Odnos prema ratu
2025. godina je Godina branilaca otadžbine
Sama „agenda“ nas, avaj, podstiče da ponovo i iznova govorimo o ratu. Tačnije, o pravoslavnom odnosu prema njemu. Treba da govorimo kako neka naša braća i sestre ne bi stekli pogrešnu predstavu o tome da se između pravoslavlja i pacifizma nesumnjivo može staviti znak jednakosti.
Dakle, apostol Pavle nam zapoveda: „Koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima“ (Rim. 12, 18).
Svetitelj Jovan Zlatousti u tumačenju ovog odlomka kaže: „…apostol je ispravno rekao ‘koliko do vas stoji’. Jer ponekad čovek ne može imati mir, na primer, kad je reč o pobožnosti, kad nastaje borba za uvređene… Smisao apostolovih reči je sledeći – koliko od tebe zavisi, nikome nemoj davati povoda za neprijateljstvo i svađu – ni Judejcu, ni paganinu; ako pak vidiš da se pobožnost na neki način narušava, nemoj slozi dati prednost u odnosu na istinu, već se hrabro bori za istinu, čak do smrti; nipošto nemoj biti neprijatelj u duši, nemoj odustajati od naklonosti, već ustaj samo protiv postupaka.“
Iste misli izražava i blaženi Teofilakt Ohridski: „Ako vidiš da se vređa pobožnost, ustani hrabro boreći se za istinu, samo nemoj biti neprijatelj čoveka, već nečastivosti, a čoveka, naprotiv, žali i štedi. Tako će ono što je ranije izgledalo nemoguće postati moguće, jer što se tebe tiče, ti si u miru s njim, a borbu vodiš samo protiv nečastivosti.“
O istom govori i svetitelj Teofan Zatvornik: „Ima slučajeva kad se istina gazi i pravda krši. Zapovest nam nalaže da se založimo za čoveka koji je nepravedno vređan i da branimo istinu. Međutim, ni jedno ni drugo ne možemo učiniti tako da sve bude u skladu. Šta ti je činiti? Hrabro brani istinu i štiti onoga koga vređaju. Ali u srcu budi miran i prema onome protiv koga ustaješ za istinu i pravdu. Ovo radi u duhu ljubavi, a ne zbog samoljubivih pobuda.“
U Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve čitamo: „Smatrajući da je rat zlo, Crkva ipak ne zabranjuje svojoj duhovnoj deci da učestvuju u borbenim dejstvima ukoliko se radi o zaštiti bližnjih i obnovi pogažene pravednosti.“
Govoreći o tome da je rat zlo Crkva precizira da se manjim zlom ponekad uništava veće. Za to ima mnogo primera i u starozavetnoj i u novozavetnoj istoriji čovečnstva. Za veće zlo se smatra duhovno, moralno razvraćanje i razlaganje čitavih naroda i carstava, što ima za posledicu večnu pogibelj u poređenju s kojom je smrt tela relativno i „malo“ zlo. Masovno razvraćanje i preteća pogibelj naroda često se sprečavaju upravo ratom i usmrćivanjem nosilaca zla i sablazni. Tako je bilo s Božijim prorokom Ilijom koji je lično istrebio 400 žrečeva Vaala. Isto se dešava i sad kad Gospod ratom u Ukrajini istrebljuje zarazu neoliberalističkog zloverja koje se proširilo.
„Moralni hrišćanski zakon, – podseća Crkva, – ne osuđuje borbu protv zla i primenu sile u odnosu prema njegovom nosiocu, čak ne ni lišavanje života kao poslednju meru, već zlobu ljudskog srca, želju za ponižavanjem i pogibelji bilo koga.“
Dakle, „boriti se za istinu“ ne znači samo molitvom i rečju, već i samim delom braniti pravdu, boriti se, između ostalog, i silom oružja, zastupajući se za uvređene. Koliko god to čudno izgledalo, ispravan i blagonaklon odnos prema neprijatelju uopšte ne isključuje borbu s njim, pa čak ni njegovo usmrćivanje u boju.
Evo šta o tome kaže, na primer, svetitelj Atanasije Veliki: „Nije dozvoljeno ubijati, ali istrebljivati neprijatelja u ratu je i zakonito i zavređuje pohvalu, te su zato ljudi koji su se istakli u borbama udostojeni velikih počasti i podižu im se spomenici koji govore o njihovim zaslugama.“
Biće umesno da se ovde setimo i reči našeg velikog vojskovođe Aleksandra Suvorova, njegovog zaveta koji je dao ruskim vojnicima: „Čudo-delije, miru, oslonče i slavo otadžbine – Bog je s nama. Moli se Bogu, od Njega dolazi pobeda. Presveta Bogorodice, spasi nas. Svetitelju oče Nikolaju, moli Boga za nas. Bez ove molitve nemoj uzeti oružje, nemoj napuniti pušku i ništa ne počinji. Svako delo treba počinjati s blagoslovom Božijim. Sve do poslednjeg daha budi veran caru i otadžbini. Izbegavaj raskoš, dokonost i koristoljublje, traži slavu kroz istinu i vrlinu. Duh jačaj u veri otaca, pravoslavnoj. Učiti vojsku koja ne veruje u Boga je isto što i oštriti pregorelo gvožđe. Što je drvo bez korena, to je poštovanje zemaljske vlasti bez poštovanja vlasti Božije. Prvo uznesi čast Nebu, pa posle zemlji. Voli istinsku slavu. Razlikuj pobožno častoljublje od nadmenosti i gordosti. Nauči da unapred opraštaš greške drugih, ali nikad ne opraštaj sebi svoje. Pobedi sebe, pa ćeš biti nepobediv. Nikad nemoj prezirati neprijatelja, kakav god bio… Ako se neprijatelj predao, poštedi ga. Budi milostiv prema zarobljenicima – vojnik nije razbojnik. Greh je ubijati bez razloga – i oni su ljudi. Pobeđuj neprijatelja čovekoljubljem. Bog nas vodi. On je lično general. Takva je, braćo, vojna nauka.“
Sad konkretno o našoj kampanji koja se vrlo precizno naziva operacijom, odnosno, uklanjanjem beznadežno bolesnog dela koji se raspada kako bi se sačuvali život i zdravlje celine.
Gospod kaže: „Nemojte misliti da sam došao da donesem mir na zmlju. Nisam došao da donesem mir, nego mač“ (Mt. 10, 34).
U tumačenju ovog odlomka iz Jevanđelja svetitelj Jovan Zlatousti piše: „Kako im je onda Sam zapovedio da ulazeći u svaku kuću pozdravljaju mirom? Zašto su onda anđeli jednako pevali: ‘Slava Bogu na visini i na zemlji mir’ (Lk. 2, 14)? Zašto su i svi proroci blagovestili isto? Zato što mir zavladava posebno onda kad se odseče ono što je zaraženo bolešću i kad se odvoji ono što je neprijateljsko. Samo tako se mogu sjediniti nebo i zemlja… Dakle, nemojte da vas zbunjuje to što će na zemlji biti borbe i zlih namera. Kad najgore bude odsečeno, s najboljim će se sjedniti nebo.“
U osnovi ruskog sveta nalaze se istinska vera i zdrav moral. I to što je sam ovaj svet kad se bolje pogleda dalek od savršenstva, ne znači da ne postoji temelj, već da smo svi raslabljeni i oštećeni, što je umnogome posledica širenja u našem društvu zapadnih ideja i uticaja. Međutim, sam temelj je nepokolebljiv, dakle, i ima nade u obnovu i izgradnju dobrog zdanja.
A na Zapadu je uništen i truo je i sam temelj, zato što je odbacivši pre mnogo vekova kamen-temeljac istinske vere i pobožnosti, zapadni svet u osnovu svog života položio obnovljeno poklonjenje demonima i ugađanje telesnom čoveku sa svim njegovim strastima i pohotama. I ono što sad vidimo je samo žalostan rezultat izgradnje društva koje se dugo svesno protivilo Bogu.
Danas su se u ruskom i zapadnom svetu suočile dve stihije: božanska i demonska. Iz toga potiče i nepomirljiva konfrontacija ova dva sveta. Zar nije o ovom sukobu govorio Gospod prorokujući o poslednjim vremenima: „Ustaće narod na narod i carstvo na carstvo“ (Mt. 24, 7)?
I naši neprijatelji indirektno potvrđuju ovu misao: „Svet se suočava s izborom između samodržavlja i demokratije,“ – užasnuto je nedavno uzviknula američka kogresmenka Nensi Pelosi. Očigledno je da prvo označava priznavanje vrhovne vladavine Boga, a drugo – potčinjavanje vlasti demona, čije je ime „legion“. Reč „demokratja“ u ovom slučaju predstavlja samo paravan za globalnu propagandu greha i „slobode od pravednosti“.
Zar Rusija nije miroljubivo postupala dugo godina ulažući napore u izgradnju dobrosusedskih odnosa s novom državom pod nazivom Ukrajina? Bilo je upravo tako i svi smo mi to videli. Međutim rukovodstvo ove nove zemlje (uz svestranu podršku Zapada) prihvatilo je stav neprijateljskog odnosa prema Rusiji i uvođenju „novog svetskog poretka“, odnosno poretka koji se gradi na pravilima neoliberalnog sveta. Ne samo to, zaokupivši se razvraćanjem sopstvenog naroda bezbožna vlast se pobunila protiv svega ruskog u njemu, tako da su počele da se gaze istina i pobožnost i vređani su ljudi ruskog duha, čak oni koji govore na ukrajinskom jeziku koji sebe s pravom smatraju čuvarima istinske ukrajinske kulture.
Kako je Rusija mogla da ne ustane u zaštitu pobožnosti koja je bila pogažena i sunarodnika koji su tlačeni?!
Neki kažu da je trula elita i da obični ljudi nisu takvi, da u raznim narodima nema nikakvog neprijateljstva protiv Rusije, već da naprotiv, mnogi na nas gledaju vrlo oduševljeno i s nadom. Verujem da je upravo tako. Međutim, gorka istina se sastoji i u tome da šaka nitkova ponekad „po defoltu“ čitave narode i zemlje satera u ćorsokak iz kojeg je rat jedni izlaz. Možda je to još jedna važna lekcija za sve nas: da ne smemo biti samo pasivni posmatrači u životu, već da svi i svako svojom verom pobožnošću, rečju i delom treba da se borimo za istinu, ne brinući se samo za sebe i svoju porodicu, već za zajedničku dobrobit otadžbine.
Sveto Pismo razdvaja pojmove pravednog i nepravednog rata. Nepravedan je onaj rat koji nema za cilj zaštitu potlačenih ljudi i obnovu pogažene istine, već ostvarenje sopstvenih ambicija. Hibridni rat Zapada se protiv Rusije na teritoriji Ukrajine vodio najmanje četvrt veka, sve više se šireći i prešavši 2014. godine u „goruću fazu“. Tada je kolektivni Zapad rukama ukrajinskih nacionalista doslovce „uzeo mač“ u ruke kako bi na kraju krajeva „od mača i poginuo“ (v. Mt. 26, 52). Dakle, svi događaji koji su usledili samo su odgovor na verolomnu agresiju Zapada bez presedana; zaštita uvređenih i obnova pogažene pravde.
Ako je reč o Rusiji u celini, zaista možemo da pomognemo u rešavanju globalne krize, u stanju smo da donesemo oslobođenje i mir narodima, da otkrijemo druge, blagoslovene perspektive razvoja društvnih i međudržavnih odnosa.
Samo da se i sami opametimo, da se pokajemo pred Bogom, da se očistimo od prljavštine i da se promenimo. U tom slučaju ćemo još moći da izgradimo dobar i pobožan život u našoj otadžbini i da pokažemo primer svima onima koji su još uvek u stanju da zavole čistotu, lepotu i istinu.
Autor: Protoejerej Dimitrije Šiškin
