Odakle lobanja i ukrštene kosti kao četnički simbol?
Svi ste već svesni toga da naši neprijatelji, bilo nacionalni, bilo ideološki, širom Balkana poistovećuju sve Srbe sa četnicima.
Četnici su, ruku na srce, bivali, ali i dalje bivaju žrtve užasne propagande, od austrougarske tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, pa preko izrazito neprijateljski nastrojene jugoslovenske kinematografije i hiperprodukcije partizanskih filmova koje je finansirala jugoslovenska radnička klasa kroz poreze, pa sve do današnjeg dana kada hrvatski fašisti i fanatici u Splitu bacaju vaterpoliste Crvene zvezde u more u februaru mesecu i neko iz mase vikne ”ma pustite ih, to su četnici”, a onda se iz jezivo hladne vode čuje odgovor ”nisam ja četnik, ja sam Crnogorac”.
Pojam četnik, bez obzira na to kako ga percipiraju komunisti, Hrvati, muslimani, Albanci, Bugaraši i zapadna propaganda koja grca u neznanju, jeste izrazito afirmativan pojam u našoj nacionalnoj istoriji.
Četnici su direktan nastavak husarske, hajdučke, uskočke, ustaničke tradicije našeg naroda; izrazi tipa ”hajduk” ili ”četnik” su najprirodniji izrazi za srpskog ratnika sa mnogo dužom tradicijom od Drugog svetskog rata i nedavne serije građanskih ratova za jugoslovensko nasleđe.
Četnik nije samo ustanik, komita ili gerilac, već i neko ko se nakon posebne obuke šalje kao deo manjih odreda na specijalne zadatke. Pa tako, još od Balkanskih ratova kada su četničke jedinice pod komandom vojvode Vojina ”Vuka” Popovića bile zvaničan deo Srpske vojske i njena prethodnica sa specijalnim zadacima dejstava iza neprijateljskih linija, pa sve do formalnog formiranja prvih specijalnih jedinica na svetu (mesec dana pre britanskih komandosa koje se pogrešno smatraju prvim) ”Četničkih jedinica Jugoslovenske vojske” iz maja 1940. godine, četnici predstavljaju neodvojiv deo oficijelne srpske vojne tradicije.
Naravno, u prljavoj propagandi protiv ”strašnih” četnika vlada ogromno neznanje i čista zla namera. To se najbolje ogleda po odnosu prema četničkim simbolima, prvenstveno lobanjom tj. ”mrtvačkom glavom” sa dve ukrštene butne kosti za koje se nema pojma šta zapravo simbolizuju i odakle dolaze u četničku ikonografiju.
Oni organizuju srpski narod Stare Srbije za borbu protiv Turaka, albanskih kačaka i Bugara i ujedinjenje sa maticom – Kraljevinom Srbijom. Četnička akcija pamti neverovatne bojeve i junaštvo njenih učesnika, a da se jugoslovenska kinematografija fokusirala na istinite priče i događaje iz vremena plamena četništva umesto na izmmišljene i fantastične priče Titovih partizana, mogla bi da stane rame uz rame sa tzv. vestern filmovima holivudske produkcije.
Između dva rata postoje i izuzetno jake četničke organizacije koje su se sastojale mahom od vojno sposobnih veterana i nekada aktivnih četnika u četničkim odredima. O njima je kralj Aleksandar I Karađorđević posebno vodio računa i pomagao njihov rad. Jedna od glavnih misija predratne četničke organizacije bila je zaštita Srba u mešovitim sredinama, a tamo gde su predratni četnici bili organizovani, izbegnut je pokolj srpskog stanovništva jer se organizacije poput četnika, sokola, skauta, Srpske narodne odbrane, itd. spremale za neizbežni susret sa nemačkim ekspanzionizmom. Smrću kralja Aleksandra, rad ovih organizacija bio je otežan.
No to je tema za brojne druge postove, vraćamo se na priču o četničkim simbolima.
Simbol lobanje odnosno ”mrtvačke glave” je duboko ukorenjen u hrišćanskoj tradiciji srpskog naroda. To simbolizuje borbu i istrajavanje u borbi po cenu smrti, što se vizuelno prikazuje lobanjom i kostima.
U pravoslavnoj ikonografiji lobanja se može naći kao simbol u podnožju krsta na kome je raspet Gospod Isus Hristos i njegovo značenje je Adamova lobanja. Naime, mesto na kome je Gospod raspet naziva se Golgota, što znači ”mesto lobanje”, a prilikom spuštanja Gospoda sa Časnog Krsta i Njegovog pogreba, pronađena je Adamova lobanja koja se od tada slika na svim ikonama Raspeća gde se prikazuje u podnožju krsta. Takođe, u Pravoslavnoj Crkvi monasi posebnog podviga tzv. velikoshimnici nose sliku lobanje kao deo svoje spoljne odore i znak prepoznavanja da svim bićem idu za Hristom koji pobeđuje smrt makar i po cenu sopstvene fizičke smrti. Danas, posebno pravoslavni ziloti koriste ove simbole u svojoj ikonografiji i težnji očuvanja pravoslavlja pred izazovima savremenog sveta.
Lobanja i ukrštene kosti kao simboli borbe za određeni ideal kakva je sloboda do smrti, takođe se u pravoslavnoj tradiciji povezuje sa svetiteljima pokajnicima ili svetiteljima pustinjacima poput Svete Marije Magdalene, Svetog Jeronima, Svete Marije Egipćanke i mnogih drugih. Lobanja svedoči o smrti koja prethodi vaskrsenju, a na četničkoj zastavi ta smrt je cena borbe za slobodu nakon koje ide vaskrsenje.
Kod četničkih zastava, lobanja je uglavnom prikazana bez donje vilice, sa ukrštenim butnim kostima ispod nje, a na zastavi se tradicionalno nalaze i natpisi: “Sloboda ili smrt“, “S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu“, ”Za slobodu i čast Otadžbine” uz čest naziv četničkog odreda koji je nosio zastavu. Simbol lobanje i tekst na zastavi su u beloj boji, dok je zastava u skladu sa pravoslavnom tradicijom uvek u crnoj.
Nije moguće preciznije odrediti od kada se prvi put javlja ovaj simbol kod četnika i kada je tačno krenula ovakva upoteba. Takođe nije moguće odrediti ni ko je od lidera četničkog pokreta u Staroj Srbiji predložio da se ova zastava koristi.
Nisu Srbi ni jedini pravoslavci, niti su jedini narod uopšte koji koristi prastari simbol lobanje u svojoj ratničkoj tradiciji. Mrtvačka glava kao vojnički znak ili u raznim drugim oblicima bila je u upotrebi širom hrišćanskog sveta. Koristili su je ruski kozaci, zatim Bela armija tokom Ruskog građanskog rata, zatim grčka republikanska gerila EDES tokom Drugog svetskog rata, ovaj simbol se upotrebljavao i tokom Američke revolucije (1775-1787) kao zastava odreda generala Džordža Vašingtona, tu su i danas pojedine jedinice američke vojske koje ga imaju, zatim koristili su ovaj simbol Italijani u oba rata, i danas ga koriste neke engleske konjičke regimente, zatim tu su bili Nemci i Austrougari koji su lobanju koristili kao simbol za svoje jurišne trupe, tu je belgijska vosjka gde je i dan danas u upotrebi, itd. Samo ograničeni i zlonamerni ljudi ovaj simbol svode na gusare sa Kariba i bajke o Petru Panu i kapetanu Kuki.
Srbi ne treba nikome da se izvinjavaju zbog korišćenja simbola svojih dugih ratničkih tradicija, a posebno ne zbog toga što četnike doživljavamo kao izrazito afirmativni deo naše nacionalne prošlosti. To što su razni partizanski filmski radnici i ustaško-komunistička propaganda pokušali da satanizuju naše simbole koji su duboko vezani za našu pravoslavnu ikonografiju, možemo samo da im poručimo da nisu uspeli! Srbi i dalje brižno neguju svoju četničku tradiciju.
Izvor: Šajkača
