Олга Четверикова – Ватикан на путевима глобализма

Ватикан

Како су талмудски јудаизам и окултно масонство задали себи да победе римокатолицизам и то не споља већ изнутра?Књига руске геополитичарке и стручњака за међународне односе Олге Четверикове „Изопаченици / Ко стоји иза Ватикана“ недавно је, у издању ИК „Романов“, објављена и на нашем језику. Бави се свим битним темама ватиканске политике: реч је, између осталог, о језуитима као „специјалним јединицама“ Ватикана кроз векове, о њиховом увлачењу у Русију, о криптокатолицизму и источном обреду Рима као тројанском коњу намењеном да сруши тврђаву Цркве од Истока, о сарадњи папе Пија XII с Хитлером и Мусолинијем, о преласку тог истог папе на атлантизам и непосредну сарадњу с Вашингтоном у послератном прекрајању Европе. Папе су биле ту и кад је требало учврстити „верски плурализам“ на европском подручју, али са циљем да очувају своју водећу улогу и представе се као „апостоли толеранције“.
Као центар западне конзервативне моћи на заласку, Ватикан је, после Другог светског рата, ипак био растакан идејама левог либерализма. И то – изнутра. Да би у свет дошао антихрист, требало је срушити све што је у Европи и свету остало од хришћанског морала. Четверикова истиче: „У скривеној форми, на чисто језуитски начин, у току је свеобухватна и неприметна ревизија основа учења о моралу у Римокатоличкој цркви. Претходно – током последњих педесетак година – извршена је ревизија догме, али су у моралним постулатима биле остале суштинске одредбе од којих Католичка црква никада не би одустала да је на трону остао папа Бенедикт XVI. Зато је и абдицирао. Његово време се завршило – почела је свеобухватна морална револуција и ревизија католичког погледа на свет. Ово се одавно припрема, али тек сада избија на површину.“
Појава „Изопаченика“ пред српским читаоцима повод је за овај разговор са Олгом Четвериковом.
У књизи подробно описујете припрему за долазак папа модерниста, какви ће бити прелазни Иван XXIII и масонски стављеник Павао VI (први је почео, а потоњи завршио Други ватикански концил). Под снажним утицајем сила разарања, Други ватикански концил постао је невиђена револуција, преврат против свега што је, бар мало, остало од изворног хришћанства у римокатолицизму.
Секуларизовани Ватикан, који је својеврсни савез прелата, мафије и масонства, нашао је новог себе у причи о екуменизму, хитајући ка циљу кроз преговоре с јудаизмом, те одрицање од основних хришћанских догмата, али и постављајући замке Православној цркви, увлачећи је у свој лепљиви „братски“ загрљај – с једним јединим циљем: да се и православни потчине папи, чувајући, попут унијата, свој спољашњи обред.

ПЕРЕСТРОЈКА КУРИЈЕ Књига „Изопаченици“ не би била потпуна без анализе финансијских шпекулација Ватикана, који је покушао да се маскира у „финансијску етику“, али на чије банкарство су светски банкарски могули ударили зато што није било довољно отворено за њихов надзор. О чему је реч?
То је, поред многобројних афера с педофилијом међу кардиналима и бискупима (такође подробно обрађеним у мојој књизи) довело до чувене афере „Ватикликс“ и до повлачења папе Бенедикта, чији је положај заузео језуита Франциско (Хорхе Бергољо, Аргентинац италијанског порекла). Истовремено, искоришћена је прилика и за почетак „Ватиканског пролећа“, која је довела до „перестројке Курије“, али и разарања последњих основа традиционалног хришћанског морала међу римокатолицима, који су се суочили с настојањима папе Франциска да легализује содомизам и пружи аболицију свим облицима „нестандардне сексуалности“. Бергољова диктатура у Ватикану имала је тешке последице међу верницима, што се види и из изјава оних прелата који нису тек тако могли да се одрекну хришћанске етике.

Битна фаза у политичком животу Ватикана наступила је кад је на престо у Риму дошао Карол Војтила, папа родом из Пољске који је постао Иван Павао II. Шта у књизи можемо читати о њему?
Он је био непосредни избор мага америчке геополитике Збигњева Бжежинског, и у савезу с Роналдом Реганом је, преко своје домовине, срушио Источни блок, дајући шлагворт за доба тријумфа америчке хегемоније. Имао је значајну улогу и у разбијању бивше Југославије. Папа Војтила битно је утицао и на Михаила Горбачова, који се сасвим препустио његовом „духовном руковођењу“, при чему је, у „братском загрљају“ с Римом, и Руска православна црква изгубила значајне позиције, нарочито у Украјини, где су унијати добили нови замах, вођени савезом Рима и Вашингтона.
Римски екуменизам је, наравно, био дволичан: иако је папа Војтила причао о римокатолицизму и Православној цркви као „два плућна крила Европе“, у декларацији „Dominus Iezus“, коју је саставио кардинал Рацингер, Војтилин наследник на папском трону, јасно стоји да је римокатолицизам „Црква Мајка“, и да свака хришћанска заједница која папу не признаје као своју главу нема пуноту црквености.


Ипак, сматрате да ни папа Бенедикт није напустио курс глобализма.
Када је тај исти Рацингер дошао на престо, он је наставио курс према стварању светске владе, што се нарочито видело из његове енциклике „Caritas in veritate“, у којој је упућен позив човечанству да се стави под власт светске управе, која ће, тобож, боље прерасподелити светска братства.
Ватикан је постепено кренуо да апсорбује протестанте, од англиканаца до лутерана, нудећи им папску установу као заштиту од растачућих сила секуларизације. Протестанти су углавном пали на колена, нарочито кад је папа Франциско био спреман да „разуме“ и Мартина Лутера. У дијалогу с исламом Ватикан се показао као „челична песница у свиленој рукавици“, а у дијалогу с јудаизмом био је спреман да омекша као восак, да би очувао своју лидерску позицију у светским пословима. Као основа глобалне светске етике прихваћене су поставке јудаистичке идеje ноахизма, као религије за све људе света.
Велику пажњу у својој књизи посветили сте настојању Ватикана да с екуменистима из Православне цркве створи унију, под изговором верског плурализма и толеранције. Бавили сте се издајом цариградског патријарха Вартоломеја, који се скоро јавно поунијатио, али и сусретом папе Франциска с патријархом Кирилом у Хавани 2016. Нарочиту пажњу сте посветили подлој игри Ватикана у Украјини, где су унијати подржали локалне фашисте у борби против свега што је руско и православно. Испада да је „мед“ екуменизма и даље отров папизма, скривен под језиком пуним речи лажне љубави. Ипак, какве су дубинске основе целокупног процеса отпадије у Ватикану?
Наступајући у две „хипостазе“, као религиозна институција и као државно-политичка структура, Ватикан је имао и има одличне могућности да врши посебан утицај на религијску свест народа широм планете, и на светску политику у целини. Постојање разгранате мреже организација, које укључују многобројне редове, асоцијације, удружења, координационе, научна и аналитичке центре, Ватикану омогућује да се увек активно увлачи у различите сфере друштвеног живота, прикупља и обрађује опсежне информације, бави се обавештајном делатношћу, управља финансијским токовима и политичким процесима, успоставља контролу над кључним фигурама у интересу утицајних владајућих кругова глобализма.

Ипак, Ватикану не иде идеално. Напротив, он полако губи утицај! Како оцењујете ове процесе?
Моћ Ватикана увек се заснивала на чврстој институцији папске власти с њеним суровим системом управљања. Али се баш папски примат данас претворио у инструмент разарања римокатолицизма. Две удружене силе, талмудски јудаизам и окултно масонство, поставиле су задатак да победе римокатолицизам не споља него изнутра, путем његовог самоуништења помоћу сопствених бискупа и кардинала, и у првом реду – самог понтифекса. Папе модернисти су морали да спроведу револуционарни преокрет у римокатолицизму, услед кога је хришћанско учење, већ тешко оштећено западним јересима, постало толико лишено садржаја да је данас од њега остао пуки назив. Римокатоличка црква је сачувала само спољни изглед, само љуштуру, која стално мења свој садржај и постаје основа универзалне антицркве. Коначни ударац јој је задат на Другом ватиканском концилу, када се кренуло путем синкретизма и стварања универзалне религије, као темеља глобалистичког Вавилона.

А шта ћемо с папом Франциском, за кога кажу да је антикапиталиста и „апостол сиромашних“?
Ширећи се, преко екуменизма, на Исток и у земље Трећег света, Ватикан мора да прошири и своју социјалну базу, узимајући „под старатељство“ у првом реду слојеве становништва који у највећој мери пате од глобализације: сиромашне, омладину, мигранте. У глобалном електронском концентрационом логору који се гради, Света столица наступа у улози „доброг чике“.
Што се тиче борбе против сиромаштва и корупције, осуђивања савременог стања капитализма и негативних последица глобализације, овде садашњи папа није оригиналан и наставља дело својих претходника. Једина разлика је у томе што је појам „сиромашна Црква за сиромашне“ претворио у девизу свог понтификата. Међутим, то је својеврсни популизам, карактеристичан стил управљања понтифекса. Ево шта о њему пише професор Лукреција Рего де Планас, која је с њим радила још у Аргентини и добро га познаје: „Бергољо хоће да га сви воле. Он хоће да угоди свима. У том смислу једног лепог дана он ће на телевизији иступати против абортуса, а следећи дан ће благословити присталице легализације абортуса на Пласа де Мајо. Он може одржати велики говор против масона и након свега сат с њима ће јести и пити у Ротари клубу.“
Па ипак, у свету је папа Франциско „сиромахољубиви“ лидер универзалне духовности. Као да се испунило пророчанство Достојевског да ће папа, кад изгуби политички утицај апсолутистичког монарха, изаћи у ритама пред масе, и рећи: „Гле, шта су ми урадили!“, само да би поново могао да их поведе.
Тему „сиромашног папе“ лансирали су медији, док су глобална елита и њени трустови мозгова веома добро обавештени о истинском ставу понтифекса. Он воли да прима представнике светске елите, и управо су они, као што знамо, били ангажовани у модернизацији и преправци система управљања Свете столице. Значајно је што када је познати глобалистички Актонов институт 2014. године наградио најпрестижнијом наградом финског економисту Оскара Јурикалу, дипломца Лондонске школе економије, стручњака за пензионе реформе, он је свој говор посветио теми „Признање тржишне економије од стране папе Франциска“. Позвао је присталице капитализма да се инспиришу папиним тезама да би продубили слободно тржиште и коначно победили државу. Основна мисао Јурикале састоји се у томе да је понтифекс који се представља као пророк хришћанске неграмзивости у ствари заштитник приватне својине, „благотворног“ приватног предузетништва и тржишне економије, која тежи њеном „очишћењу и обогаћењу“.

Олга Четверикова
СТВАРНОСТ ПОТВРЂУЈЕ ЧЕТВЕРИКОВУ У Ватикану се све одвија како је предвидела Четверикова. Папа је све мање римокатолик, а све више вођа синкретистичке религије глобализма. Докази су свакодневни. Тако се у Храму Санта Марија ди Арачели 20. октобра понтифекс молио заједно с патријархом Вартоломејем и представницима православних и протестаната. Јевреји су се молили у Великој синагоги, муслимани, будисти и припадници далекоисточних религија у просторијама ватиканских музеја. По подне су се сви састали на Тргу Кампидољо, где је одржана свечана церемонија којој је присуствовао председник Италије Серђо Матарела. Екуменисти свих боја минутом ћутања одали су почаст жртвама пандемије и ратова, а затим су верски поглавари наизменично палили светиљку мира.
Сутрадан је у Риму одржана премијера документарног филма „Франциско“, у коме је, између осталог, актуелни поглавар Ватикана предложио легализацију хомосексуалних „бракова“. У документарцу он каже и следеће: „Хомосексуалци имају право да буду део породице. Они су деца Божја и имају право на породицу. Због овога нико не сме бити прогнан или несрећан.“
Филм говори и о томе како је папа подстакао двојицу Италијана „нестандардне оријентације“ да одгајају децу у парохијској цркви, што је, према речима једног од њих, било веома корисно за децу.
Режисер филма, Американац руског порекла, Јевгеније Афинијевски истакао је да на Франциска не гледа „као на папу“ већ „као на скромног човека, који је одличан узор млађој генерацији, вођа старијих генерација, вођа многих људи некатолика, у смислу чистог лидерства“.
Четверикова је у праву и кад је ватиканско-мафијашка економија у питању. Новинарка Флоријана Блуфон је, наиме, крајем септембра у „Републици“ објавила текст у коме је обелоданила постојање обимног документа који доказује тешке преваре и кршења прописа везаних за разне ватиканске организације. Вредност пљачке: 454 милиона евра. Све је покренуо секретаријат најмање државе на свету, а који је почео да петља са грађевинским пословима у Лондону. Два кључна играча Фабрицио Тирабаси, запосленик ватиканске администрације и власник рачуна у Институту за религијске послове (главна банка Ватикана), и Алберто Перласка, бивши чиновник Државног секретаријата, успели су да ојаде и лични рачун „сиромахољубивог“ Франциска за 22 милиона евра. Сумњиви рачуни воде и до апулијанске мафије – један од њих везан је за послове ватиканске дечје болнице „Бамбино Језу“. Ватиканска истрага је у току.

ЛИДЕР КОЈИ ИМА ВИЗИЈУ Какав је однос папе Франциска према наднационалној власти Брисела?
Франциска везују срдачни односи с руководством Европске уније, па му је то руководство маја 2015. године уручило награду „Карло Велики“, која се додељује лицима што су дала изузетан допринос општеевропском јединству. А у марту 2017. папа је у Ватикану примио 27 шефова држава и влада Европске уније, поводом шездесетогодишњице потписивања Римског споразума. Европски лидери су стигли у Рим на специјални самит ЕУ, сазван да Унији омогући нови правац после брегзита. Као што је на састанку премијер Малте Џофар Мускат објаснио, папа може „обезбедити лидерство, које недостаје другим политичарима“: „Уверен сам, имајући у виду околности – то је лидер који најбоље одговара, који има довољно компетенција и визију да говори реалистично и без баналности, што нам се свиђа у политици.“ Франциско је пак, као што и доликује „лидеру“, посветио свој говор духовним идеалима Европе, позвавши да их не своде на ниво финансијских потреба, него да настоје да ставе у центар људску личност.

Откуд толико занимања за папин „сиротињски“ наратив?
Није само ствар у популизму понтифекса него у томе што се тај популизам показао веома траженом „робом“ међу савременом елитом. Епоха „општег благостања“ давно је завршена, период неолибералног преуређења планете ближи се крају, а социјалне последице четврте индустријске револуције (прекаријат на Западу и немаштина на Истоку) такве су да прете неконтролисаном социјалном експлозијом. Као што је признао председник владе Италије, говорећи на пријему код папе, „глобализација је створила низ озбиљних дисбаланса: милиони сиромашних доводе у сумњу нашу способност да управљамо, економска криза је довела до пораста незапослености. Суочивши се лицем у лице с тим изазовима, морамо наћи заједничке методе њиховог решавања“.
Католичка црква је позвана да нахрани нову сиротињу у условима одлучујућег напретка „дигиталне економије“. За њу је то тим пре важније што број крштених католика у свету расте код сиромашних народа. Од 2005. до 2014. године он се повећао темпом који премашује темпо наталитета у свету (+ 14,1% према 10,8%). Број католика порастао је са милијарде и 115 милиона на милијарду и 272 милиона људи. Удео римокатолика у свету порастао је са 17,3% на 17,8% и чини у Европи 22,6% свих католика, у Америци (Јужној и Северној) – 48%, у Африци – 17%, у Азији – 11%, у Океанији – 0,8%.
Нетремичну пажњу везану за проблем сиромаштва изазвало је то што је за новог председника Папске академије наука у јуну 2017. године именован немачки професор Јоаким фон Браун, стручњак за економију природних ресурса, феномен сиромаштва, пољопривредне политике, научних и технолошких иновација у политици и међународној трговини. Један је од водећих стручњака за проблеме глади и неухрањености и тражење њихових решења и запажен на Светском економском форуму у Давосу и током различитих међународних конференција под окриљем ОУН.

Ипак, као да Ватикан више није у тако чврстом загрљају Вашингтона. Какви су били односи Трампа и папе Франциска?
Понтифекс је нашао најприхватљивију и најгипкију форму идејне и моралне подршке политици светских владајућих кругова. То је показао и сусрет са америчким председником Доналдом Трампом, до кога је дошло у Ватикану 24. маја 2017. године. Он је имао симболичан карактер и, без обзира што је потрајао око 30 минута, потврдио је јединство стратешких циљева Вашингтона и Ватикана и њихово слагање о кључним питањима светске политике. Своје „срдачне разговоре“ председник и понтифекс посветили су глобалним проблемима, показавши слагање о питањима „постизања мира“ помоћу политичких преговора и међуверског дијалога, с посебном пажњом према стању на Блиском истоку и заштити хришћанских заједница. У кратком коминикеу Свете столице такође је изражено „задовољство добрим односима“ са САД, „привржености миру, верској слободи и слободи савести“. Понтифекс је Трампу предао текст своје еколошке енциклике коју је председник обећао да ће читати, рекавши по завршетку сусрета да неће заборавити оно што му је рекао папа.
Дакле, по вашем мишљењу, истински сукоб не постоји?
Сусрет је сјајно демонстрирао да су све такозване „несугласице“ између папе и председника САД, о чему су западни медији дизали тако много галаме – само спектакл, позван да ојача привлачност имиџа понтифекса миротворца. У стварности улоге и функције су јасно распоређене. Трамп држи курс уједињења великих финансијских шпекуланата и иновационог бизниса у циљу реализације четврте индустријске револуције, а папа обезбеђује социјалну подршку том курсу, уљуљкујући сиромашно човечанство речима о „интегралној екологији“ и „универзалном братству“, преузимајући на себе „бригу“ не само о онима који гладују и који пате него и о прогнаним (мигрантима и избеглицама), о незапосленим (у правом реду омладини), као и о свим мањинама (етничким, сексуалним и осталим). Значајно је да су говорећи о сарадњи Ватикана и Вашингтона стране истакле такве области, као што су здравствена заштита и образовање, у којима у САД посебну улогу играју језуити, и ту не треба заборавити да је највећи део римокатоличких организација на изборима за америчког председника гласао за Трампа.

Како да се православни снађу у свему томе?
Екуменисти са Истока, „православни“ пријатељи папе Франциска, све више дижу галаму о потреби јединства с ослабљеним римокатолицизмом ради тобожњег спасавања римокатолика. За то време, док „наши“ екуменисти кукају на туђем гробљу, Римокатоличка црква шири свој утицај и јача позиције, пошто се њен лидер појављује као „учитељ човечанства“.

Аутор: Владимир Димитријевић

Извор: http://www.pecat.co.rs/2020/10/olga-cetverikova-vatikan-na-putevima-globalizma/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!