Осамдесет година од пада српске Вандеје и масовног злочина врхушке КПЈ над житељима Србије
Ноторна је чињеница да су од септембра 1944. па до фебруара 1945. носиоци стаљинистичко-титоистичке власти брутално лишили живота на десетине хиљада житеља Србије и њене престонице и то претежно без суда и осуде
Ових дана се навршава 80 година од почетка похода главнине снага тзв. Народно-ослободилачке војске Југославије (НОВЈ), на „Михаиловићеву Србију“ за коју се може рећи да је, од пада Ужичке републике 1941. године до септембра 1944, постојала и опстајала као својеврсна српска Вандеја[1], одн. епицентар српске контрареволуције и монархизма у окупираној Краљевини Југославији. Током збивања везаних за тај поход дошло је до унапред конципираног и испланираног удруженог злочиначког подухвата којим је, по директиви руководства Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на челу са Јосипом Брозом, извршен масовни злочин над житељима Србије од стране специјалних јединица партизанске војске, тј. припадника злогласног „Одељења за заштиту народа“ (ОЗНА). Процес учвршћивања комунистичке власти и наметања ауторитарног коминтерновско-стаљинистичког поретка у Србији карактерисала је примена тзв. „дивљих чишћења“ којим је од септембра 1944. до фебруара 1945, углавном без суда и осуде, лишено живота најмање 60.000 цивила оба пола и различитог узраста. Треба притом имати у виду да је тада НОВЈ, а од самог свог оснивања, била таква оружана сила која је по свом статусу била ништа друго до једна паравојна формација. Она није била војна сила неке легитимне, међународно признате државе већ је, de facto, представљала партијску оружану силу КПЈ која је, као филијала Коминтерне, имала својство агентуре страних интереса што се недвосмислено може препознати по траговима њене политичке и субверзивно-терористичке делатности у предратном периоду Краљевине Југославије. Може се рећи да је свој легалитет и легитимитет НОВЈ стекла тек 7. марта 1945. године формирањем „Привремене народне владе Демократске Федеративне Југославије“, а на основу раније постигнутих споразума Тито-Шубашић (Вишки споразум, 16. јуна 1944. и Београдски споразум, 1. новембра 1944).
Поменуто обезглављење Србије 1944-45. године дошло је као кулминација једне плански спровођене терористичко-злочиначке активности врха КПЈ која се на целој територији окупиране Краљевине Југославије, од самог избијања грађанског рата 1941. године, константно манифестовала у виду тзв. „левих скретања“ и/или примене тзв. „друге фазе револуције“ која је имала за циљ искорењивање политичких неистомишљеника у српском народу и то методом појединачних и/или масовних физичких ликвидација. Само током прве ратне године комунисти су у Србији мимо борбе ликвидирали око 800-1.000 цивила и ратних заробљеника ривалског Равногорског покрета. Према истраживањима научног сарадника у Институту за савремену историју у Београду др Немање Девића, прву фазу револуционарног терора у Србији (јул-октобар 1941) „карактерисале су појединачне и ретке групне ликвидације идеолошких и политичких неистомишљеника, углавном представника локалних власти и жандарма, особа које су комунисти означили као „петоколонаше“. Друга фаза је трајала током октобра и новембра 1941. године у ослобођеним градовима (посебно Ужицу и Чачку), где су комунисти настојали и да ликвидације противника, у које су сада у већем броју били укључени и „кулаци“, антикомунисти и припадници ривалског Равногорског покрета, потврде пресудама првих тзв. народних судова и револуционарних органа власти. У обе фазе револуционарног терора, на територији Србије ликвидирано је ван борбених дејстава по неколико стотина – укупно око 800-1.000 људи“ – и даље (овде).
Од слома тзв. Ужичке републике и повлачења остатака партизанских снага и њихове врховне команде из Србије у касну јесен 1941. године па све до августа 1944. њихово присуство на терену и ратне активности биле су, стицајем ратних околности, углавном ограничене на територију тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). Повратак у Србију био им је јако отежан, ако не и сасвим онемогућен стабилизацијом ситуације која је настала управо као резултат њиховог протеривања из ње. Михаиловић је до даљњег потпуно искључио покретање новог отвореног устанка у Србији. Цивилне жртве током устанка у лето и јесен 1941. биле су огромне и, ако се изузме страдање Јевреја, без премца у читавој окупираној Европи. Цена која је плаћена толиким животима цивилног становништва била је превисока. Даљу отворену борбу против окупатора видео је искључиво у перспективи сасвим јасно одређених војних операција које би, у контексту непосредне координације са савезничким војним снагама, имале за циљ коначно ослобађање земље. Док год непријатељ не буде слабији, а савезници ближи, Југословенска Војска у Отаџбини (ЈВуО) требало је да настави своје деловање у виду једне илегалне организације чије би се акције искључиво сводиле на прикупљање информација значајних по савезничке ратне планове, на повремене герилско-диверзантске активности против окупатора и на спречавање сваке неодговорне и злочиначке активности комуниста. Проблем очувања биолошке супстанце српског народа постао је најзначајнији аспект равногорске војнополитичке стратегије и све даље акције ЈВуО морале су са тиме да се ускладе.
Градске целине у Србији биле су под влашћу окупатора (Немаца и Бугара) и/или Недићеве домаће управе док је село, по правилу, било под контролом Михаиловићевих војночетничких одреда, одн. Југословенске Војске у Отаџбини која је имала велики углед у становништву и уживала прећутну подршку већине припадника Недићевих оружаних снага и његове државне администрације. Иако је не ретко, у оквиру немачких акција чишћења терена од припадника ЈВуО (нпр. операција „Моргенлуфт“ јула 1943. на обронцима Сувобора, Маљена и Медведника) долазило до оружаних борби између јединица ЈВуО и оружаних одреда Недићеве домаће управе (који су били под немачком командом), постојало је обострано разумевање да треба избегавати међусобне сукобе и усмеравати активности ка елиминацији комунистичког утицаја у Србији. Тиме је успешно спречаван сваки евентуални покушај неког значајнијег повратка партизана на просторе Србије чиме је обезбеђено очување јавног реда и мира у земљи. То је довело до ублажавања окупационог режима и омогућило становништву већег дела Србије да на један дужи временски период (све до августа 1944) живи у заветрини великог светског сукоба и да у највећој мери буде поштеђено онаквих репресалија каквим је, због енергичне устаничке активности, било изложено током 1941. Сходно реченом, могло би се рећи да је највећи део Србије и пре продора НОВЈ на њену територију 1944. већ једно дуже време био практично ослобођен од Немаца.
„Михаиловићева Србија“ је била и остала трн у оку војнополитичком руководству НОВЈ, јер је спровођење револуције и освајање власти у Краљевини Југославији након одласка Немаца било немогуће без слома ЈВуО. Потчињење „Михаиловићеве Србије“ као центра контрареволуције постаје главни војнополитички циљ руководства КПЈ током друге половине лета 1944. године када су се јединице совјетске Црвене армије већ сасвим приближиле североисточним границама окупиране Србије, а Немци отпочињали извлачење својих снага из Грчке и са Балкана преко комуникације Солун-Београд-Беч. Пошто је било јасно да се без Совјета не може преузети власт у Београду и Србији, што је био предуслов за остварење победе револуције, Врховни штаб НОВЈ је донео одлуку да партизанске јединице изврше продор у Србију и тако успоставе оперативни контакт са „Русима“. Јосип Броз и његови непосредни сарадници били су у потпуности свесни чињенице да огромна већина становништва у Србији и даље подржава генерала Дражу Михаиловића и његов Равногорски покрет који је у очима комуниста све време био и остао једина стварна препрека за освајање власти. Продором у Србију ЈВуО-у је требало нанети одлучујући ударац од којег се никада неће опоравити. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости“ (из Брозовог говора новембра 1944. на Бањици); „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали“ (бележи Брозов биограф Душан Биланџић његову изјаву на седници Политбироа КП, 30. октобра 1944. у Београду).
Током пролећа 1944. борбене активности партизанских снага у тзв. НДХ су већ неко време готово сасвим утихнуле. Пошто су Немци у светлу очекиваног отварања новог европског фронта, одн. могућег англоамеричког искрцавања на Балкану, предузели низ војних акција у циљу успостављања потпуне контроле над виталним комуникацијама на Балкану, партизански одреди су били присиљени да се повуку у стратешки потпуно безначајне области где њихово присуство није представљало никакву опасност по Немце. Међутим, у оквиру добро припремљене операције да се уништи Врховни штаб НОВЈ, извршен је 25. маја 1944. године ваздушни десант на Дрвар у којем је тада боравио Јосип Броз-Тито са партизанским Врховним штабом. И Броз и чланови Врховног штаба са савезничким официрима за везу су у последњем тренутку успели да умакну припадницима немачких елитних ваздушно-десантних јединица и да се евакуишу 3. јуна 1944. године специјалним совјетским авионом типа „Дакота“ у луку Бари (на јадранској обали Италије), која је већ неко време била у рукама западних савезника. Одатле су пребачени британским разарачем на острво Вис које је формално било део југословенске територије, а на којем је већ неко време била лоцирана једна јака британска поморско-ваздухопловна база. Совјетске јединице Црвене армије су 6. септембра 1944. године стигле до самих граница Југославије што је Броз проценио као прави моменат за спровођење последње, победничке, фазе грађанског рата. У строгој тајности, током ноћи 21. септембра 1944. године, напустио је острво Вис опет једним совјетским авионом и њиме одлетео директно у штаб совјетског маршала Толбухина у Румунији. Одатле је пребачен у Москву на састанак са Стаљином након којег је, 28. септембра 1944. године, објављено да је Врховна команда НОВЈ дала дозволу совјетским јединицама да пређу на југословенску територију ради настављања војних операција против Немаца на овом делу Источног фронта. Том приликом је договорено да ће у оним деловима Југославије који буду ослобођени ратним дејствима Црвене армије цивилна управа бити предата у руке „Националног комитета ослобођења Југославије“. Броз је тиме обезбедио потпуно преузимање власти у Србији која је још од пада тзв. Ужичке републике 1941. године непрекидно била у зони утицаја искључиво Равногорског покрета.
Напади партизана на Михаиловићеве снаге у Србији почели су још у августу. Михаиловић је сконцентрисао своје снаге на Западној Морави како би покушао да заустави њихов продор. Првог септембра 1944. године објавио је општу мобилизацију којој се одазвао значајан број војника и официра Недићеве Српске државне страже заједно са неколико десетина хиљада војних обвезника у Србији. Пошто Равногорски покрет није располагао већим резервама наоружања и војне опреме, знатан број резервиста је готово одмах демобилисан и враћен својим кућама. У Србији је завладала врло конфузна ситуација. Наиме, Совјети су првобитно сарађивали и са партизанима и са четницима, а дојучерашњи окупатори – Бугари, сада су дејствовали против Немаца и четника у својству совјетских и партизанских савезника. Са своје стране, четници су се нашли на удару бројних непријатеља и то партизана, чија је главнина самостално вршила продор са југозапада, затим Бугара и, наравно, Немаца који су покушавали да се пробију ка северозападу. Не могавши да издржи фронталну борбу са неупоредиво надмоћнијим непријатељима који су га притискали са свих страна, генерал Михаиловић је донео одлуку да се врати на герилски начин ратовања. Да би избегао узалудно проливање крви, демобилисао је већину својих сабораца и наредио да се напусте градови и села које су четници сами ослободили од Немаца. Крушевац су, рецимо, самостално ослободиле војночетничке јединице потпуковника Драгутина Кесеровића. Октобра 1944. године, Михаиловић је био приморан да напусти Србију и да се са оним снагама које су му преостале повуче у Босну где их је, недуго затим, задесила права Голгота након што је НОВЈ учврстила свој положај у Србији.
Главнина партизанских јединица се у међувремену сконцентрисала на заузимање Београда и то као подршка моторизованим и ракетним јединицама Црвене армије. Након ослобођења Београда и остатка Србије од Немаца успостављање „народне власти“ пратио је бруталан обрачун ОЗНЕ са бившим припадницима супарничког покрета отпора – Југословенске војске у Отаџбини и њиховим симпатизерима. Ништа боље нису прошли ни бивши припадници Недићеве домаће управе, али и небројени носиоци културног, политичког и јавног живота у окупираној Србији. Људи су хапшени и физички ликвидирани најчешће према унапред припремљеним списковима, углавном након тешког злостављања, у тајности, ноћу, без претходно спроведеног судског поступка или, ређе, на основу одлука преких војних судова. Сви заједно дисквалификовани су као непријатељи Народноослободилачког покрета (НОП-а), сарадници окупатора, реакција, или народни непријатељи и домаћи издајници. У том налету масовних ликвидација „класних непријатеља револуције“, на десетине хиљада житеља оба пола и различитог узраста, претежно припадника тадашње грађанске елите Србије – професора, студената. учитеља, ђака, свештеника, адвоката, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, бивших официра и жандара, сељака, трговаца и занатлија – буквално је побијено, отета им је имовина, а стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица су дуго затим, а многима и трајно, систематски ускраћивана најосновнија грађанска и људска права. Међу жртвама је било чак и поштара, јер је важила наредба да се сва униформисана лица одмах ликвидирају. Током кратког активног рада (2009-2014) Државне комисије за тајне гробнице Владе Републике Србије и накнадних истраживања стручњака Института за савремену историју у Београду, у Србији је евидентирано, и то углавном на основу сачуваних спискова стрељаних и теренских истраживања, преко 59.000 жртава револуционарног комунистичког терора и преко 210 локација тајних масовних гробница које су настале између септембра 1944. и фебруара 1945. године. Процењује се да би коначан број жртава за тај период могао износити између 75.000 и 80.000. Треба споменути и то да је паралелно са процесом масовне физичке ликвидације класног непријатеља, ОЗНА подстицала становништво Србије на међусобно прислушкивање, клеветање и потказивање и тиме смишљено уносила у народ мучни осећај неповерења, опште несигурности и страха.
Приближава се осамдесета годишњица ослобођења Београда од немачке окупације током Другог светског рата. Тешко је надати се да ће се сада, након вишедеценијског заглушујућег мука српске јавности у вези са револуционарним терором из 40-их година прошлог века, нешто у том погледу променити. Ноторна је чињеница да су још од септембра 1944. па све до фебруара 1945. носиоци стаљинистичко-титоистичке власти брутално лишили живота на десетине хиљада житеља Србије и њене престонице и то претежно без суда и осуде. То некако и даље упорно измиче пажњи надлежних представника наших државних институција као и гласноговорника бројних домаћих невладиних организација које се баве промоцијом и заштитом људских права. Измиче им изгледа и чињеница да је „ослобођена“ Србија de facto утемељена над рекама крви једног поражавајуће великог броја наших сународника, а да се од тог страшног над њима спроведеног злочина нико од горе наведених чинилаца ни до дан данас није јавно оградио или извинио, а камоли да је неко одговарао за почињена злодела. На крају, али не и најмање важно, измиче им и чињеница да се упорним игнорисањем неосуђеног злочиначког насиља оваквих размера, у организму било ког друштва константно обнавља нека врста притајеног малигнитета који се периодично активира и у различитим токсичним облицима избија на површину са неминовно драматичним последицама по све. Тога смо свакако били сведоци током 90-их година прошлог века на згаришту Брозове Југославије, а мучно искуство и даље тињајућег насиља на готово свим нивоима нашег друштва свакако нам ни данас није страно.
[1] Вандеја је покрајина у Француској позната по ројалистичкој побуни у току револуције 1793-96. Постала је симбол контрареволуције и монархизма који се ослањао на свештенство и сељаштво.
Аутор: Петар В. Шеровић
Извор: Стање ствари
