbiljić, jezikoslovac koji je objavio 17 knjiga o polomima u srpskom jeziku i planskom zatiranju srpske ćirilice i osnivač prvog narodnog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001)
