Од Крушевца до Валоне преживео сам на три таина и мало пројног брашна

Један од оних који је прошао пут, ове голготе био је и Добривоје Милуновић потоњи монах Калист(1896-1991).

У његовој биографији о том делу његовог живота остао је запис:

“Из Косовске Митровице стигли смо у Зур у Албанији; затим преко Пишкопеје наставили пут до Струге. Из Струге смо пошли за Битољ са намером да одатле пређемо у Солун. Међутим грчка војска нам то није дозволила. Из Битоља смо се вратили у Ђавато, где смо се сукобили и тукли са Бугарима. Онда смо преко Охрида стигли поново у Стругу и ту смо се око два дана борили са Бугарима.

Тада се у Охриду десило нешто о чему је тешко говорити без суза. Неки пробугарски орјентисани мештани одали су Бугарима где смо сакрили четири стотине и педесет српских ђака. Бугари су их опколили, похватали и поклали све до једнога! У Охриду и данас постоји гробље где су сахрањени ти ђаци. Али права истина о њиховом страдању никад се није сазнала.

После смо опет прешли у Албанију у место Ћефазан. Ту смо уништили топове, запалили кола, поклали волове. Коње смо повели са собом.
Кренули смо преко планина. Око нас није било дрвећа, траве, само го камен, сив и хладан. Ни снега није било. Јели смо жив пасуљ, пиринач, брашно. Брашно је упадало у душник и гушило нас. Многи су помрли од глади. Испружени на голом камену, исцрпљени, мршави, смрзнути, изговарали су све тише и тише: хлеба, хлеба, хлеба. Гасили су се сатима са жељом у срцу и очима.

У децембру 1915 г. стигли смо у равницу елбасанску. Задржали смо се мало у месту Мали Београд где је некад живео Јован Владимир и наставили даље. На том нашем путу сачекивали су нас Албанци са запетим пушкама, иза сваког камена и жљеба. Кога год су могли, убијали су. Узимали су нам оружје, скидали до пола и остављали непокопане, као мрцине. Немам речи да опишем те људе, нити начина да искажем своје утиске о њима. Свирепи и похлепни.

Били смо уверени да је наша домовина Србија, пропала и да ћемо бити доживотни емигранти. Осећали смо се јадно. Само оне који су остали код куће,жену, децу и старце широм Србије и Црногорце који су капитулирали, замишљали смо да су несрећнији од нас, као робље швапско и бугарско.

Убрзо смо кренули ка Каваји и Фијери. Прешли смо три реке, Шкумбу, Семену и Војушу и дошли у Валону. Одатле на острво Видо, италијанским бродовима. Од 36 000 рођених 1896 год. колико нас је кренуло на пут преко Албаније остало је шест хиљада и то само 3 000 способних. Од Крушевца до Валоне преживео сам на три таина и мало пројног брашна.

Од острва Вида на санитетској лађи са исцртаним црвеним крстовима, кренули смо за Бизерту. Путовали смо двадесет и седам дана морем, потом возом у Сиди Абдалу у болницу. После четири месеца опоравка из Сиди Абдала натраг истим путем у Бизерту па одатле у дубину Африке у место званом Лазуаз на обуку новим оружјем, око месец дана. Кад сам се сасвим опоравио од пута преко Албаније, послат сам на Солунски фронт у Могленске планине.”

Аутора: Миливоја М.Јовановића део из књиге “Монах Калист“

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!