Мишљења

Опсесија кућним љубимцима достиже размере тешке друштвене болести

За деведесет посто Београђана кућни љубимци су постали најважнија тема, за велики део њих и једина тема. Такви су у стању да ти потанко излажу ћуди својих мезимаца: шта воле а шта не воле да једу, колико често серу, кога готиве а кога не међу укућанима или комшијама и слично. Одавно се не либе да их уведу у аутобус, чак продавницу и друга јавна места. Пођеш ли било којим правцем не гине ти прескакање узица целим путем дуж тротоара, као ни слалом међу примерцима најразличитијих величина, који остављају мрке плодове где стигну, лапају воду са градских чесми, скачу око тебе као помамни. Срећем их фризиране, угланцане, одевене по последњој керећој моди. Добијају људска имена: Марко, Ана, Милица. Љубе се у уста са власницима, славе им се рођендани.

Опсесија кућним љубимцима поприма све луђе облике и достиже размере тешке друштвене болести. Она је, поред много чега другог, такође знак расапа и декаденције у које нас све бржом брзином отискује такозвано “грађанско друштво“, у коме је и пас увелико задобио статус равноправног “грађанина“.

Јуче на литургији у Цркви Светог Марка беше много народа, светила се богојављенска водица. Нисам понео флашу, а редови пред бурадима баш дугачки, па одлучих да по воду дођем поподне кад не буде гужве. Пред вратима цркве лаје пас, газда га привезао за жардињеру на степеништу док одстоји службу, а овај се разлајао из све снаге. Како ко изађе само штекће, трза узицу и пропиње се на задње ноге. Већ револтиран што ни пред црквом ниси миран од пашчадије, присећам се слика са интернета из католичких храмова по Западу где се увођење кућних љубимаца увелико одомаћило као обичај. Помислих како су љубимци ето и код нас већ дошли цркви на праг и да је само питање времена када ће га прекорачити.

Нисам ни слутио да то није никакво “питање времена“, јер када сам поподне дошао да наточим воду затичем момка са псом баш у цркви, у њеном улазном делу.

– Дечко, зар са псом у цркву, на шта то личи?! – обраћам му се.

Он ме погледа збуњено и почиње да се правда:

– Пас није мој, замолила ме је једна госпођа да га причувам док она наточи воду.

Момак ето, из бојазни да не испадне неучтив, нехотице постаде саучесник у светогрђу. А госпођа која је ушла са псом у цркву, ако као верујућа није имала ни толико осећаја за неприкладност свог поступка, шта тек очекивати од атеиста, другосрбијанаца, глобалиста, неокомуниста и других све бројнијих цркворушитеља?

Ствари су отишле толико далеко да је добар део српског живља, ако не и већински, животиње почео да третира у истој равни са људима, а све по узору на западне малограђанске моде, што је попримило размере колективне патологије. Много пута сам на овом месту скретао пажњу на тај озбиљан друштвени проблем (и због тога био жестоко нападан и омаловажаван) управо зато што сам слутио да ако се псима почну славити рођендани, ако се почну уводити у градски превоз, пошту, ресторан, није далеко дан када ће се то чинити и тамо где то до јуче нико није могао замислити. И “верујућа“ госпођа је то извесно учинила да се њена “беба не смрзава“, онако типично грађански себично и размажено, замишљајући ваљда да се тиме не скрнави светиња.

Аутор: Светислав Пушоњић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!