Од среде и убиства наше деце мора да се све мења набоље у Србији
Здраво васпитање, правичност и правда, ако закасне или их нема, онда је за свако добро касно.
Шта је последично најопасније данас у разговорима, у ТВ емисијама и на другим јавним местима?
Прво, стално истицање од адвоката, судија, психолога, психијатара, педагога, социолога, „хуманиста“ и сличних и различитих других стручних и нестручних профила и пре овог страшног догађаја у нашем данас централном „Црнограду“ у Србији и после њега – да је виновник (изазивач) оваквог страшног догађаја „кривично апсолутно неодговоран“. Ти људи који то истичу веома су наивни и потпуно неупућени у то да су младићи у добу пубертета (10-14 година) изузетно у просеку обично надарени, маштовити, склони авантурама и прихватању за узоре оних који су „да се с окаченим оружјем“ не придржавају друштвених обавеза и нормалних норми у понашању, да су они на неки начин „слободњаци“, „каубоји“ који „деле правду“ по свом слободном нахођењу и сл. Они имају о себи изузетно високо мишљење и врло су осетљиви на учињену „неправду“ њима, али не и другима. Они су, просечно, врло интелигентни, а велика је невоља што они, слично пијаном одраслом човеку, имају смањен осећај за неправду учињену другоме и имају слаб осећај могућег туђег и физичког и душевног бола.
Ово што је овај „мали“ виновник учинио, мало би одраслих људи било спремних (у сваком погледу) да изведу, јер је то по „професионализму“ равно неким професионалним одраслим виновницима.
Истицати, ма од кога то, да су таква „деца“ – „кривично апсолутно неодговрна“ за ово и овакво опасно дело – равно је код таквих могућих виновника речници: „Узмите оружје и слободно убијајте сваког ко вам се замерио, јер сте ви обезбеђени „потпуном кривичном неодговорношћу“.
Пошто, свакако, није реч о ретардираној деци (а када су стварно ретардирана, таква деца вам неће готово никада учинити зло, осим у самоодбрани од напада физичком на њих), изузетно је, зато, опасно „учити“ ту „децу“, али и одрасле, да су „кривично потпуно неодговорни“. И то, посебно зато што је готово свако дете упућено у то да она нису одговорна као одрасли људи, јер им се то, на неки, начин увек утувљује у главу. И то деца знају.
Овај виновник у, од јуче овој црнограадској школи, сигурно је знао или еј од неког био упућен у то да је он неодговоран као што одрасли људи јесу. А с обзиром на то да је он то планирао (да није строго прецизно добро испланирао, како би успео боље него што би успела већина одраслих да изврши тако прецизне радње које су му донеле „успех“ у том његовом врло интелигентном (нажалост, опасном) плану.
Друго, изузетно је опасно стално истицати нешто што има само делимичне истине у реченицама, тј. само метафоричне истине: „Сви смо ми криви за ово што се догодило.“
Млади људи, али и многи одрасли, схватиће из тога да „смо сви криви“, па онда ми појединачни нисмо много криви па чак и да ми нисмо уопште криви. Јер, логично је, ако смо сви криви, онда најчешће нико није крив, јер се целом народу не може судити (мада се и то, у назнакама, дешавало за српски народ у Хагу).
Стручњаци и нестручњаци дужни су да истичу да је крив онај ко је увек крив онај ко је стварно крив (без обзира на његове године), а треба истицати да има и других криваца као саучесника у овом страшном догађају, а стварни саучесник је, на пример, онај ко је неодговорно омогућио учеснику да дође до опасне ствари (оружја) којим је овај страшан догађај остварен. Саучесници су и они који су омогућили да се укине смртна казна која се може извршити над оним ко није лично укинуо смртну казну за свога “ближњега”. Јер тако су жртва и виновник потпуно неравноправни. Виновник може извршити своју личну смртну пресуду некоме из било каквог свог личног разлога, а онај који је задужен да спроводи правду према виновнику мора виновника да, по важећем закону, повласти само ан доживоттну казну и жртва неће бити равноправна јер виновник не може добити оно што је жртву учинио због било чега, па и због било какве врсте личног хира.
Треће, свако друштво, па и наше у Србији, готово у сваком погледу је већ дуго у опасном моарлном и општем паду и тај пад је све већи и бржи да смо ми, нажалост, наивни ако кажемо да се ово „никада неће више догодити“. Нажалост, друштва су у таквом стању да можемо само рећи: „Не дај Боже да се ово икада више догоди.“ Нажалост, није велика нада да се и горе неће догодити.
Институције нашег и сваког другог друштва јесу и плаћене и одговорне да чине све што ће смањити могућност оваквих опасних појава и да у томе смањују пропусте у свом домену.
На пример, култура и средства обавештавања и слично изузетно треба да воде рачуна које примере предочавају као вредности. Ми имамо или смо имали телевизије које су, малтене, у својим емисијама шириле култ „надарених и назовипоштених криминалаца“, а поштени су зато, по једном „великом“ тв-водитељу, што су већином пљачкали „по иностранству“ и тако „наплаћивали ратну штету од оних који су нас бомбардовали”.
Многима је то било „симпатично“ из тог разлога што су нас заиста недужне бомбардовали и нису нам исплатили нанету нам велику и опасну штету.
Ми данас, на пример, имамо прилике да на ТВ-екранима и свиад гледамо готово 99 одсто филмова у којима се само убија, по стотине људи, а готово да нема филмова више с лепим љубавимаили о људима који се жртвују да помогну некоме другоме коме је помоћ потребна.
О трагедији наше некорисне САНУ, о промашајима у култури, о неуставним и неспроводивим законима (као што је овај жалосни неуставни и апсурдни неспровдиви закон о српском језику и ћирилици, усвојен 15. септембра 2021. године чак једногласно у Скупштини Србије, да и не говоримо).
Не сме се продужавати трајање, на пример, закона који третира „кривичност“ према тзв. малолетнику и према пунолетнику. Закон мора бити исти, а наравно, да ће се казна одређивати имајући у обзир и број година. За злочине и прекршаје број година, као и у љубави, не сме да буде драстично пресудан фактор. Злочин је злочин, ма колико имао година онај ко га је починио.
Наше школство је већ дуго трагична прича (коју је најбоље, можад, предолчавао проф. др Драгољуб Петровић, на пример). Из њега је, практично, избачено васпитање које је за друштво чак суштински важније од образовања. Човек се може образовати у свако доба, а васпитање, ако закасни, ту поправке нема.
У образовању и васпитању (школству) мора се прихватити давни предлог Одбора за стандардизацију српског језика да се уведе већи број часова из српског језика и књижевности у основној и средњој школи, али и на фаакултетима, јер су матерњи језик и књижевност незамењиви не само у образовању него и сваковрсном позитивном васпитању.
Школство мора строго да води рачуна да се сузбија свим моћима оно што се често дешава међу ученицима – да се једни другима подсмевају и етикетирају, па онима који су вредни ђаци говоре да су „штребери“ и сл., затим да се подсмевају некоем због физичких особина, као и сиромашним ђацима (увести неизоставно и хитно униформисану одећу ђака, а ништа лоше не би било увести униформисану радну одећу у фабрикама, на свим другим радним местима, а људи изван радних места могу да се облаче како хоће и да шире „моду“).
Остане ли све исто у свим институцијама у Србији као што је било до сада и као што је сада, сасвим је сигурно да нас ништа боље убудуће од овога неће чекати.
И, последње овде. Давати дозволе за појединце у друштву који могу добити лично оружје као грађани директна је велика неравноправност међу грађанима и то се мора укинути. Овај виновник да није имао оружје и да није био спретан у његовом коришћењу, како би успео да побије толико малих (у значењу: младих) људи.
И још ово: стално се истиче број побијених младих људи. Велики број јее и један прекинут живот. Заборавља се да су осим сваког тог убијеног младог бића побијени и њихови родитељи и њихова ужа и шира родбина духовно и душевно, а многи и физички, нарочито ако су у “опасним годинама” по живот.
После овог догађаја у нашем централном од јуче Црнограду, у Србији у њеним институцијама не сме ништа да остане исто као што је до јуче било. Све мора да се мења, да се прилагођава нормалности, ефикасности и бољем, успешнијем раду. У супротном – ничему се убудуће бољем не вреди надати.
Срби и остали који сви заједно живимо у Србији – прст на поштено чело па да сви заједно учинимо све што је до нас и што Бог од нас очекује.
Излаз из оваквих трагедија је само у бољем и ефикаснијем раду у складу с одговарајућим бољим прописима и добротом и побожношћу.
Аутор: Драгољуб Збиљић
