ОГЛЕДИ О СРПСКОЈ МУЗИЦИ: Севдалинка…
Реч „севдалинка“ долази од арапске речи „sewda“, што значи „црна жуч“; севда, према схватањима старих арапских и грчких лекара, понајвише утиче на љубавно-емотивни живот.
Дакле, севдалинка, за оне који не знају, може да се преведе као „љубавна песма“. Међутим, појам „севдаха“ је, не само за арапско-муслимански свет, већ и за наш народ који од прадавних времена на југоистоку Европе „живи да би љубио“, подразумева и обухвата много шири појам:
„Данас народ назива севдахом не само љубав, него углавном сву ону чар, сву ону милину и угодност што собом носи љубавни осјећај, али уједно и сву бол и патњу, сву ону чежњу, јад и узнемиреност од које пате љубавници. Севдах значи рај и пакао, значи мед и отров са свим варијантама супротних љубавних осјећаја. Севдах се може само осјетити, али веома тешко дефинисати“.[1]
Иако се севдалинка пева у свим већим и мањим варошима Босне, Херцеговине и Србије, свој назив је добила тек 1891. године, када је песник Јован Илић (1824-1901) објавио у Београду збирку „Дахире“, коју чине песме „севдалије“.[2]
Прву севдалинку (која тада још није тако називана) Вук Ст. Караџић (1787-1864) је објавио са мелодијом још 1815. године. Реч је о сарајевској „поравној“ песми која почиње стихом „Колика је Јахорина планина“, а Вук јој је дао назив „Силно дјејствије љубве“.[3] Пољак Фрањћишек Мирецки (1791-1862), тадашњи студент музике у Бечу, ову и још пет песама „ставио је у ноте“ и обрадио за певање и клавир. Како Вук није умео да пева, ових шест „женских“ мелодија Мирецки је, највероватније, забележио по певању Савке Живковић, Вукове рођаке, код које је становао по доласку у Беч 1813-14. године. Иначе, песме које је Вук означио као „Сарајевске“ (бр. 22, 23, 24, 33, 47, 48, 51) недвосмислено припадају врсти тзв. „поравне“ варошке песме која ће касније бити названа севдалинком.
Но, вратимо се песничком опусу севдалије Јована Илића. Знаменити српски композитор и диригент Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914) своју Прву руковет (хорску свиту) написао је за мушки хор 1883. године. У њу је унео једну Илићеву севдалинку која почиње стихом „Протужила Пембе-Ајша“. Јован Илић је „Ајшу“ испевао по угледу на народну севдалинку „Тужба Пембе-Амше“ коју је Вук забележио у Крагујевцу 1823. по певању групе муслиманских Циганки из Сарајева, а затим објавио први пут 1824. године у Лајпцишкој песмарици, и други пут 1841. у Бечу. Ево како пева изворна „Тужба“:
Протужила Пембе-Амша:/ „Дертлија сам него паша./
Откуд нећу дертли бити?/ Куга мори, паша роби,/
Драги ми се разболио,/ И на ме се расрдио./
Да се хоће осрдити,/ Дала бих му везен јаглук;/
Ако ли се не осрди,/ Ја ћу ићи свом Гарибу,/
Нек ме Гариб разговори,/ Ћиманетом и шаркијом,/
И својијем турћијама;/ Нек запјева зељаницу,/
Моме драгом на срамоту.“[4]
А ево које је стихове Илићеве севдалинке Ст. Ст. Мокрањац музички обрадио у својој Првој руковети коју је написао 1883, а први пут извео 1884:
Протужила Пембе-Ајша:/ „Дертлија сам него паша./
Како нећу дертли бити,/ Кад ме силна туга мори./
Што ја волим, не даду ми,/ А што нећу, намећу ми!“[5]
Током 20. века о севдалинки се писало сразмерно много, обично као предговор или увод збиркама и антологијама ових песама, али су севдалинке као специфична литерарно-музичка форма анализиране углавном само са литерарно-песничке стране; музиколози и етномузиколози су најчешће о њој ћутали подцењујући је као јефтину кафанску забаву. Донекле су у праву, јер многе севдалије „заливају грло“ пићем као средством за лепо и осећајно певање. Забележено је да старац Милија, који је Вуку гуслао неколико најлепших песама, „без ракије није `тео ни запјевати“.[6] А чаша је опевана и у песми „Вино пију четири јарана“:
„Шта се сјаји на сред Сарајева?/ Ил је алем, ил је драги камен?/
Ил је диба међу терзијама?/ Ил је цура међу дјеверима?/ Ил је ђерђеф међу везиљама?/
Ил је вила, или љута гуја?/ Или чаша међу бекријама? Нит је алем, нит је драги камен,/ Нит је диба међу терзијама,/ Нит је цура међу дјеверима,/ Нит је ђерђеф међу везиљама,/ Нит је вила, нити љута гуја,/ Већ је чаша међу бекријама.“[7]
„Тамо гдје се сједило, разговарало и веселило, тамо се и пило, а гдје се пило, тамо се и пјевало. Добра пјесма и настаје тек онда кад се покрије `први таван вина`. Пјевало се и пило на акшамлуцима, теферичима и кафанама. У таквој загријаној атмосфери `плаве измаглице` мушка севдалинка је добијала све више нешто расипничко у изразу; она се све више одвајала од своје првобитне основе, добијала је особине артифицијелности, нарочито у кафанама гдје су професионални пјевачи из комерцијалних разлога још више развијали спољно допадљиви елемент. Кафанска пјесма се ширила и сасвим преобраћена враћала натраг одакле је некада као чиста севдалинка (`махалско чедо`) кренула на свој кружни пут. Причао ми је један севдалија да је 1937. у једној сарајевској кафани чуо и научио пјесму `Ђугум кује ага Хасан-ага` и усто потрошио доста новаца (давши пјевачици обилан хонорар); даље прича како су он и његов пријатељ (прије рата) у једном шљивику попили ампер ракије све уз мезу и пјесму. Наравно да је оно што су пјевали у таквом пренапрегнутом стању било ачење и простота. Али данас-сутра, мало-по-мало, остало је нешто од тога простачког пјевања.“[8]
На једном незваничном састанку ПЕН клуба у Стокхолму у такмичењу ко ће изговорити лепше стихове, победио је наш славни Јован Дучић (1874—1943). Оно што је занимљиво, песничку победу није остварио сопственим стиховима, него је цитирао познату севдалинку „А што ми се Травник замаглио“:
Што се оно Травник замаглио?/ Или гори, ил` га куга мори?/
Ил` га Јања очим` запалила? –
Нити гори, нит` га куга мори,/ Већ га Јања очим` запалила,/
Изгореше два нова дућана,/ Два дућана и нова механа,/
И мешћема, гдје кадија суди.[9]
Било како било, севдалинка као популарна (мало)варошка љубавно-бекријска песма, прилично је неуједначеног квалитета: с једне стране има шкарта који као уметнички неуспех брзо одлази у заборав, али зато с друге стране има бисера који својом лепотом остају, као што је поменута Дучићева омиљена севдалинка опстала за сва времена. Такав један севдалијски бисер без сумње је и песма „Градим кулу, а камена немам“, за коју је тешко рећи да ли има лепшу „поравну мелодију“ или прелепе стихове:
Ај, градим кулу, а камена немам,/ Ај, куло моја, аман, пјесмом саграђена./
Ај, куло моја, пјесмом саграђена,/ Ај, чатмо моја, аман, сузом заливена./
Ај, у теби ћу акшам проводити,/ Ај, сав свој севдах, аман, теби даривати.[10]
ИЗВОРИ:
[1] Душан Умићевић, Музичка обрада народне пјесме у Босанској Крајини, Развитак-Бања Лука, 1938, бр. 11, стр. 325-333.
[2] Јован Илић, Дахире, Београд, 1891; овде ваља напоменути да је Илић песме називао „севдалијама“, али су севдалије заправо певачи севдалинки.
[3] Вук Ст. Караџић, Пјеснарица 1814-1815, Сабрана дела Вука Ст. Караџића, књ. прва, Просвета-Београд, 1964, стр. 147-8.
[4] Народне србске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, књ. прва, у Липисци, 1824, бр. 269; Србске народне пјесме, књ. прва, Беч, 1841, бр. 523, у Сабраним делима Вука Ст. Караџића, Просвета-Београд, 1964, бр. 523.
[5] Ст. Ст. Мокрањац, Сабрана дела, Световна музика 1, Руковети, Књажевац-Београд, 1992. стр. 13-14.
[6] Р. Меденица, Гуслар и његови слушаоци, Прилози, Београд, нов. 1938, год. пета, св. друга, стр. 174.
[7] Хамид Диздар, Севдалинке, Сарајево, 1944, “Вино пију четири јарана“; мелодијски запис у студији Владо Милошевић, Севдалинка, Бања Лука, 1964, певао Хакија Карабеговић (Бања Лука, 1962).
[8] Владо Милошевић, Севдалинка, Бања Лука, 1964, стр. 20.
[9] Народне србске пјесме, скупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, књ. I, у Липисци, 1824, бр. 365; Ст. Ст. Мокрањац, 14. руковет, (1908, песме из Босне); Мак Диздар, Гдје је она чудновата дјевојка која се је сунцем повезала, а мјесецом опасала? Живот, Сарајево, јуни 1960, година IX, бр. 6.
[10] Свилен конац 1, збирка народних песама, нотни записи А-Д, Савез аматера Србије-Београд, 2010, стр. 307; потписник овог огледа снимио је уз шаркију ову и још неколико прелепих севдалинки у марту 1986. за Радио Сарајево и објавио на диску „Певање српско“ (издавач Бивеко-Београд, 2013) ; песме се могу чути на линку: https://music.apple.com/us/album/pevanje-srpsko/972037120 и/ли Dragan Mladjenovic: Pevanje srpsko – Music Streaming – Listen on Deezer и/ли http://mp3-red.org/album/7659748/pevanje-srpsko.html
ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић
