Остаје ли Србима и у новом српском правопису шизофрено двоазбучје?

Поводом лепих обећања у интервјуу српског лингвисте Милоша Ковачевића у Вечерњим новостима
Лингвиста Милош Ковачевић у интервјуу у Вечерњим новостима од 1. септембра 2024. године опет није рекао кључну ствар за српско ћириличко бити или не бити: да ли ће српско писмо (ћириличко) пре свега у правопису, па потом у стварности имати потпуно суверен статус у српском језику по Члану 10. Устава Србије, као што то имају сва друга европска писма у свим другим језицима Европе, или остаје шизофрено уникатно српско двоазбучје које је послужило томе да Срби плански изгубе у јавности око 90 одсто свога ћириличког писма у корист хрватског националног латиничког писма – гајице, чиме може бити посмртно врло задовољан (и) Анте Павелић који је у НДХ-у Законском одредбом забранио ћирилицу 1941. године, па су одредбе тог закона у периоду комунизма у пракси спровођене после 1945. године те су и у Србији дале у српској јавности одличан резултат – око 90 процената хрватске националне абецеде (гајице) према ћириличком српском остатку од једва преживелих 10 процената.
Проф. др Милош Ковачевић (не само по нашем раније изреченом мишљењу) један је од најбољих живих стручњака за српски језик који проучава наш језик из више базичних лингвистичких грана, а не само из једне уже области. Он је дао једну од најреланијих и најобјективнијих оцена српске националне, по резултатима погубне, српске лингвистике о српском језику у 20. веку. Стога није нимало чудно што се та лингвистика није опоравила довољно ни у овом нашем 21. веку, због чега је ових дана један други врстан лингвиста Драгољуб Петровић предложио Одбору за стандардизацију српског језика да се још једном изјасни о томе „колико има српских језика“ поводом јединственог случаја у свету да се назив „босански језик“ код Бошњака именује према географском или дражвном називу, а не према народу који је тај језик стварао.
Трагикоме(н)дија у Закону о српском језику и ћириличком писму из 2021. године
Да се мало вратимо уназад за свега три године, када је 15. септембра 2021. године у скупштинама Србије и Српске, на иницијативу двојице Председника – Александра Вучића и Милорада Додика донет закон чији је изворни назив немогуће памтити – Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Реч је о једној правнички, али и лингвистички чудноватој скаламерији – каква у свету и Европи до тада није ни слична склепан. Та чудноватост од закона нас је у Удружењу „Ћирилица“ буквално натерала, нагнала, приморала да тој законској скаламерији напишемо књигу (издавач Ћирилица, Нови Сад, 2022) на свих 520 страна с насловом Српски ћирилицоцид. Ту смо доказали не само зашто је тај закон правнички неуставан и будаласт него и како је декларативан циљ у спасавању српског језика и ћирилице омогућио сушту супротност, посебно што се српског писма тиче, и зашто смо пристали да обећамо да ћемо пристати да нас три дана пљују пролазници поред Скупштине Србије ако такав закон не само спасе ћирилицу него и ако његовом применом Срби добију макар један проценат веће заступљености ћирилице у јавности од данашњег процента (десетак одсто). Све је нормалним људима, поготово нормалним српским лингвистима било (или је морало бити) јасно да од тог закона неће бити ништа када је у његовом пропагирању председник Вучић – преварен у школи од лингвиста сербокроатиста – изјавио: „Спашћемо ћирилицу, али и латиница је наша.“ Та латиница коју Срби користе данас већински „наша је“ (српска)“ колико је српска и енглеска или француска латиница. Ми можемо да је користимо, али она никада није била наша јер гајицу Срби нису никада састављали за Србе. Она је састављена специјално да буде писмо Хрвата (католика) јер они никада нису имали своје ћириличко писмо, иако су српску ћирилицу понекад користили када су били добре воље и када је нису били забранили, као у НДХ а често и пре и после тога. Уместо да је само казао да ће се ћирилица уредити законски строго у складу с већинском народном вољом у Члану 10. Устава Србије, где је ћириличко писмо нераздвојно везано за српски језик експлицитно овако: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (први став тог члана који се директно односи на српски језик и његово нераздвојно писмо. У том ставу Члана 10, као ни у ставу другом нигде се не спомиње српски језик с било којим другим писмом, јер латиница, како јасно рече у овом интервјуу Ковачевић, није српско писмо.
Та скаламерија од споменутог назовизакона нигде не спомиње уставну одредбу о српском језику и ћириличком писму и, сасвим очигледно из одредаба тог закона видан је прави циљ – да се законом, у ствари, изигра експлицитно јасна уставна (народна) обавеза и да се законом као „надуставним „елементом“ омогући и даље српска шизофренија у двописму како би се наставило навикавање и остатка неполатиничених Срба да напусте своје ћириличко писмо и да се и тај остатак навикне на Србима туђе (хрватско национално писмо – гајицу).
Друга правничка и лингвистичкаа будалааштина постоји у овом назовизакону у одредби да немају сви грађани у Србији иста права и обавезе у коришћењу ћирилице у српском језику , тј. обавезе на коришћење ћирилице у српском језику зависи од тога, на пример, да ли је дотична фирма државно или јавно власништво, или је реч о приватној фирми, па су приватници двоструко повлашћени: за разлику од фирми у државном и такозваном јавном власништву, приватници (којих је данас много више него у комунизму и социјализму) имају право да не примењују уставну обавезу па ни овај назовизакон , јер су од тога ослобођени. Они су привилеговани и тако што само приватне фирме могу бити новчано награђене (смањењем пореза) ако се одлуче да српски језик ипак пишу српским писмом, док само државне и тзв. јавне фирме „морају“ да користе ћирилицу за џабе, без смањења пореза. Нигде у свету и у Европи до сада се у историји права нико није сетио бити је био толико „мудар“ да направи закон у коме употреба националног писма зависи од тога какво је власништво у фирми. Таквог чуда сетили су се само српски правници и само посланици у Србији и Српској. Они су сматрали да чине велико „пионирско“ дело у вези с коришћењем националног писма.
Милош Ковачевић је с правом критиковао у овом интервјуу тај закон, али се није изјаснио тачно о овоме што је највећа глупост у том закону. Он је с правом изрекао мишљење да Срби имају најкомпликованији и готово наобимнији правопис на свету и да та правила, тако уређена, нико нормалан не може детаљно да запамти и да примени јер нису ни научна ни логична. Његове оцене српског правописа који још није замењен суштинсски српским правописом него се држи и даље давно трулог српскохрватског темеља ископаног 1954. године у Матици српсској из одредаба Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и шизофреном за Србе двоазбучју, чега су се Хрвати одрекли још 1967 године у Декларацији о називу и положају хрватског језика, када су из „српскохрватског, хрватскосрпског“ извукли оно што је њима признато у време српске сербократистике. То је било могуће (у)чинити само на основу тога таквог договора у Матици српској када су комунисти наметнули такав договор који је користио само Хрватима. Чудно је, међутим, да се српски лингвисти све до данас, и нарочито данас, још у пракси држе тог договора о „српсскохрватском језику“ у најзначајнијем националном лингвистичком делу – Речнику српскохрватског народног и књижевног језика, чије нове томове под истим називом објављује САНУ-ов Институт за српски језик, што нас и не чуди када знамо да је у два мандата доскора на челу САНУ био академик, стручњак за урологију, који је рекао да Косово „не припада Србији и треба га достојанствено предати“, а Председник Србије га тада похвалио за „храброст да то изјави“, што је стварно храброст, али лудачка и будаласта! У складу с тим српски лингвисти и даље се држе у српском правопису (издања од 1993. године до данас) сличне лудачке храбрости да, и поред јасне уставне обавезе о експлицитно изреченој уставној обавези у Члану 10. Устава Србије да се ћирилица не може раздвајати од српског језика и српски језик од ћирилице, као и опште европске праксе у решењу питања писма (једноазбучје) држе наметнуте нам у комунизму шизофреније (проф. В. Ђорђевић) једино Срба у свом језику у Европи па многи Срби не знају које је српско писмо, него им се и данас немеће замена у хрватској латиници, као алтернативном писму за Србе, а онда тобож и они истичу како треба „(са)чувти ћирилицу“. Како је сачувати ако јој намећете туђе писмо као алтернативно, што нико други нормалан у Европи и свету не ради са својим писмом. Јер нико нормалан на уводи уз своје писмо и параписмо, као што нико слободан не уводу у своју државу туђу војску у улози паравојске.
Српски лингвисти, како је то истакао и М. Коваачевић у овоме добром и корисном интервјуу, измислили су у корист штете по српско писмо, појам „јавна употреба“ као тобожњој супротности „службеној употреби“, не схватајући да је службена употреба пар екселанс јавна употреба, а да је „јавној употреби“ супротност само „тајна употреба“. Службеној употреби може да буде супротна само неслужбена, тј. приватна, лична, индивидуална употреба. Тај појам је из раније напуштене у Хрватској њихове праксе пред језичко и државно отцепљење под називом „јавна употреба“ нарочито је „изгуслао“ у ово време у Србији један „научни“ англистички испрдак из Сарајева (Р. Б.) у Београд да се бави професуром на Филолошком факултету у времену комунистичког „братства и јединства“ чувени англиста Ранко Бугарски који не може у својим књигама да поднесе српску ћирилицу и који се и данас бори да Срби наставе да замењују своје писмо хрватском гајицом кроз двоазбучје, као комунистички опробан „демократски метод“ замене српске ћирилице кроз „богатство двоазбучја“, никад не предложивши Енглезима, као стручњак за англистику, да и они уведу себи шизофренију звану „богатство двоазбучја“.
Све што је проф. Ковачевић рекао у овом корисном интервјуу добро је за српски језик и српски народ, али остаје и даље једна велика нејасноћа.
Хоће ли и Срби у свом писму бити суверени као слободан свет?
Лингвиста Милош Ковачевић све што је рекао у овом свом интервјуу добро је и неизбежно у да се уради у српском језику. Једино опет није рекао кључну ствар за српско ћириличко бити или не бити – да ли ће српско писмо (ћириличко) пре свега у правопису, па потом у стварности имати потпуно суверен статус у српском језику по Члану 10. Устава Србије, као што то имају сва друга европска писма у свим другим језицима Европе, или у најављеном скором новом правопису остаје шизофрено уникатно српско двоазбучје које је послужило томе да Срби плански изгубе у јавности око 90 одсто свога ћириличког писма у корист хрватског националног латиничког писма – гајице, чиме може бити врло задовољан (и) Анте Павелић који је у НДХ-у Законском одредбом забранио ћирилицу 1941. године, па су одредбе тог закона у периоду комунизма у пракси спровођене после 1945. године те су и у Србији дале у српској јавности одличан резултат – око 90 процената хрватске абецеде (гајице) према ћириличком српском заостатку од једва 10 процената.
Нама је недавно главни стручњак за писање одељка о писму у новом српском правопису проф. М. Пижурица – пред једим сведоком (ипак је била дама, дакле није лоше рећи – сведокиња) рекао да ни у новом српском правопису ћириличко једноазбучје – нема шанси. Као што то чине и сви други лингвисти, осим Д. Петровића и нас у „Ћирилици“ и „Српској азбуци“, ево, ни проф. Ковачевић се о томе није изјаснио. Додуше, можда и зато што се новинар који је пренео интервју није сетио да га то јасно пита. А није га питао зато што новинари „све знају“, али понешто кључно ипак не знају да питају.
Остаје нам да се надамо да ће се проф. Ковачевић о томе ускоро изјаснити. Дакле, треба коначно рећи: остаје ли српско шизофрено двоазбучје у српском правопису или се враћа нормално једноазбучје и у српски језик, па да и Срби буду и у језику и писму као сав слободан свет у писаању својим писмом своага језика.
Нормалнима, ваљда, не треба додатно објашњавати зашто је важно да и Срби, као и Хрвати, Бошњаци и Црногорци и други истојезичници у лингвистички српском језику знају да читају и текстове на лингвистички српском језику на гајици, али и зашто је важно да се не дели само српски народ у свакодневном писању свог језика и да га и даље чак и неки српски лингвисти не лажу да је „и латиница наше писмо“, кад се зна да је латиница увек Србима, уместо њихове ћирилице, наметана и више од хиљаду година насилно и забранама ћирилице на све начине, па и законима.
Закључак
Српски лингвисти би коначно ваљало сви да схвате зашто сви други народи имају свој језик нормиран на једном писму у правопису и зашто без тога српска ћирилица нема шансу да нормално живи. То српски лингвисти још нису схватили у већини а последица тога је безуспешна свака, па и лингвистичка посебно, борба Срба за своје писмо.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац који је објавио 17 књига о поломима у српском језику и планском затирању српске ћирилице и оснивач првог народног Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)