Od odbrane aparthejda do „cenzure koja oslobađa“
„Samo građani Amerike imaju pravo na slobodu govora. Evropljani i građani drugih zemalja to pravo nemaju, jer Amerika tvrdi da se američki zakon o špijunaži i dalje primenjuje na sve njih, bez obzira gde se nalaze. Zato Evropljani u Evropi moraju da se povinuju američkom zakonu o tajnosti bez ikakve zaštite, što se američke vlade tiče. Amerikanac u Parizu možda sme da prozbori koju reč o skrivenim planovima američke vlade, dok bi, ukoliko isto učini Francuz, to u očima Vašingtona bio zločin bez mogućnosti odbrane. Mogu ga čak i deportovati (u Ameriku), baš kao što su mene.“
Ovim rečima je Džulijan Asanž u svedočenju pred Savetom Evrope upozorio na pogubno stanje „slobode javne reči“ koje trenutno vlada u „evropskoj bašti“, kako Evropskoj uniji tepa odlazeći ministar spoljnih poslova EU Žozep Borelj.
Asanžova procena otkriva tačnu, iako šokantnu činjenicu – da u zemlji koja na globalnom planu sprovodi cenzuru pod pretnjom dugogodišnjih zatvorskih kazni, oni, koji razotkriju njene tajne, ipak uživaju u više sloboda javne reči u poređenju sa građanima iz država podatnih volji Vašingtona. Mada bi i tu situacija mogla uskoro da se promeni.
Demokrata i bivši američki državni sekretar Džon Keri već je pozvao na ukidanje Prvog amandmana Ustava SAD. Keri je u krstaški rat protiv Prvog amandmana (koji garantuje slobodu govora) krenuo pod izgovorom lakšeg suzbijanja „dezinformacija“. Nije jasno šta podrazumeva pod „dezinformacijama“, a i evropska digitalna direktiva navodi tu reč čak devet puta, ali bez objašnjenja šta ona uopšte obuhvata.
Najveća opasnost
Labave, nejasne definicije raznih „zločina misli“ uvek su bile osnovno oruđe svih diktatura. Iako mnogima još nije jasno, predstojeći američki izbori biće važni i za slobodu govora daleko preko međa Amerike. Dakle, i u Evropi.
Paradoksalno, ispostavilo se da su najveća opasnost po slobodu misli i govora zapravo demokrate, američke i evropske. Zdušno propagiraju progon „dezinformacija i govora mržnje“ čak i kada se radi o mišljenju koje je tačno, ali im se ne sviđa, sve kako bi sproveli cenzuru medija i društvenih mreža na svetskom parketu. Cenzura je u međuvremenu dobila novi podsticaj, posebno u EU. Što se više pogoršava situacija na frontu u Ukrajini, toliko više evrokrate žele da obuzdaju neprijatne informacije koje razgolićuju krah zapadne strategije u proksi ratu Amerike i njenih satrapa protiv Rusije.
Ni perjanice američkih republikanaca i evropskih konzervativaca nisu bez mana, ali o ovom pitanju imaju suprotan stav od svojih političkih protivnika.
Ilon Mask je, na primer, nedavno upozorio na nameru EU da zbog njegovog otpora zahtevima Brisela da sam cenzuriše platformu Iks, čiji je vlasnik, kazni i sve ostale njegove tehnološke kompanije („Spejs iks“, „Teslu“ i druge). Pretnja nije naivna, jer je „Epl“ nedavno kažnjen globom teškom 18 milijardi evra. Majk Solana, glavni urednik portala piratewires.com, ocenjuje da zahtevi za cenzurom predstavljaju uvod u „drakonske mere“ kako bi se ograničila sloboda misli i govora. Na ivici perverzije je da od predsedničkih izbora u SAD zavisi hoće li se Amerika, kao najveći cenzor, pretvoriti u protivnika ili zastavonošu „evrocenzure“.
„Za razliku od Bajdena, čini se da Trampa to zanima. Zato što je: 1) opsednut trgovinom, i 2) sada ima veliku podršku tehnoloških kompanija. Šta to znači? Ako pobedi na izborima, kupite kokice. Buknuće trgovinski rat“, uveren je Solana. Ukratko, novinari širom sveta (p)ostaće, kada je u pitanju razotkrivanje najmračnijih tajni i zločina SAD, glineni golubovi za američke organe gonjenja. Optimisti se, međutim, nadaju da bi se ta ista Amerika, u zavisnosti od ishoda izbora 5. novembra, mogla odupreti sveevropskoj cenzuri i „policiji misli“ o kojoj mašta Evropska komisija.
Hiljade pisama
Ako iko sumnja da EU srlja u jednoumlje i veruje da je Evropa još uvek oaza slobode, treba da prouči događanje u Velikoj Britaniji. Tamošnja policija je nedavno upala u stan novinara Ase Vinstanlija, kritičara politike Zapada prema Palestini, i zaplenila mu sve elektronske uređaje. Pod istragom je prema paragrafima Zakona o terorizmu jer se u Velikoj Britaniji svaka kritika Izraela i podrška Palestincima može podvesti pod „podršku teroristima“. Koliko je sve to pogubno i kako se naša svakodnevica razlikuje od sličnih mračnih perioda u evropskoj istoriji, svedoči najnovija kolumna Krega Mareja.
Marej priznaje da je u prošlosti, kada je važio za jednog od najboljih britanskih diplomata, iz Forin ofisa, uprkos svojim drugačijim ubeđenjima, redovno slao pisma u kojima je branio tadašnji južnoafrički režim aparthejda. Lično se nije slagao sa sadržajem rečene službene pošte, ali je kao revnosan aparatčik ministarstva spoljnih poslova u Londonu bez pogovora obavljao zaduženja. U to vreme je bila aktuelna vlada premijerke Margaret Tačer koja je u Nelsonu Mandeli videla „teroristu“, pravedno osuđenog pred sudovima Južne Afrike.
Zanimljivo je, piše Marej, da su čak i pod paskom „Čelične lejdi“ neki ministri koji su odlučivali o svakodnevnoj politici, poput Linde Čelker i Malkolma Rifkinda – prkosili aparthejdu. „Tačerova je insistirala da je Mandela terorista, a Afrički nacionalni kongres teroristička organizacija… Iako je Zakon o terorizmu zaživeo tek 15 godina kasnije. Tačerova je još 1985. u Mandeli videla teroristu, mada tada nije postojao zakonski akt koji bi označio neku organizaciju za terorističku“, upozorava Kreg Marej, prisećajući se kako je u Forin ofis pristizalo na hiljade pisama u kojima su Britanci protestvovali protiv zatvaranja Mandele i izražavali podršku Afričkom nacionalnom kongresu (ANC).
Kad država (po)greši
„Prema današnjem zakonodavstvu, svako od tih ljudi koji su pisali vladi Tačerove u znak podrške Afričkom nacionalnom kongresu ili su vodili kampanju za oslobađanje Nelsona Mandele – mogao bi biti uhapšen prema članu 12 1 (a) Zakona o terorizmu. To je posledica kada dopustite državi da propisuje koga morate smatrati teroristom, i kazne za one koji se sa time ne slažu. Zvaničan stav britanske vlade je 1985. bio da su ANC teroristi, a pobornici aparthejda u Južnoj Africi ‘dobri momci’. Danas je zvaničan stav britanske države da su Hamas i Hezbolah teroristi, a aparthejdski Izrael ‘dobar momak’. Ali država, kao što vidimo na primeru Mandele, može i da pogreši. U tom kontekstu vidim i zabranu unuku Nelsona Mandele da uđe u Veliku Britaniju jer su Starmer (britanski premijer) i Kuperova (ministarka unutrašnjih poslova) u njemu prepoznali ‘simpatizera terorista’ zbog njegove podrške Palestini. Višak ironije je da Britanija 40 godina posle Tačerove krivično goni i zatvara građane jer su se usudili da kažu da država greši“, opisuje Kreg Marej istorijski sunovrat svoje domovine.
„Zakon o terorizmu koji je izraelski lobi zloupotrebio kako bi protivnicima genocida zabranio da daju podršku Palestincima, loš je zakon. Mogu vas osuditi da trunete 14 godina iza rešetaka ako ‘date podršku’ organizaciji zabranjenoj u Velikoj Britaniji. Panične cionistične ‘elite’ koje vedre i oblače u državama Zapada kukavički napadaju i sankcionišu neistomišljenike. Ali podrška plebsa im se kruni pod teretom dokaza o užasnim izraelskim zverstvima, zato pribegavaju metodama fašizma“, napominje poznati publicista.
Sporno zakonodavstvo, slično britanskom, usvajaju i članice EU. Živimo u vreme koje opasno podseća na doba borbe protiv aparthejda u Južnoj Africi, samo što nas danas represivni, cenzorski aparat prati elektronski, na svakom koraku. Pride ograničava izveštavanje medija, vreba na svaku reč i bez naše volje i znanja briše misli pretočene u rečenice, ispisane na telefonima i drugim uređajima, jer su navodno „neprikladne“ i „kose se sa pravilima zajednice“. Povrh svega nas ubeđuje da je to za opšte dobro. Jer cenzura, valjda – oslobađa!
Autor: Igor Mekina
Izvor: RT Balkan