Одговор на питање шта је узрок трагедије која се десила у ОШ „Владислав Рибникар“
Одговор на питање шта је узрок трагедије која се десила у ОШ „Владислав Рибникар“, добио сам управо у овој школи пре пар година. Будући да сам ту имао не само наставничку праксу током мастер студија, већ сам ту и први пут био кратко на замени.
Један дечачић (петак), који једва био приметан будући изузетно ситан је дрско одговорио наставници историје (мојој тадашњој менторки) да не може тако да му се обраћа, јер он зна своја права. У том моменту као што муња одједном сине, тако је и интуитвно синула мисао у мојој глави да је то најгори начин васпитања деце.
Школа „Владислав Рибникар“ важи за најелитнију основну школу у земљи. Ту школују деца чувених лекара, глумаца, политичара, водитеља, спортиста, уметника итд. Школа је позната по томе да предњачи новим иновативним методама, да предњачи у спровођењу нове подеагогије оличене у речима поменутог петачића да он зна своја права (без обавеза). Управо због тога се један део студената са мог некадашњег факултета долази сваке године у ову школу на праксу, како би прошли најмодернију обуку.
Око две године сам провео у просвети, променио сам неколико основних и средњих школа. Био сам сведок разних догађаја од тих да деца физички насрћу на наставнике, немогући да савладају своју самовољу, до тога да када је једна колегиница запретила ученику да ће га послати код педагога да је цело одељење скочило тражећи да и њих пошаље јер су чули да педагог проблематичне ученике послужује чоколадом и соком.
Суштински проблем је нова педагогија која од деце прави мале фараоне, деца навикнута на такав третман кући дођу у школу где се третман наставља нажалост израстају у нарцисоидне особе неспособне за живот. Заиста, уопште ме неће изненадити ако се испостави да је једини узрок за трагедију јединица из историје.
Добар део генерација васпитаваних новом педагогијом уопште није способан за живот, будући да не може да претрпи ни најмању неправду или ситницу која није по њиховој вољи. Свесно сам се оградио, јер ствари не смеју да се генерализију заиста има много дивне деце, са којом је радост радити.
Још када се на све то дода америчка (глобалистичка) „култура“ или образац живота онда не треба да нас чуди зашто је Америка дошла код нас, зашто глобализам убира своје плодове. „Култура“ коју деца упијају кроз Холивудске филмове, насилничке игрице, промоцију Кристијана, Јована Јеремић и осталог ријалити шљама овог друштва, кроз инфлуенсерско „васпитање“ Баке прасета и њему сличних..
Очигледан је процес уништавања наше деце, која имају изузетан потенцијал. Иако је јасно нико ништа неће предузети на овом пољу, бар нека се чује глас против система који једе своју децу, уз молитвени осећај саучшећа породицама невине дечице и особља.
Аутор. Милан Бојић, историчар
