Olimpijske igre: sportsko takmičenje ili okultni ritual?
„Neki su, napustivši nas, otrčali da gledaju konjske trke i pali su u takvo besnilo da je ceo grad ispunjavala nepristojna buka i vika, uznemirujući smeh ili bolje reći – plač.“ Sv. Jovan Zlatousti
Poštovani čitaoci, prenosimo tekst koji baca zanimljivu svetlost na pozadinu Olimpijskih igara i masovnu opčinjenost njome i uopšte sportom u savremenom svetu… 25. novembra 1892. godine, izvesni Pjer de Kuberten, tokom svog nastupa u svečanoj sali Sorbone na svečanoj sastanku, usklađenom sa petogodišnjicom Saveza francuskih atletskih društava, sasvim neočekivano za sve izjavio je: „Moramo oživeti Olimpijske igre!“ De Kuberten, tek što se vratio iz Olimpije, odmah je zarazio svojom idejom ne samo sve prisutne na sastanku, već ju je prihvatio praktično ceo svet, koji je podržao taj poziv i počeo da se intenzivno priprema za te „Olimpijske igre“. I, eto, 1896. godine, posle samo četiri godine, počele su Olimpijske igre, koje je rimski imperator Teodosije I zabranio 394. godine kao rasadnik paganizma!
Vredi pomenuti jedan važan detalj: osnivač savremenog olimpijskog pokreta, baron Pjer de Kuberten, bio je mason. Ni za koga nije tajna da su masoni ustvari satanisti, samo u bogatim i uticajnim „ambalažama“… Ta organizacija je tokom mnogo godina pokušavala, i sada pokušava, da privuče pod bilo kojim „uverljivim“ razlogom što je moguće više ljudi pod svoj „krov“, u kome nema mesta za Blagodat Božiju.
Dakle, Olimpijske igre su bili njihov prvi efikasan pokušaj stvaranja zaista svetske organizacije, čije ciljeve je znao ili naslućivao vrlo ograničen broj ljudi. Pokušajmo da shvatimo šta je istinsko značenje ove svetske organizacije i kome je ona posvećena …
Sportski smisao organizacije nije bio slučajan: ulog je bio taj da se što je moguće više ljudi zarazi jednim te istim entuzijazmom … Ulog je bilo stavljen na pokret i igru – skoro svaki stanovnik na zemlji zainteresovan je za ove stvari. Ipak, sportski smisao je isključivo maskirni omotač. Sada ćemo reći zašto.
Otvorimo 9 poglavlje Otkrivenja Jovana Bogoslova i počnimo da čitamo: „Peti anđeo zatrubi. I videh zvezdu koja pade s neba na zemlju. Njoj se dade ključ od studenca bezdana. I ona otvori studenac bezdana, i iz studena iziđe dim, kao dim iz velike peći, i pocrni sunce i nebo od dima studenčeva. Iz dima iziđoše skakavci na zemlju, i dade im se vlast, kao što je vlast koju zemaljske škorpije imaju. Reče im se da ne štete travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, ni drvetu, nego samo ljudima koji nemaju pečata Božjega na čelima svojim. I dade im se ne da ih ubijaju, nego samo da ih muče pet meseci, i mučenje njihovo beše kao mučenje škorpije kad ujede čoveka. U te dane ljudi će tražiti smrt, i neće je naći; i želeće da umru, i smrt će od njih bežati. Ti skakavci behu kao konji spremljeni za boj. Na glavama njihovim behu kao krune od zlata, a lica im behu kao lica čovečja. Imahu kose kao kose ženske, a zubi njihovi behu kao u lavova. Imahu oklope kao oklope gvozdene, i šum krila njihovih beše kao praska kola sa mnogim konjima koji trče u boj. Imahu repove kao škorpije, i žalce, i u repovima svojim imahu silu da ude ljudima pet meseci. I imahu nad sobom kao kralja anđela bezdana, kome je ime jevrejski Abadon, a grčki Apolon.“
Vi ste, verovatno, već naslutili da je „anđeo bezdana“ – kralj skakavaca, pozvan da okrutno muči ljude, nazvan u Otkrivenju Apolonom, tj. Apolon je zapravo satana. Dakle, istinsko lice Olimpijskih igara već se pojavljuje – religiozna služba Apolonu, kome su u zanosu pevali članovi prvog olimpijskog komiteta u Sorboni 1894. godine, a takođe baš Apolonu – satani, i danas, na početku svakih Igara moli se, takozvana „sveštenica Hera“ pri paljenju olimpijskog ognja u hramu Apolona u Grčkoj, izgovarajući sledeće reči: „Apolone, bože sunca i svetlosti ideje, pošalji svoje zrake i upali svetu baklju za gostoljubivi grad … (naziv grada)“, zatim u taj grad se baklja i upućuje, predajući je iz ruke u ruku.
Ne uzalud, obavijena ritualnim uticajima satanista, baklja Olimpijade se stalno gasi na teritoriji Svete Rusije (tokom Zimskih olimpijskih igara u Sočiju, 2014.) a jednom je čak i eksplodirala: jer je Rusija jedina zemlja na svetu koja je baš na celoj teritoriji dobila Sveto Krštenje!
Zašto je Olimpijskim igrama dat baš takav naziv? Da bi bilo lakše sakriti iza tog naziva njihovu istinsku namenu – kult Apolonu. Jer se niko tokom Olimpijskih igara neće iznenaditi spominjanju jednog od „bogova“ Olimpa.
Sada mi vidimo na koji način je krajm 19. veka Evropa, koja je još u sebi nosila blagodet hrišćanstva,(1) na prevarni način zaklinjala svoje sportiste Apolonom – „bogom“, tobože Suncem, ili Luciferom, u prevodu – svetlonosnom, a zapravo anđelom tame…
Navodeći mnogo ljudi na težak greh, mada po neznanju, ali ipak na greh, Pjer de Kuberten je kažnjen od Gospoda još za života: u njegovoj porodici, gde je Kubertenova supruga Marija u početku delila ideje svoga muža, posle nekog vremena nastale su ozbiljne nesuglasice; prvorođeni sin Žak, zbog nepažnje roditelja dobio je povrede i postao invalid; njihova ćerka, Rene, imala je teška psihička rastrojstva; dva nećaka, koji su bili jedina uteha Kubertena, poginuli su tokom Prvog svetskog rata; a sam baron i njegova supruga u poodmaklim godinama ostali su potpuno bez sredstava za za život, i živeli su na donacijama iz dobrotvorne fondacije.
„Ali ko sablazni jednoga od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenički o vrat njegov i da se baci u dubinu morsku“ (Matej 18: 6).
Dakle, mi sada znamo kako i, što je najvažnije, radi koga su obnovljene Olimpijske igre. A sada ćemo razmotriti neke simbolične karakteristike, vezane za ovaj kultni događaj.
Ova tradicija je ponovo nastavljena 1928. godine i ostaje nepromenjena do danas. Istina, postoji jedna malušna ali zanimljiva činjenica: pre 1936. godine vatru bi jednostavno zapalili, a evo u vreme Berlinske olimpijade, po predlogu Josefa Gebelsa,(2) prvi put je upotrebljena Štafeta olimpijske vatre, verovatno zbog toga da bi se podvuklo poštovanje idolima i drugim mračnim silama. Još, i još jednom, dolaze na um misli o tome da olimpijska vatra igara 2014 godine nikako nije mogla opstati na zemlji Svete Rusije, u kojoj je bilo, ima ih, i biće, mnogo svetih molitvenenika pred Prestolom Božjim za našu zemlju!
Kako se obavlja ritual paljenja vatre? Nju pali sveštenica Hera, glumica u „hramu“ Apolona – Lucifera – satane, koji se sve do sada nalazi u Grčkoj. Pri tom, takozvana „Hera“, priziva „blagodet“ Apolona za grad u kojem će se igrati igre. U njenoj „molitvi“ postoje takve reči (oh, kad bi samo gospođica znala šta je odlučila da pozove na zemlju!): „Apolone, bože sunca i ideje svetlosti, pošalji svoje zrake i zapali svetu baklju za gostoljubivi grad … (ime grada)“, onda se upaljena baklja iznosi iz „hrama“ i počinje njeno „putovanje“. Predajući se iz ruke u ruku, vatru, upaljenu đavolskom silom, pronose različiti sportisti od grada do grada, sve dok je poslednji u štafeti ne bude izneo direktno na ceremoniju otvaranja Olimpijade.
Prošle jeseni, „velika sveštenica“, tj. grčka glumica, obučena u antičku tuniku i sandale, izašla je iz „hrama“ i okružena drugim „sveštenicama“ govorila „molitvu“ Apolonu i Zevsu, od koje će se verovatno mnogi naježiti kad počnu da shvataju njenu suštinu:
„Neka bude sveta tišina. Neka ćute nebo, zemlja, more i vetar. Neka ćute planine i krici ptica, jer će nas pratiti Fivos, bog koji donosi vatru. Apolone, bože sunca i ideje svetlosti, pošalji nam svoje zrake i upali svete baklje za gostoljubivi grad Soči. A ti, Zevse, daj mir svim narodima na zemlji i kruniši vencima pobednike svetog takmičenja!“
Pozovite sve stvari na zemlji da ućute, t.j. smrt, i zamolite satanu da osvetli „svetom bakljom“ svom snagom! Sada svako shvata da nije slučajno, nikako nije slučajno, što vatra đavola nije gorela na Zemlji Ruskoj!
Da vidimo šta još tako „interesantno“ ima taj „praznik sporta“ ? Neophodna komponenta Olimpijskih igara je paganska statua, koju ljudi radosno nazivaju „olimpijski simbol“. Oko ove statue, kao u živopisnom kolu, idu oduševljeni delegati-sportisti, koji su strašno zadovoljni što su, prevazilazeći sve teškoće, postali ugledni učesnici ovog praznika. Kad bi oni shvatili u kakav ritual su ih uvukli lukavstvom i prevarom! U Sovjetskom Savezu na Olimpijskim igrama – 80, ovakva statua bio je mrki meda, sa kojim su se tako nežno i dirljivo opraštali na kraju igara, što je verovatno ganulo samog cara tame, domaćina Olimpijskih igara Apolona – Lucifera.
Sada očigledno vidimo kako su kroz našu vezu sa različitim zabavama, takozvanim „hlebom i spektaklom“, satanisti-masoni, bez ikakvog napora, uključili ceo svet u ritualne akcije – obožavanje paganskog boga Apolona, boga Sunca, i „ideje svetlosti“, svetlonosnog boga – Lucifera.
Treba primetiti da i sada, i ranije, malo ko razmatra Olimpijske igre sa ove tačke gledišta. Skoro svi ih smatraju simpatičnim sportskim takmičenjima. Samo su verujući hrišćani, što sadašnji, što u drevnom Rimu – jedini koji stvarno veruju, i veruju u rimske bogove, znajući njihovo pravo „lice“.
Za obične rimske građane, kao i za današnje stanovništvo, paganska religija je bila samo formalna tradicija koja se mogla narušavati isključivo prema tradiciji, jer je bila jedan od temelja rimske državnosti. A da li su verovali u idole, a posebno u one koji su stvorili ove idole, u one kojima su prinosili žrtvu ili ne – to je pitanje koje zapravo nikog nije interesovalo. Ali hrišćani su sigurno znali, pa i sada znaju da su idoli u stvari demoni, sa svom svojom lažnom i mrskom suštinom, željni da unište dušu čoveka!
Zato su hrišćani odbili da prinose paganskim idolima žrtve i da učestvuju u paganskim predstavama. Da vidimo šta je Tertulijan rekao o tome: “ Ako se odreknemo idolopoklonstva, onda ne možemo biti prisutni u delima, vezanim za idolopoklonstvo, ne zato što je idol bio nešto značajan, kao što kaže apostol (1. Korinćanima 8: 4; 10, 19), već zato što se žrtvama koje se prinose idolima prinose i demoni koji su u njima, bilo da su to statue mrtvih ljudi ili izmišljenih bogova.“
Još bih hteo da spomenem svima poznati olimpijski amblem, koji izgleda kao pet povezanih raznobojnih krugova. On je bio razrađen tačno pre sto godina, 1913. godine, od strane osnivača Olimpijskih igara našeg vremena, francuskog masona barona Pjera de Kubertena. Do današnjeg vremena zasad niko ne zna pouzdano šta su zapravo u ovom simbolu masoni šifrirali, povezujući mrtvom vezom sve kontinente na svetu u broju od pet komada…
Prema kanonima Pravoslavne Crkve, mi ne treba da prisustvujemo bilo kakvim spektaklima, a kamoli da u njima učestvujemo. Pravoslavni hrišćanin ne može da se bavi ni fiskulturom ni bilo kakvim sportom zbog samog sporta, jer sve slične vežbe predstavljaju „brigu o telu“. Na to nas upozorava i sveti Apostol Pavle: „Nego se obucite u Gospoda našega Isusa Hrista, i telu ne ugađajte po željama.“ (Rimljanima 13,14).
Mnogima će, verovatno, kao prigovor na prethodne tvrdnje doći na um paganska „mudrost“ koja kaže da je „U zdravom telu – zdrav duh“, međutim, opovrgnuti tu „istinu“ veoma je lako, zato što zdrav duh nije prisutan u zdravom telu, već u čistom srcu, a sila Gospodnja se u nemoći pokazuje, a ne u zdravlju. Potvrdu ovih reči možemo naći svuda: tako, osoba koja je fizički savršeno zdrava, često vodi život bez duhovnosti, idući za svojim životinjskim instinktima; nasuprot toga – znamo vrlo mnogo primera kada su ljudi koji su imali ozbiljne bolesti postali podvižnici i sveti.
Stoga, održavati fizičku snagu tela, raditi fizičke vežbe, neophodno je samo onima kojima je to potrebno za poslušanja u ime Gospoda, na primer, za vojnike koji čuvaju domovinu. Ali, u svakom slučaju ne treba niko da se bavi svojim telom isključivo zbog njegove lepote, ili pak da služi različitim kultovima, na primer fizičkim takmičenjima jedan ispred drugog, koji se obavljaju u obliku različitih predstava: „Kad, dakle, Hristos postrada za nas telom, i vi se tom misli naoružajte; jer koji postrada telom, prestaje od greha, da ostalo vreme života u telu ne živi više po željama čovečjim, nego po volji Božijoj.“ (1. Petrova 4,1).
Da li je neko ikad bio zaprepašćen upornošću sa kojom atletičari žele da pobede? Oni savlađuju sve nove i nove vrste treniranja, beskrajno usavršavanje postupaka i tehnika; najstrašnije povrede ne mogu zaustaviti sportiste na putu do olimpijskog pijedestala! Oni kao da su opčinjeni, uz pomoć lekara i najsavremenijih preparata i tehnologija, ponekad, sastavljajući svoje ruke-noge od posebnih komadića, i savlađujući čudovišne bolove, nastavljaju da treniraju!
I sve se to radi u ime čega? Ili, pak, u ime koga? Da li zbog lovorovog venca, koji se vremenom suši i pretvara u prašinu, sportisti trpe takve muke? Kao narkomani, sportisti povećavaju doze, a potom se nadaju svojim pobedama. Šta ih gura na te vrlo sumnjive „podvige“ ? Ne liče li oni na obuzete demonskom silom koji streme, svakako, na poklon svom gospodaru Apolonu-satani?
A kako se raduje „domaćin“ igara žrtvoprinošenja koje njemu prinosi zemlja koja je prihvatila igre! Na primer, na našim olimpijskim igrama u Sočiju bilo je potrošeno toliko novca da bi se s lakoćom potpuno BESPLATNO mogle obezbediti desetine hiljada porodica sa stanovima! Takođe zaprepašćuje neverovatna skala i spektakl samih olimpijskih događaja: ljudi opčinjeno gledaju kako uz bučne uzvike i čudesan šou prolazi čin obožavanja satane tokom otvaranja igara.
Upravo tom fanatičnom entuzijazmu težila je svetska elita, već dugo godina planski osvajajući vlast na našoj planeti. Pod tobože uverljivim izgovorom prijateljskih sportskih takmičenja, uporno se poturala glavna ideja globalizma – ujediniti sve narode, ujedno odvlačeći ljude tom sportskom taštinom od njihovog glavnog zadatka – razmišljanja o večnom životu i o njihovom spasenju. Sada razmislite sami, zašto danas imamo Olimpijske igre na svake 2 godine, a ne na četiri?
Za četiri godine se glave ljudi, uz Božiju pomoć, otrezne, ali za dve godine to je znatno teže, zato što letnje igre nekako lako prelaze u pripremu za zimske, potom, upravo, zimske, potom – priprema za letnje, potom … potom … smrt, i šta nas iza nje čeka ?… … Zapamtite: „Vetropirka vilin konjic…“ ? …
Par reči Vaseljenskog Učitelja, Jovana Zlatoustog:
„Jer, podsticati posredstvom zla je jedan od đavolskih zakona, zbog čega su takve i sve pobede postignute na olimpijskim igrama, koje su posvećene đavolu. Nije takav, već potpuno suprotan poredak nagrada na Hristovom poprištu: tamo je određeno nagrađivati ne onog što nanosi poraz, već poraženog. Takvo je poprište Hristovo, koje sve postavke ima potpuno suprotne, i ne samo pobedom, već i samim načinom pobede još više iznenađuje; to, što se na drugom mestu smatra porazom ovde predstavlja pobedu. To je sila Božija, to je nebesko poprište, to je slika anđela.“ (Beseda 22 na Poslanicu Rimljanima, t. 9, d.2.).
„Ne vidite li kakav je ritual na Olimpijskim igrama, kada organizator prolazi trgom, sa vencem na glavi, obučen u dugačku odeću, držeći u ruci žezlo, a glasnik objavljuje da treba da bude tiho i sa poštovanjem? Zar nije apsurdno da tamo gde se proslavlja đavo postoji takav mir, a gde Hristos priziva k sebi, biva velika buka? Hrišćani ne bi trebalo da gledaju Olimpijske igre, koje su po svojoj suštini paganstvo.“ (Beseda na Dan Hristovog krštenja).
Hteo bih da se malo zadržim na onim osobinama koje su svojstvene sportistima, i na specifičnostima koje su dobili na određenim visinama. Gordost i sujeta – eto glavnih osobina bez kojih nije moguće doći na pijedestal počasti. Tokom vremena u sportu se pojavilo mnogo čega novog, ali te strasti koje su vodile sportiste po stazi smrtnih grehova ostale su ne samo nepromenjene, već su još stekle veliku snagu: želja da se „bude velik“ gura sportiste na sve, sve do činjenja prestupa – uzimanja droge, odstranjenja konkurenata na svaki način, a takođe … O načinu koji ženama pomaže da postanu „najbolje“, ne znaju svi.
Stvar je u tome što hormoni koje stvara ženski organizam u ranim fazama trudnoće pojačavaju njegovu izdržljivost, a takođe izoštravaju osećaj percepcije, što pomaže ženama da se aktivnije kreću i da brže donose taktičke odluke. Zbog toga, vrlo često, pred ozbiljna takmičenja žene-atletičarke su postajale bremenite, a zatim, kada se takmičenja završe, „srećno“ bi se izbavljale od „dopinga“ u licu svog nerođenog mališana…
U zaključku bih želeo da navedem još jednu činjenicu da Olimpijada nije ugodna Gospodu: samo jednom je Patrijarh Ruske Pravoslavne Crkve blagoslovio tim za Olimpijadu,- to se desilo u 2010. godine pred igre u Vankuveru, – i naš tim, potpuno suprotno svim prognozama, bio je na poslednjem mestu, dobivši najmanje zlatnih medalja u celoj istoriji Olimpijade.
Božji blagoslov je uticao na tim na način na koji je i trebalo da utiče: Gospod je odstranio iz duša naših sportista gordost i sujetu.
_______________________________________________________________________
[1] Poznato je da je do 18. veka evropsko društvo, zahvaljujući naučnoj eliti, praktično okrenulo leđa hrišćanskoj crkvi.
[2] Jozef Gebels – visoki lider Nacističke partije i Trećeg rajha, najbliži saradnik i prijatelj Hitlera.
Sa ruskog: Radmila Blagojević, pravoslavna porodica, april 2018.
Izvor: Pravoslavna porodica
