Одбацили оног о коме знамо све, а прихватили оног о коме не знамо ништа
Како је могуће да неко о коме знамо све (и ко је и шта је и одакле је и и где је завршио школе и с ким се дружио и где се борио и где је службовао) буде проглашен за некакву мистерију, „издајника“ и „сарадника окупатора“, док човек о коме не знамо ништа (ни ко је, ни шта је, ни одакле је, ни где је рођен, ни колико је имао имена, пасоша, одакле му надимак итд.) њега таквог прихватамо као фараона, љубичицу белу, борца за наш народ, оца свих наших народа и народности и оца Републике Србије?
Како је српски народ након Другог светског рата прогутао причу о Дражи Солунцу као „издајнику“ и „сараднику окупатора“ и аустроугарском каплару Титу као „маршалу“ и „хероју“ тог рата?
С једне стране имамо српског официра који је учествовао у свим биткама Балканских и Првог светског рата 1912-1918. Повукао се са војском и народом пешке преко Албаније, био на Крфу, на Солунском фронту итд. Он је из тог рата изашао, осим тешких рана, као и један од најодликованијих српских официра и сви су га упамтили као таквог. И сад долазимо до парадокса да један овакав српски официр бива проглашен за „издајника“ и „сарадника“ немачког окупатора против ког се борио и био рањаван итд.
Са друге стране имамо непријатељског аустроугарског војника који је јуришао на Краљевину Србију борећи се у саставу по злу и покољима чувеној 42. домобранској „вражијој“ дивизији из Загреба тј. у њеном 25. домобранском пуку. Тај непријатељски војник је од августа 1914. прокрстарио сва главна попришта ратних окршаја у централној Србији—од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца итд. И учествовао је у борбама против наше војске на Церу, Дрини, Гучеву и Мачковом камену и на Колубари и за то добио аустријски сребрни орден за храброст итд. И сад одједном он постаје велики борац за слободу нашег народа, маршал итд.
И таква представа опстаје до дан данас, захваљујући нашој елити коју чине потомци Титових властодржаца у Србији и Титовим републикама скројеним од Србије.
Као школовани официр са крштеницом, рођен 27. априла 1893. године, у Ивањици, од оца Мијаила, писара Моравичког среза и мајке Смиљане—о Дражи се зна све. Од тога да је добио име по мајчином оцу Драгољубу „Дражи“ Петровићу, домаћину рашког села Тисовица, да је имао сестре Милицу и Јелицу, да је Милица умрла од туберкулозе као дете, а Јелица завршила архитектуру на Београдском универзитету, радила у београдској општини и да су је комунисти стрељали 1944. године чим су ушли у Београд иза Совјета. Да су му оба родитеља умрли, отац 1896. године од туберкулозе а мајка 1901. године. Да је старање о малом Дражи и Јелици преузео стриц ветеринарски мајор Владимир „Влајко“ Михаиловић који их је одгајао у свом дому у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића) у Београду. Да је децу највише пазила Дражина баба по оцу Станица Михаиловић, да су и друга два Дражина стрица Драгомир и Велимир били чувени српски официри и да је четврти Дражин стриц, Тома, радио као управник телеграфа у пошти у Београду. Да је Дража у Београду завршио основну школу, завршио прва три разреда Треће мушке гимназије у Његошевој улици а следећа три у Другој београдској гимназији која се налазила на месту данашње зграде Политике. Да је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду и после шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. Да је у септембру 1912. његова 43. класа Ниже школе војне академије је кренула у рат против Турске, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугарске итд. Да се након рата рањавања и одликовања 1920. године оженио са Јелицом Лазаревић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића која је претходно била удата за професора књижевности Радивоја Лазаревића који умире од тифуса 1915. године, да их је упознао Јелицин рођени брат и Дражин најбољи друг из 43. класе Ниже школе војне академије Боривоје–Бора Бранковић и да су Дража и Јелица изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922. и Војислава 1924. и ћерку Гордану 1927, да је службовао и Скопљу, Сарајеву, да је као најбољи официр послат у Француску у најбољу војну школу на специјализацију, да је службовао као војни аташе Краљевине Југославије у Софији и Прагу. Да је имао кућу у Брегалничкој улици у Београду и башту са најукуснијим трешњама које су брала комшијска деца (међу којима и легендарни српски певач Цуне Гојковић). Да је лепо певао и био члан хора Прво београдско певачко друштво. Да је знао француски, немачки, чешки и бугарски језик итд. Да је са поносом славио своју Крсну Славу Светог Николу итд. Цео Београд, војна организација и саборци су га знали као „Дража“ како су га од милоште звали од надимка ког је наследио од деде, док је током Другог светског рата постао „чича“ (исти надимак који је носио и легендарни политички лидер Срба у Аустроугарској Светозар Милетић) и као „чичу“ или „чича Дражу“ га је сав српски народ знао и упамтио.
А у грађанском рату, који је избио у сред немачке окупације, Дража је имао против себе аустроугарског каплара Јосипа Броза о коме практично ништа поуздано не знамо. Не знамо ни да ли је то прави Јосип Броз који је по сведочењима изгубио прст за стругом као машинбраварски помоћник. Неки су говорили да је Броз по рођењу био Јеврејин, неки да је Мађар, а било је и верзија у којима је представљен као Немац. На пример америчка Агенција за националну безбедност (ЦИА) сматрала је да је Тито био или Рус или Пољак, због нагласка са којим се борио да прича српски језик. За њега је везано петнаест датума рођења и шеснаест верзија о избору за генералног секретара ЦК КПЈ. Ни до данас није поуздано утврђено ни када је постао члан КПЈ, ни ко га је у чланство примио, нити ко га је препоручио. Не знамо ни како је од заробљеника на руском фронту постао учесник комунистичке револуције. Ни коју је праву улогу одиграо у Шпанском грађанском рату, нити шта је радио за време стаљинистичких чистки у московском хотелу Лукс. У партијским документима КПЈ, Броз је изгледа био тај који је био завођен под именима „Георгијевић“ и „Загорац“. Постоји и прича о томе како је давао директиве својим подрђенима по принципу: „Ти-то, ти-то, а ти-то…“, па је то радио толико често да су га и пријатељи почели звати „Тито“. Српски народ је сматрао да његов надимак потиче то акронима (Т)ајна (И)нтернационална (Т)ерористичка (О)рганизација, пошто су комунисти били очеви оснивачи модерног тероризма. Изгледа да се током скривања у Словенији појављивао под надимком „Руди“… У Стаљиновој Москви док је био денунцијатор чије су оптужбе водиле у смрт и у општој преписци са Коминтерном за време Шпанског грађанског рата био је „Валтер“, у Паризу је био „Ото“, а такође је по свему судећи путовао са пасошима под именом „инг. Славко Бабић“, „инж. Иван Костањшек“ и „инж. Томанек“, путовао је и са страним пасошима као Енглез „Карлсон“, Швеђанин „Карлсон“ и Грк „Спиридон Мекас“, а постоје и сведочења да су га конспиративно звали „Тимо“, „Виктор“, „Ивица“, „Новак“, „Стари“. Изгледа да се он потписивао под псеудонимима „А. Тито“, „Драгомир“, „Клањчанин“, „Ф. Валтер“, „Спиридон“, „В. Валтер“, „Викторов“, „Титерман“, „В. Тито“, „В. Виек“ и „В. Вик“ или иницијалима „Т.“, „Т.Т.“ Претпоставља се да је неко време пре уласка у партију провео у Смедеревској Паланци, као машинбраварски помоћник у фабрици вагона „Јасеница“. О њему постоје верзије које говоре да је погинуо неколико пута. Владимир Дедијер, бележи да је Броз био рањен јуна 1943. године, усред немачког напада да га је од сигурне смрти спасао на романтизован начин немачки овчар Лукс, Брозов нераздвојни ратни друг. Не знамо ни колико је Броз бракова имао (претпоставља се да се у Москви 1920. године први пут оженио 14-огодишњом Пелагијом Белоусовом), ни колико тачно деце, ни где је све живео и шта је радио. Не знамо ни откуд један необразовани машинбраварски помоћник из сиромашне породице свира клавир, ни ко су му браћа и сестре и откуд његов брат Мартин који живи у околини Беча, па Будимпеште, ни како се као једини комуниста тајно састаје са папом у сред рата у Ватикану итд. ни многе друге појединости везане за његов прави идентитет. Једино што поуздано знамо о човеку који се нама представљао Јосип Броз јесте његов ратни пут из докумената аустроугарске војске и то да је био ђак понављач.
Масовним убиствима и испирањем мозга поратним генерацијама у Титовом „бесплатном школству“, снимањем више од 600 партизанских филмова и популарном културом дошли смо до тога да мрзимо себе, мрзимо своје претке Солунце попут Драже и обожавамо своје уништитеље попут Тита. Титови комунисти су нам заменили Божић календарском Новом годином, Божић Бату или Светог Николу Деда Мразом, Ђурђевдан првомајским уранком, Крсне Славе 29. новембром, Материце 8. мартом, српску ћирлицу хрватском гајицом-латиницом, Краљевину Републиком итд. До скоро нико није чуо за најмлађег подофицира на свету, поднаредника 6. артиљерског пука Дринске дивизије Момчила Гаврића зато што су њега Титови комунисти заменили бомбашем Бошком Бухом. Исто тако су Милуинку Савић заменили Маријом Бурсаћ, Албанску голготу са Игманским маршом, а Солунски фронт са Сремским фронтом итд.
Зато се и не треба чудити како и зашто је српски народ лако прогутао и даље гута причу о Дражи као „издајнику“ и „сараднику окупатора“ и Титу као „маршалу“, „хероју“ и „највећем сину“ нашег народа.
Извор: ФС Историја Срба
