Ослободимо ћирилицу политичара и лингвиста
С времена на време лингвисти одрже неки „научни“ скуп на коме се чуде како је у јавном животу ћирилице све мање и мање, а они су за њу учинили све што су могли.
На њихов предлог основан је Савет за језик у коме су оним главни, па ће као група срчаних омладинаца кренути у обрачун са државом, тако што ће инспекцијом утврдити ко то не користи ћирилицу по закону. То је тежак посао, а често и бесмислен. На пример, ако уђу у неку трговину чије име је исписано ћирилицом, а тавих је вероватно мање од, 0,01%, на производима готово да уопште нема ћирилице. Нема је зато што у Закону о трговини пише да на произвоидима мора бити србски језик, али није прописано писмо, иако за то постоји овакав уставни пропис:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
Значи, Закон о трговини је неуставан, а трговци немају ни обавезу ни времена да покрећу поступак измена истог, нити су за то плаћеним као лингвисти, па не могу бити санкционисани.
Како је могуће да буде донесен овакав неуставан закон? Донесен је јер се гласало по вољи председника државе, који је јавно говорио да је наша и латиница, чиме је дао сигнал да је дозвољено кршење Устава по питању језика и писма. Јер ако је и председник друг Тито могао говорити да се не треба држати закона као пијан плота, може и данашњи председник рећи да се не треба држати Устава као пијан плота.
А откуд храброст председнику државе да спречи спровођење уставног прописа о језику и писму? Добио је „научну“ подршку језичке струке преко Матоце србске, која се дрзнула да се супротстави Уставу Србије, односно вољи србског народа за ћирилицу у свом језику, исказану на референдуму за Устав 2006.г., тако што је србским правописом стандардизована и хрватска латиница као друго србско писмо.
Остаје још питање откуд храброст србским лингвистима да се супротставе Уставу своје земље? Одлично су проценили да је то воља и србске интелектуалне елите, кобајаги национално опредељене, И није било ни најмањег отпора замењивању србске ћирилице хрватском латиницом од стране „елите“. За такав њен став назаслужнији је њен несумњиви првак проф. др Мило Ломпар, који је у својој огромној култној књизи „Дух сампорицања“ посветио ћирилици укупно две реченице.У првој стоји да је доминантно писмо Срба ћирилица, а да је латиница њихово гранично писмо. О томе колико је озбиљно то с доминацијом ћирилице сведочи председник Матице србске проф. др Драган Антић тиме што је у улици Јове Јовановића Змаја у Новом Саду избројао укупно 1,5% ћириличких натписа.
Другом реченицом М. Ломпар саветује да се питање писма изнесе на политичко тржиште, и то тако што би политичке странке тражиле наклоност бирача једним или дугим писмом, па ком опанци ком обојци. У том смислу он се определио за латиницу, јер кад је писао веома обиман програм за „Двери“ споменуо је ћирилицу тако да њу треба чувати у рангу старих заната, А да у његов показани утицај на „ДВЕРИ“ нема никакве сумње, сведочи и овај изборни поклич те странке_
POKRENI SE SRBINE ZA DOBRO SRBIJE
ДВЕРИ су ишле на изборе са ЗАВЕТНИЦИМА прелетачице Милице Ђурђевић, па да видимо шта у њиховом програму пише о ћирилици. Ништа.
До сада су следећи аутори писали књиге о проблему писма у Срба са становишта да је србско писмо само ћирилица, и да она може да опстане само као једино србско национално писмо: професор србског језика Драгољуб Збиљић, економиста мр Ђорђе Јањатовић и Немања Видић, дипл.инж. маш.
Јањатовић је писао о хронологији рада првооснованог удружења „Ћирилица“ Нови Сад и о његовој правној борби за ћирилицу, а Збиљић је писао са становишта да је писмо лингвистичко питање. Ја сам писао у књигама са становишта да је писмо искључиво политичко питање и детаљно сам упознавао јавност како је ћирилица срушена политичким системом на начин да се Србима промени свест о њој као показатељу и носиоцу њихове националне самосвести. Таква свест замењена је свешћу да Срби имају и своју латиницу, па је ћирилица изгубила карактер србског националног симбола, и постала само једно од двају техничких средстава за записивање србског језика.
Многи ће рећи да сам закаснио, да је ћирилица већ одавно издана, да је све узалудно јер је србски народ потпуно анестезиран, да му је све свеједно, само да га не туку. А и ако мора бити тучен нека то не буде баш данас, него да се одложи за сутра.
Данашње стање духа србског народа може се разумети из начина слављења славе. За софром се истовремено води неколико дијалога, обично нема ни молитве ни здравице ни помињања свога свеца заштитника. Чека се на први звекет прибора за јело и слава почиње задовољењем свог стомака, без угођаја својој души..
Пре петнаестак година рекнем пред великим борцем за ћирилицу и мојим пријатељем инжењером рударства Владимиром Лепојевићем да сам разочаран у свој народ јер га ништа национално не занима. Он се томе много зачудио, па рече:
„А јој, немој тако. Питао бих ја тебе шта би било са неким другим народом да је на њега вршен притисак као на србски народ, и то читавих двеста година. Тај би народ изгубио и своје име.“
Разумео сам поруку колеге Лепојевића и више нисам разочаран тиме што народ слабо мари за ћирилицу. Када би он могао бити крив за своје латиничење? Само онда ако је учен да је његова само ћирилица. Али нити је тако учен, нити је то записано у србском правопису. Тамо пише да је србско писмо и латиница, После полувековног комуниустичког учења да су равноправне латиница и ћирилица, показано у правопису је смртна пресуда ћирилици.
Питање писма нарочито је данас опасно у Републици Србској, јер су јој националне вредности, каква је и ћирилица, потребне као хлеб и ваздух.
До сада су тамо тумачили народу о значају ћирилице само политичари Радован Караџић и Момчило Крајишник, као и велики родољуб лингвиста Милорад Телебак. Кад су прва двојица насилно склоњени са политичке сцене почела је да вене србска ћирилица.
Писао сам председници Републике Србске Биљани Плавшић и председнику Скупштине Алекси Бухи како се поред регионалних путева појављују латиничке рекламе, а држава не реагује. Странци су прво бацали на Србе бомбе из авиона, а потом и ћириличке летке, јер су знали да је ћирилица њихово историјско национално писмо. Али нису знали колико су јаки у свести Срба друг Тито и његова латиница. То су сазнали тек на основу латиничких трговачких фирми, јер су и трговци народ, а латиницу су користили зато што су исправно сматрали да управо она годи народу. Народ је разумео да је њему на кратко наметнута ратна владавина ћирилице, а кад је рат прошао друг Тито и његова латиница су се вратили у јавни живот, док је ћирилица је завршила на споменицима оних који су дали своје животе за слободу србског народа у својој држави Републици Србској. Све се вратило на нормалу из времена пре рата, а то је било могуће зато што ама баш нико од познатих Срба са обе стране Дрине, осим тројице горе поменутих, није ни тражио да се ћирилица врати србском народу, него се тражило само да се поправи њен положај за који постотак, али никако преко 50%, према Титовој равноправности писама.
Равноправност писама била је проглашена у Матици србској 1954, године, а уведена је да би заменом ћирилице југословенско-комуниустичком латиницом био ослабљен србски елемент у Југославији.
О лажној Титовој равноправности .писама гуслало се и кад на ТВ Студио Београд није било ни слова ћирилице чак ни у емисији школског програма србског језика.
Повучене су из државне управе ћириличке писаће машине и престала је њихова производња, али није престало лагање о равноправности писама-
Све наведено, и друго у том смислу, скривају данас лингвисти и политичари како би оправдали уношење и хрватске латинице у србски правопис као другог србског стандардног писма.
Истина је да су се лингвисти срчано борили за ћирилицу у двоазбучју, дајући јој витамине у виду свих могућих признања, као што су: основно, главно, примарно, темељно, изворно, матично, доминнатно ( М.Ломпар) и какво све не друго писмо, али не и оно једино у србском правопису што ћирилици даје жиувот- да се србски језик пише ћирилицом. То би било аналогно хрватском правопису, у коме пише : „Хрватски се језик пише латиницом.“ Али док хрватска има своје хрватске лингвисте који не маре за Тита, а и цело хрватско друштво га ни не спомиње, него велича Туђмана, дотле је Титова латиничка заоставштина у Србији толика светиња за србске лингвисте да је председник Матице србске проф. др Драган Станић рекао Драгољубу Збиљићу: “ Историја је нама дала два писма и има тако да остане.“
Д. Станић је наведено само рекао, а то су измислили лингвисти. Непријатно ми је да их назовем србским лингвистима, кад су србским правописом учинили србском ону исту латиницу која је општенародно и државно писмо у суседној држави Хрватској. А саставио ју је за хрватски језик похрваћени Немац Људевит Гај, па се зато зове и гајевица. Истина је да је ова латиница била србска током Великог рата кад је окупатор србских земаља њоме заменио забрањену ћирилицу. Он је ћирилицу скидао по србским насељима истим оним бајонетима којима је пробадао србску нејач у Мачви, Подрињу и Поцерини.
Такође је ова латиница била србска и у време усташке Хрватске, кад је Анте Павелић забранио ћирилицу својом првом уредбом. И док лингвисти и председник Вучић говоре да је и латиница наша, на интернету је неки називају павелићевом латиницом.
У поменутом писму сам писао да ће странци разумети по трговинама да су Срби за латиницу, па ће им њу наметнути, баш како ју је наметнуо и од Срба вољени друг Тито.
Одговора није било, и десило се оно чега сам се плашио: страни управник наметнуо је Уставом Републике Србске и латиницу као службено писмо. Србски професори лингвисти, као и остали школовани Срби су то једва дочекали да би оправдали имање и своје србске латиницџе у србском правопису, као и помор ћирилице, јер ће нам остати наша латиница.
Тај уставни пропис не би био трагичан по ћирилицу да има памети код школованих Срба. Наиме, пре те одредбе у Уставу је написано ово:
„У Републици Србској у службеној употреби су језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа.“
По здравој памети то треба тумачити овако: за србски језик ћирилица, а за друга два језика латиница. Може ли ико нормалан тумачити да је ћирилица намењена и за бошњачки и хрватски језик? Али се вара свако ко помисли да по истој логици не може нико наметнути латиницу за србски језик, јер у србском правопису пише да Срби имају и своју латиницу. Ту срамоту у србском правопису искористио је хрватски професор лингвиста када је у име своје државе тумачио зашто Срби у Вуковару немају право на ћирилицу испод латинице на таблама државних установа. Само је рекао истину: по свом правопису, добревољно написаном, Срби имају и латиницу и ијекавицу, а и једно и друго је на таблама у Вуковару. Па ако по својој памети имају два писма и два изговора код куће, немају то право у иностранству, јер тако нешто нема ниједан други народ у Европи.
Али као да нема србске памети, јер политичари и проф. др Милош Ковачевић тумаче да наведени уставни пропис даје право Бошњацима и Хрватима да одређују којим писмом ће Срби писати свој језик, односно да могу оспоравати Србима доношење закона по коме је уз србски језик обавезна ћирилица.
То како је уређиван закон о језику и писму било је актуелно пре две године кад су председници србских држава одлучили да истог дана буду проглашени по ћирилицу спасоносни закони о језику и писму.
У Србији је донесен закон који је срамота и за оне који су га писали и за оне који су за њега гласали.
У Републици Србској се нешто каснило са законом, па је морало доћи до убрзања. А да га Бошњаци и Хрвати не би оспорили, па да закон закасни, учињен је генијални и спасоносни потез – донесен је закон који ће сигурно бити по вољи Бшњака и Хрвата, па га неће оспореавати, јер по њему нико тамо више није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни сама дражава! Што би рекли Бошњаци – машала или аферим србској памети.
Наравно да је закон не само срамотан него и неуставан, јер је Уставом прописана службеност ћирилице, што значи њена обавезност.
После свега, на неком „научном“ скупу посвећеном нестајању ћирилице јавила се проф. др Рајна.Драгићевић и пожалила се да лингвисти упорно понављају да је ћирилица примарно србско писмо, али их нико не слуша, док је ћирилице све мање.. Није јасно да ли ћирилица неће да буде примарна, или то просто није могуће зато што су Срби научени да је њихова и латиница. Али лингвисти не одустају, они би још вршили експерименте на Србима, иако је њихова примарност ћирилице реаплна исто онолико колико је реално да на врби роди грожђе. Додуше, ако би сада и тепали врби на својим „научним“ скуповима, и заливалим је много чешће, можда би и могло да се оствари њихова жеља.
Ипак, реалније да два писма могу опстати у једном народу као што би могле опстати две његове химне, две заставе , два грба и две војске.
Сво ово чудо с ћирилицом, односно њена катастрофа, последица је учења да Срби имају два писма. У целом свету нема другог примера да су лингвисти правописом увели конкуренцију свом националном писму с намером да оно по вољи политичара буде замењено туђим писмом.
Требамо разумети и признати да лингвисти не латиниче србски народ стандардом у правопису с два србска писма само зато што то жели председник Вучић, који их плаћа за такав рад, како би показао да је Србија на Западу. Имамо ми неку фалинку чим смо се дигли на ноге тек против копања литијума, а не и против издаје Косова и Метохије и ћирилице.
Чуло се недавно од проф. др Милоша Ковачевића да закон није добар, и да ће се тражити нови. Могу они то тражити, али доживети неће Влас памти како су лингвисти су овај закон прво дочекали на нож, а онда су се из неког тајанственог разлога нагло опаметили и рекли да је он добар, да је чак њиме обухваћено много од онога што су они предлагали. Па кад су знали да са ђаволом тикве саде, дошло је време да им се о главу разбијају.
Видимо по Ковачевићу да би лингвисти опет и опет понављали неуспешне експерименте над Србима, уместо да учине једино спасоносно за ћирилицу: да из правописа избаце Титову латиницу, и да напишу само ово: „Србски језик се пише ћирилицом“.
Аутор: Немања Видић
