„Онамо, ‘намо“ и 1. децембар, Дан уједињења или када су нестале две српске краљевине
фото: in4s.net
Химна „Онамо, намо“, младог Књаза Николе I Петровића Његоша, настала је уочи Видовдана 1867. године у наступу плодотворног беса, а после жустре жаоке војводе Марка Миљанова на књазов прекор упућен њему и војводама Миљану Вуковом, морачком Шолу, те сердару пиперскоме Јолу, о Турцима у градовима Црне Горе у нахијама у којима столују: „А какав си нам Ти, свијетли српски књаже, кад ти, ено, Турци онамо, у Пећ, онамо, у Ђаковицу, онамо, у Призрен, онамо, у Скопље, онамо, у Прилеп!?“
Књаз Никола се повукао, и после извесног времена вратио се са стиховима песме Онамо, ‘намо. Јер права песма настаје само из крваве ране, или осмехнутих усана.
ОНАМО, ‘НАМО
Онамо, ‘намо… за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо, веле,
био је, негда, јуначки збор.
Онамо, ‘намо… да виђу Призрен!
Та то је моје – дома ћу доћ’!
Старина, мила, тамо ме зове,
ту морам, једном, оружан поћ’.
Онамо, ‘намо… са развалина
дворова царских, врагу ћу рећ’:
„С огњишта милог, бјежи ми, куго,
зајам ти морам вратити, већ!“
Онамо, ‘намо… за брда она,
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани, свети;
молитва у њих присваја рај.
Онамо, ‘намо… за брда она,
гдје небо плаво савија свод,
на српска поља, на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!
Онамо, ‘намо… за брда она,
погажен коњ’ма кликује Југ:
„У помоћ, дјецо, у помоћ синци!
Светит’ ме, старца, свет вам је дуг!“
Онамо, ‘намо… сабљи, за стара
његова ребра, да тупим рез
по турским ребрим’; да б’једној раји
њом, истом, с руку рас’јецам вез.
Онамо, ‘намо… за брда она,
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо! … Покој добићу души
кад Србин више не буде роб!
По читању песме, црногорске главешине су сузних очију укрстили сабље са књазом Николом и заклелe се на борбу против Турака ради ослобођења вековног српског етничког простора.
Извор: https://www.bastabalkana.com/2014/01/kako-je-nastala-pjesma-onamo-namo-knjaz-nikola/
(Књаз Никола је са девет стаситих кћери био главни таст Европских дворова, али је био најприврженији Руском двору са књегињама Милицом и Станом. Са династијом Карађорђевића био је повезан преко миљенице му, ћерке Зорке, удате за будућег српског краља Петра I. Родила му је синове Ђорђа, Александра и ћерку Јелену, али је несрећним случајем настрадала и рано преминула).
Ради развијања слободарске свести у Црној Гори, 21. јануара 1871. на Цетињу је издат први број листа за политику и књижевност, Црногорац. Црногорац је фебруара 1873. забрањен на територијама Турске и Аустроугарске, па преименован у Глас Црногорца наставља излажење као недељни лист до 20. децембра 1915. (са прекидом због ратне ситуације од 1. октобра 1877. до 6. јануара 1879). На Цетињу је, под покровитељством књаза Николе, одржан 1871. године и тајни састанак српске интелигенције на коме је усаглашен и донесен статут „За ослобођење и уједињење српско“
Уредници и сарадници листа Црногорац били су многи виђени Срби са простора Црне Горе, Кнежевине Србије, Српске Војводине и осталих српских вековних простора окупираних од стране Аустроугарске и Турске царевине.
А за разлику од садашњег стања у Србији и Црној Гори 21. века, листови су, не само у Србији и Црној Гори 19. и делом 20. века, већ и у српским стаништима под Аустроугарском (у Хрватској, Босни и Војводини), излазили само на ћирилици, која је национално писмо Срба.
Дан уједињења
Дан уједињења и проглашења Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је несрећан дан за Србе. Јер Срби, који су до 1. децембра 1918. имали две краљевине, Србију и Црну Гору, ускоро остају без и једне.
+ + + +
У Првом светском рату је у ратним страхотама у Србији, Аустроугарској, те Албанској голготи, настрадало (умрло) око милион четристо хиљада Срба, а остало је и око 200 хиљада инвалида. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настављено је даље сатирање Срба и српског имена (сада и од стране Срба). Јер у Краљевини Југославији је ради „братства и јединства“ тзв. „троименог народа“, у које су веровали само наивни Срби, припремљен терен за Брозову комунистичку Југославију.
Погубно уједињење, без јасно дефинисаних граница српског етничког простора, допринело је новим жртвама и помору преко милион четристо хиљада Срба у Другом светском рату, те даљем развлашћивању Срба и Србије од стране комуниста. Наиме, новим погромима и жртвама деведесетих година двадесетог века, допринеле су и границе република у новоствореној Федеративној народној републици Југославији 1945. године. И тако је, после једне велике Југославије, у десетој деценији 20. века отпочело стварање шест малих, независних држава (са тендецијом потпуног признавања Косова и Метохије као седме државе) и даљег растакања српског народа и његовог вишевековног простора…
Аутор: Слободан Бојковић
