Odgovor patrijarha Gavrila (Dožića) u vezi susreta sa papom Pijem XII
Papa Pije uzalud čekao Patrijarha Gavrila
Već i sama pojava patrijarha Gavrila u Rimu, u proleće 1945. godine, izazvala je senzaciju.
Na glavno pitanje, hoće li Njegova Svetost Patrijarh, kad je već u Rimu, posetiti poglavara Rimokatoličke crkve, papu Pija XII, nije se dugo čekalo. Na konferenciji za štampu, jedan italijanski novinar, neupućen u monaški život, upitao je da li je mlada dama koja sedi pored Patrijarha, njegova kćerka? Mislio je na Ružicu Borisavljević. Zatim je pitao da li bi Patrijarh dao intervju njegovom listu i da li je spreman da odgovori na pitanje zašto već nije posetio papu? Kad je Ružica prevela reči, Patrijarh je klimnuo glavom, na šta je novinar rekao da Patrijarh sačeka da on dobije dozvolu svog direktora. Na to je Ružica grmnula:
„A da li biste vi, gospodine, rekli svome papi da vas čeka?“ Kad je čula odgovor „a to ne“, prosto je ciknula:
„Vi niste dostojni razgovora sa srpskim nosačem kofera a kamoli sa srbskim Patrijarhom!“ Na ove reči novinar je, praćen podsmehom, pobegao iz sale.
Sinko, šta mu reče te ovako pobježe?“ – upitao je Patrijarh. Kad mu je Ružica rekla, osmehnuo se i dodao:
„Šta je zaslužio, to je i dobio!“
I dr Miha Krek, bivši potpredsednik Kraljevske vlade i ministar, Slovenac po narodnosti, nastojao je da Patrijarha Gavrila privoli da učini zvaničnu posetu papi Piju XII. Rekao je da je to papina želja i da je on, bivši ministar, preuzeo na sebe ulogu posrednika između Rimskog pape i srbskog Patrijarha. Dodao je da je papa spreman da pomogne ne samo Patrijarhu nego i desetinama hiljada srbskih izbeglica, rasutih po Austriji, Nemačkoj, Italiji… Papa je spreman da jednu raskošnu vilu ustupi Patrijarhu, da ga i novčano pomogne i da će se zauzeti da srbske izbeglice i srbski zarobljenici stignu u zemlje Južne Amerike, gde su velike mogućnosti za zaposlenje i zaradu. Sveta Stolica, rekao je dalje Krek, ceni hrabrost srbskog naroda i poštuje njegovu borbu u prošlosti…
Patrijarh je dugo govorio, ističući činjenice da su ustaše posle proglašenja njihove nezavisne države s Pavelićem na čelu, počinile zločine. Tu državu priznali su samo Vatikan, Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija. Počinjeni su neviđeni zločini – poklali su stotine hiljada ljudi, žena i dece, Srbi su silom prevođeni u katoličku veru, srušeno je i spaljeno na stotine hramova, poklane vladike i sveštenici… A Vatikan? A papa Pije XII? On ni mali prst nije podigao da zaustavi ove zločine.
Ne znam da li je ove zločine blagosiljao, ali se zna da je krvnika Pavelića primio u zvaničnu posetu… I sada se od srbskog Patrijarha očekuje da pređe preko svega i da ide u Vatikan na noge papi!
To bi bilo podvorenje, što ja, kao srbski Patrijarh, nikada sebi ne bih mogao da dozvolim. Ja bih se sto puta radije opredelio za smrt u uverenju da nisam izdao svoj put i Srbsku svetosavsku crkvu i srbski narod koji je sada pod komunizmom… Bilo bi žalosno kada bi Patrijarha srbskog vodilo blagoutrobije i ugodan život, vile i pomoć Vatikana i pape! Nama nikada glavni cilj nije bio da imamo ugodan život, da živimo u izobilju. Srbi imaju drugi pravac koji bi se u osnovi mogao nazvati putem prvih hrišćana, onih u prvim vekovima posle stradanja Isusa Hrista. Ti prvi hrišćani bili su zadovoljni korom hleba, ali su bili pravi nosioci jevanđelske nauke koju su svuda propovedali…
Posle ovih i mnogih drugih činjenica, bivši potpredsednik Kraljevske vlade odustao je od daljeg posredovanja susretu Patrijarha i pape Pija XII. Papa je uzalud čekao da mu Patrijarh Gavrilo pruži svoju časnu desnicu.
Patrijarh Gavrilo (Dožić): Šef katoličke crkve, rimski papa, nije ni prst digao da osudi ustaško zločinstvo.
Nažalost, mnogi su iskoristili hrišćanstvo i njegov značaj, da bi pomoću njega mogli da vladaju svetom i da hrišćanska načela upotrebljavaju za postignuće svojih ciljeva i vladavine sa političkim tendencijama… Čim čovek nema ljubavi, osećanja i sažaljenja za svoga bližnjega, za ljude koji su svi u suštini deca Božja, pa makar oni bili drugih religija, onda gubi lik čoveka. Svet postaje hajdučka pećina, gde je čovek čoveku vuk… Njihov um poremećen je od satane, koji ih navodi na zločinstva svake vrste, u apsolutnoj suprotnosti i sa Božjim i sa ljudskim zakonima. Niko nema prava da muči i ubija druge. Život je dar od Boga i kao takav treba da se poštuje. Ljudi nemaju pravo da čine osvete i zločinstva, jer oni nisu sudije niti su pozvani da sude. Postoji vrhovni sudija za sve naše grehove, učinjene voljno i nevoljno, o kojima Bog vodi računa i na kraju donosi svoju odluku. I u ljudskom društvu postoje zakoni koji ograničavaju zločinstva i grehove, koji zli ljudi čine…
Vi sami znate šta se u našoj državi dogodilo. Izvršen je pokolj nad nedužnim ljudima, ženama i decom, koji po svojoj svireposti, čini najsramniji period kroz 20 vekova hrišćanske istorije, koji i pred Bogom i ljudima ne može biti ničim opravdan, jer je u osnovi lišen svega onoga, što je glavno za spasavanje duše dobrim delima, opraštanjem i ljubavlju prema ljudima. I to je sve učinjeno prema svojim bližnjima i jednoj slovenskoj rasi iz iste države. Sve ovo liči na biološka istrebljenja iz Staroga i Srednjega veka. Poklani srbski narod bio je kriv samo u tome, što je bio Pravoslavne vere i što na taj način nije priznao nadležnost religioznu Rimskog pape i Katoličke crkve. Takva politika protiv nas Srba, vođena je od 11. veka pa do danas.
Razlika se pokazala u ovome: Pravoslavni su uzeli put hrišćana iz prvih vekova, koji je bio vrlo strog u primeni Božanske nauke i asketskog života. Ovaj je put primio u potpunosti Hristova načela, sa kojima su se oslobodili ljudi od okova neznabožačkih, koji su kao oklop stezali. Katolička crkva je uzela drugi pravac, koji je bio više u zavođenju vladavine nad drugim ljudima. Ona je tako postala velika politička snaga, od koje su zavisili i sami srednjovekovni vladari. Najbolji vam je dokaz slučaj Henrika IV, koga je osudio moćni rimski papa Grgur VII. On je morao da dođe na poklonjenje papi Grguru VII, koji nije hteo odmah da ga primi, i morao je da po zimi i hladnoći u pokajničkoj košulji, čeka 3 dana dok se papa smilovao da ga primi u dvorcu Kanosa. Mi Srbi branili smo hrišćanstvo i evropsku kulturu od najezde Turaka. Na Kosovu polju 1389. godine, izgubili smo bitku pred trostrukom silom Turaka. Mi nismo dobili pomoć od hrišćanskih država toga vremena, koje bi nas pomogle da pobedimo Turke. One su bile zabavljene nesrećnim verskim ratovima, koji su u to vreme pustošili Evropu, kao što je, evo, i danas isti slučaj…
Mi Srbi nikada nismo mrzeli ljude koji su bili drugih religija, a kamoli da smo pokušali da ih prisilimo da prelaze na pravoslavlje. Svakome je bilo slobodno da ispoveda veru koju želi, i Bogu se moli na način koji njegova vera propisuje. Mi smo narod jedne krvi i jednog plemena, ali imamo različite religije. Ima katolika, pravoslavnih i muslimana, zatim evangelista i mojsijevske veroispovesti. Sa svim tim ljudima treba podjednako postupati i odnose podesiti tako, da budu srdačni i prijateljski. Naročito između tri religije: katoličke, pravoslavne i muslimanske, gde su ljudi jedne krvi i jednog plemena. Razlika religija nikada nas nije vodila da u ma čemu rđavo postupamo sa njima, nego smo gledali što god je bilo moguće da podesimo svoje držanje u smislu srdačnih i bratskih odnosa, uvek verujući da razlika religija ne može nikada da pomuti naše bratske odnose i jednu krv i iste rasne osobine. Bilo je ljudi posle prvog svetskog rata koji su sami želeli da promene religiju i da prelaze na pravoslavlje. Takvih slučajeva bilo je u Boki Kotorskoj. Ja sam u to vreme bio mitropolit crnogorsko-primorski na Cetinju. Bilo ih je koji su dolazili kod mene i tražili da pređu na pravoslavlje. Ja nisam bio voljan da im dam slobodan pristanak, nego sam ih opominjao da su i katolička i pravoslavna Crkva u suštini hrišćanske, gde su načela Hristova sa malom razlikom ista. Smatrao sam da nema nikakve koristi, ako nekoliko ljudi dobrovoljno žele da prelaze iz jedne hrišćanske religije u drugu. Bio sam do krajnjih mera strog u donošenju odluka. Nije se moglo reći, a još manje dokazati, da je ma koji pravoslavni sveštenik pokušao, da “lovi ribu u mutnoj vodi” i da raznim pričama pridobije ljude drugih religija kako bi prešli u pravoslavnu veru. Mi smo se čuvali toga, da ne bismo dali povoda rđavom tumačenju, kako i neko od srpskih sveštenika pokušava da pridobije ljude za prelaz iz druge vere ili crkve u našu. Po Božjem zakonu, svi ljudi su braća i deca Božja. A kad je tako, zašto bismo se bavili prozelitizmom! Čemu bi sve to služilo, i kakav bismo mi interes od toga imali?
Nažalost, za vreme rata ustaše su silom pokrštavali Srbe, sa nožem pod grlom: ili da promene veru, ili da budu lišeni života… Pavelić je izdao dekret da srpsko ime u Hrvatskoj ne postoji, a njegovi zakoni su onemogućavali i život, a kamoli rad, pravoslavnih Srba i njihovih sveštenika. Naglašeno je da u Hrvatskoj ne postoji druga narodnost sem hrvatske, niti druge religije sem rimokatoličke. Prvo su poklali stotine hiljada ljudi, žena i dece, pa je posle toga zahtevano da se izvrši masovno prekrštavanje Srba. Od srpskih vladika i sveštenstva, u prvom periodu ustaške vladavine, zatraženo je da se ima da održi blagodarenje u pravoslavnim crkvama za ustaškog poglavnika Pavelića i njegov dug život. Zatim, da se izbaci ćirilica iz upotrebe u Pravoslavnoj crkvi i da se zameni latinicom. Takvu nesrećnu i nebratsku soluciju niko nije mogao da primi. Posle toga došlo je sve najgore. Srpski episkopi kao i ceo srpski narod, izdisali su u mučeništvu. Zar se može opravdati zločinstvo, da su episkopi bili potkivani sa pločama na nogama, kao što se to radi sa životinjama. Njihove brade bile su kleštima čupane, ili pak živima sečene uči i nos i vađene oči, i sve drugo što je bestijalnost ljudska mogla izmisliti…
Maček priznaje da je izvršeno zločinstvo nad Srbima, koje ovi ničim nisu zalužili. No, on podvlači da su to izvršili ustaše, koje on naziva otpadnicima od hrvatskog naroda… Dr Maček, kao i drugi hrvatski prvaci koji su bili u opoziciji prema ustaškom režimu, bio je u zloglasnom logoru Jasenovcu… Uostalom, Bog je svedok i vrhovni sudija, pa najbolje zna šta se sve tamo dogodilo. Srbi su zaista bili spaljeni na lomači. Sveštenici su poklani, sem neznatnog broja koji je prebegao u Srbiju. Svi srpski pravoslavni episkopi završili su život pod najvećim mučenjima. Srpske crkve su opljačkane, a zatim do temelja porušene. Ne mogu sada da se upuštam u sve druge strahote, kao što su silovanja žena i vađenje dece iz utrobe materine. Turci su imali više čovečnosti, nego naša braća po krvi.
Što je glavno, niko nije digao svoj glas da brani i zaštiti nesrećne Srbe, da osudi mučenja i mučitelje. Ustaški režim smatrao je za pogodan momenat da biološki uništi skoro sve Srbe, a da ostatak prevede u katoličanstvo. Šta je bilo prirodnije očekivati, nego da katolička crkva uzme u zaštitu ove nesrećnike i spase ih istrebljenja? Nažalost, ona ništa podobno nije pokušala, niti je pak dala zvaničnu izjavu kojom bi se ogradila, i pred svetom opravdala, od takvog zločinstva. Da su rukovodioci te crkve, u ono vreme to uradili, danas bi ona od odgovornosti bila oprana: pokušalo se sve što se moglo, ali se nije uspelo. Na taj način oni bi spasli dušu pred Bogom, i opravdali svoj hrišćanski put. Mi danas ne možemo da ulazimo u pitanje zašto to nisu uradili i šta ih je rukovodilo da to ne čine. Što je glavno, šef katoličke crkve, rimski papa, nije ni prst digao da osudi ovo zločinstvo, niti da posreduje da se ovo ne vrši, kao delo protivno Hristovoj nauci, Njegovom zapovestima i hrišćanskom moralu. On to nije učinio, iako mu je dužnost nalagala da sprečava bezbožništvo, koje je sto posto u suprotnosti sa naukom Hristovom i Božjim zakonima. I ne samo da se ćutalo, nego se išlo i dalje: glavnog naredbodavca tih u istoriji nečuvenih zločina, Antu Pavelića, papa je primio u audijenciju u Vatikanu! Sigurno je da se i danas Pavelić krije iza papskog skuta, kako ne bi odgovarao za svoje zločine pred ljudskim zakonima.
Posle svega ovoga što sam ukratko izložio, da li ima načina i mogućnosti da srpski Patrijarh pređe preko svega ovoga? Vi ste mi sami, gospodine Ministre, rekli da imate informacije iz savezničkih izvora, da je pobijeno između 700 i 800 hiljada Srba. Molim vas, kako ja sada mogu da pređem preko svega toga, i da idem u Vatikan na noge papi?… Ja bih se radije sto puta opredelio za smrt, u uverenju da nisam izdao svoj put i Srpsku svetosavsku crkvu i srpski narod kao celinu, koji nastavlja i dalje svoje mučeništvo. Bilo bi žalosno, kad bi Patrijarha srpskog vodilo blagoutrobije i ugodan život, vile i druge pomoći, koje bi mu se pružile od strane Vatikana i pape. Nama nikad nije bio glavni cilj u životu da imamo ugodan život i živimo u izobilju. Srbi imaju drugi pravac, koji bi se u osnovi mogao nazvati put prvih hrišćana, onih u prvim vekovima posle stradanja Isusa Hrista. Ti prvi hrišćani bili su zadovoljni korom hleba, ali su bili pravi nosioci evanđelske nauke, koji su svuda propovedali. Radi toga doživljavali su da budu linčovani, kao arhiđakon Stefan i drugi.
Srbi nisu navikli na uživanja, nego više na stradanja, kakva su naši preci u prošlosti doživljavali…
Šta bi posle svega ovoga kazale seni iz grobova hiljada poklanih Srba, kad bi mogli ovo da vide? Ja sam uvek živeo za svoj narod i Crkvu Svetoga Save, koja mi je omogućila ovaj moj uspon. Moja je najsvetija dužnost, da čuvam kao zenicu oka svog Srpsku pravoslavnu crkvu i njene osveštane principe i mučenički ali hrabri srpski narod, koji je u svemu zaslužio da svakom smelo pogleda u oči i da mu u lice kaže istinu. Naša vekovna borba okalila je našu snagu, da budemo u svemu do kraja izdržljivi i da nikada ne klonemo duhom pred svima teškoćama, koje nam na putu stoje. Što je glavno, u našim srcima postoji samo i jedino miroljubiva hrišćanska ljubav, ne samo prema svojim bližnjim, nego prema svima ljudima na zemlji. Mi imamo humano osećanje prema celome ljudskome rodu…
U Srpskoj crkvi i njenoj vrhovnoj upravi, odlučuje Sveti sinod i Sveti arhijerejski sabor, a Patrijarh samo izvršuje njihove odluke. Patrijarh nema pravo ništa sam da sprovodi, što bi bilo u suprotnosti sa duhom i životnim interesima Srpske crkve… Moram da vam navedem ovde bratski stav Slovenačke katoličke crkve na čelu sa biskupom Rožmanom, koji je pokazao toliko hrišćanske ljubavi i samopregorevanja prema bližnjima, da nas je sve do srca dirnulo. Njegova plemenita hrišćanska pažnja, koja je bila ukazana na zaista bratski način, ostaće večno u sećanjima Srba…. Biskup Rožman učinio je ono isto što su Srbi učinili 1941. godine, kada su u junu mesecu bratski primili nekoliko hiljada Slovenaca, koji su nasilno bili prebačeni. Obavešten sam da su Srbi prema njima isto tako postupili kao što je biskup Rožman učinio. Sa svoje strane ja vas molim, gospodine Ministre, da budete tumač moje iskrene zahvalnosti kod biskupa Rožmana, koji se i sam nalazi u izbeglištvu. Možete mu preneti, da mu nikad neću zaboraviti ono što je učinio.
Autor – izvor: Stepski soko
