Олга Четверикова: „Нови свет“ настраних као светска содомска антицрква III

Болест постаје нормална ствар

Одлучујуће промене у духовном животу западног друштва почеле су да се дешавају већ у другој половини 20. века, што је било повезано са „културном и сексуалном револуцијом“ која се појавила у САД и која је објавила отворени рат свим традиционалним вредностима, нормама и принципима. А то се, са своје стране, поклопило са новим, сада много јачим таласом окултизма, који је представио покрет „Њу ејџ“, наследник некадашњих езотеричних учења. Он претендује да буде стваралац последње светске синтетске религије, која је позвана да замени хришћанство.

Болест која се шири Србијом

Осмислила га је настављачица идеја Е. Блавацке Елис Бејли, пророчица „Нове ере“ – ере Водолије или „новог светског поретка“. А објашњавањем циљева и ширењем његових идеја кроз широке слојеве интелигенције се бавила Мерилин Фергусон, ауторка програмске књиге „Завера Водолије“ која проглашава нову парадигму у култури – савремену религију човекобожја. Циљ „Њу ејџа“ је потпуна промена светског поретка, преко духовне перестројке човека, са циљем да он постиже стање „божанске свемоћи“ које ће му омогућити да управља светом. То учење је истовремено дало и најразвијеније религиозно образложење хомосексуалности тиме, што је предложило свој пут спасења човека.

„Њу ејџ“, који сасвим обнавља учење кабале о првом човеку као о богу сличном духовном андрогину, са целовитошћу која се распада на две половине због његове материјализације. Тако објашњен пол представља ограниченост која се полако губи, подељеност која човека води ка смрти и труљењу. Да би се спасао, човек треба да се врати у претходно духовно стање целовитости и да се споји са божанством. Он почиње потрагу за том целовитошћу већ у садашњем животу. Пошто се Адам спојио са Евом преко брака, он не може да се са њом на прави начин споји у целину и зато остаје непотпуни мушкарац, као што она остаје непотпуна жена. Односно: док мушкарац тежи мушкости – он не може да стекне хармонију, баш као и жена која тежи женствености. Зато и божански поредак брака остаје омрзнут. Како би се обновило андрогино јединство мушкарац мора да врати себи женске принципе, а жена – мушке. Та „целовитост“, како учи „Њу ејџ“, формира се излажењем ван граница пола у коме је особа рођена, а то се постиже хомосексуалним и лезбијским везама.{footnote}http://www.tanatos.ru/_nav=content_id=195.html{/footnote}

То у ствари представља „теологију обнове“ коју проповеда „њу ејџ“: да бисмо се вратили у стање првоствореног хармоничног андрогина неопходно је да се постане мушко-жена – преко хомосексуалности и лезбејства. Шта више – андрогинизација ће довести до стварања једне нове врсте, сличне анђелу, баш оне „седме расе“ Блаватске, која ће се састојати само из духова. Зато за „пророке“ „њу ејџа“ хермафродит представља једино нормално, и његов симбол је нераскидиво сливање супротности – ина и јана. А подела на полове ја аномалија и све што је повезано са породицом, што намеће културна ограничења за самоизражавање људи мора да буде укинуто.

Тако хомосексуалност, према тумачењу „Њу ејџа“ , није само изазов савременом друштву и његовом традиционалном моралу, то је припрема за проглашавање и консолидацију „религије содомизма“ која као нова, екуменска религија треће хиљадугодишњице треба да замени хришћанство. Смртни грех „Њу ејџ“ проглашава за највишу, божанску, обнављајућу љубав, иако се на тај начин човеку заувек затвара пут према истинском спасењу. Судбина содомита је страшна – одбијањем пола он одбија и судбину коју даје Бог, он себе осуђује на другу смрт. Његова душа коју је анђео напустио трпи духовну мутацију и иде само онако како је замислио сатана.

Сакривајући прави, духовни смисао свог програма, њуејџевци су искористили могућности нових праваца у социологији и психологији, који су у време формирања „њу ејџа“ тек јачали, њихове идеје су представили у облику научних концепција и теорија које су потпуно у складу са духом времена. Међу њима је најзначајнија била концепција гендера, која је разрађена крајем 60. година од стране америчких психолога. Концепцију гендера је први формулисао сексолог Џон Мани, специјалиста за интерсексуалност и транссексуалност. Он је био тај, који је увео појам „гендер“ и „улога гендера“ како би означио „социјални пол“ човека који се схвата као социјално одређујући идентитет, и који он разликује у односу на „биолошки пол“ који човеку даје природа.

Врло брзо су социолози и психолози почели да користе те појмове. Они су се брзо раширили по феминистичком покрету које је, борећи се против власти мушкарца, своју анализу померио са критике „биолошког“ идентитета на „социјални“. То је феминизму омогућило да пол разматра као чисто социјалну појаву која не зависи од природе, већ од васпитања. У резултату, у новој конструкцији, „гендер“ постаје кључна концепција. Велики допринос за њен развој је дао француски фолозоф Мишел Фуко, апологет грчке педерастије коју он види као праву љубав.

У условима „културне револуције“ која се ослања на снажни научно-религиозни фундамент, радикално расположени первертити почињу политичку борбу за признавање хомосексуалности као нормалног, алтернативног начина живота. Фронт за ослобођење гејева, који је у том циљу формиран у САД, увео је нови социјални појам „лезбејке, гејеви, бисексуалци и трансгендери“ (ЛГБТ) како би их издвојио као носиоце посебне самосвести и нове субкултуре. 1969. године се разбуктала такозвана Стоунволдска побуна која представља почетак устанка сада већ уједињене ЛГБТ заједнице. У САД и у другим земљама Запада формирају се многобројне организације које, после изјављивања да имају право да буду „посебни“ као главно политичко средство притиска користећи „геј-параде“ прелазе у свеобухватну офанзиву под паролом да штите „људска права“. Застава у дугиним бојама, коју је за „геј-параде“ осмислио Гилберт Бејкер, амерички уметник-активиста, претворила се у симбол читавог покрета. У ствари, он је помоћу дуге ископирао један од симбола „Њу-ејџа“,и осликао мост између индивудуалне човечје душе и „свеопште над-свести“, односно Луцифера.{footnote}Toulza A. Opt.cit. P.47{/footnote}

Најважније што је успела ЛГТБ-заједница је то, да је друштво из основа променило свој однос према хомосексуалности. У америчкој социологији и психологији су престали да је разматрају као патологију или одступање и почели су да је сматрају као један од облика „сексуалне оријентације“, уз хетеросексуални и бисексуални. За дискредитовање оних који су критиковали или једноставно нису прихватали ту аномалну појаву, амерички психијатар Џорџ Вајнберг је 1972. године увео појам „хомофобија“ која значи „ирационални страх“. У ствари – он је поновио Јеремију Бентама, за кога је осмишљена морална позиција представљала „ирационални религиозни страх“. Најзад, када је припремљена база, 1973. године под утицајем чисто политичких фактора, због претње да ће бити организовани нереди, Америчка асоцијација психијатара (АПА) без обзира на научни медицински прилаз, престала је хомосексуалност да сматра за психичку болест,{footnote}http://www.overcoming-x.ru/site/book/export/html/148{/footnote}и о њој је престало да се говори на научним конференцијама и симпозијумима. Та дијагноза је проглашена за „дискриминирајућу“, а почета је дискриминација оних који су желели да се ослободе тог порока.

Главни продор ЛГТБ-заједница је направила већ у време када је растуран Совјетски Савез, а свет који је имао два пола се распадао, и када је западна концепција „људских права“ потврђена као једини могући систем вредности. 17. маја 1990, оријентишући се на АПА и налазећи се под најјачим могућим политичким притиском, Светска здравствена организација је искључила хомосексуалност из Међународне класификације болести. Тај дан ЛГТБ-заједница слави као Међународни дан борбе са хомофобијом.

На тај начин је настраност легитимизована и почела је да се разматра као варијанта физиолошке и моралне нормалности, односно као алтернативни начин живота. Врата су отворена широм, и патолошка појава је на Западу почела да продире невероватном брзином. ЛГБТ-заједница је за свој главни задатак поставила „скидање маркера патологије или девијације са хомосексуалности“ у свим националним државама, што је и почело да се дешава 90-их година. Паралелно са тим дошло је до процеса општег укидања кажњавања због педерастије, за које се у овом тренутку кажњава још само у неколико земаља Африке и Азије. У Русији је одговарајући члан кривичног законика укинут 1993. године, када се земља припремала за пријем у Савет Европе.

Аутор: Олга Четверикова

Извор: http://www.eparhija-prizren.org/?p=2135

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!