Oblikovanje mladih duša

Poštovani čitaoci, evo izuzetnih pouka o vaspitanju dece za savremene hrišćane, iz oštrog monaškog pera blaženog Serafima Rouza… „Ni jedna pouka se ne sme zanemariti prilikom pripremanja za veliku životnu borbu. I pravilna upotreba mnogobožačkih spisa može doneti izvesnu prednost. Slavni Mojsije, najpre je izvežbao razum izučavajući egipatsku mudrost, da bi potom pristupio sozercavanju Onoga Koji Jeste. Kasnije je Danilo u Vavilonu izučio mudrost haldejske filozofije i lako je razumeo božanska uputstva. No, ne treba sve da prihvatamo bez izuzetka, već samo ono što nam je na korist. Kada je hrana u pitanju, bilo bi nekorisno za nas da ne odbacimo ono što nam šteti. Istovremeno, bilo bi takođe nekorisno da se uzdržavamo od onoga što dušu održava u životu, kada se radi o učenju, i da, kao planinski potok, brišemo sve ono što nam se nađe na putu.“ Sveti Vasilije Veliki, godina 379.

Sveti Vasilije Veliki

Pre par godina mladi kandidat za iskušeništvo je otišao na Svetu Goru. U razgovoru sa uvaženim igumanom manastira u kojem je želeo da ostane, rekao mu je: „Oče sveti, moje srce žudi za duhovnim životom, podvižništvom, neprekidnim zajedništvom sa Bogom, poslušanjem duhovnom starcu. Posavetujte me, molim Vas, oče sveti, kako bih mogao duhovno da napredujem?“. Prišavši polici sa knjigama, iguman je izvukao knjigu Čarlsa Dikensa „Dejvid Koperfild“. „Pročitaj ovo, sine.“ rekao je. „Ali, oče, usprotivio se uznemireni kandidat za iskušeništvo, to je nepravoslavna viktorijanska sentimentalnost, produkt zapadnog ropstva. To nije duhovno štivo. Čak nije ni pravoslavno. Meni trebaju spisi koji će me naučiti duhovnosti.“. Iguman se osmehnuo rekavši: „Ukoliko najpre ne razviješ normalan, ljudski, hrišćanski osećaj i ne naučiš da posmatraš život kao mali Dejvid, jednostavno, detinje, sa puno topline i praštanja, ni svi duhovni spisi ti neće pomoći.“. Dok je sa braćom sedeo za trpezarijskim stolom, otac German je voleo da priča ovu priču, koja je zasnovana na istinitom događaju. On sam je doživeo nešto slično, kada mu je kao devetnaestogodišnjem mladiću otac Adrijan rekao da pročita klasične ruske romane. I dok je on imao potrebu da razgovara o duhovnosti, otac Adrijan je umesto toga temu usmeravao na neki lik ili ideju iz dela Dostojevskog, Gončareva, itd.

Otac Serafim je iz ličnog iskustva sa mladim ljudima video mudrost u pristupu oca Adrijana i pomenutog atonskog igumana. U eseju pod naslovom „Oblikovanje duše“, pažljivo je artikulisao pravoslavnu filozofiju koja podupire ovakav pristup.

„Obrazovanju mladih danas, naročito u Americi, nepopravljivo nedostaje poznavanje najboljih izraza ljudske umetnosti, literature i muzike. Zbog posledica toga, ljudi se nenamerno oblikuju pod uticajem televizije, rok muzike i drugih projava današnje kulture ili, bolje rečeno, antikulture, koje su i uzrok i posledica takvog stanja. Ali najveći problem je što ni roditelji, ni učitelji, nemaju predstavu o tome šta je hrišćanski život i kako bi mlada osoba trebalo da se vaspitava u njemu. U duši mlade osobe, koja je prošla kroz period adolescencije, često vlada emotivna pustoš i ona u najboljem slučaju otkriva nedostatak elementarnog odnosa prema životu, koji se nekada smatrao normalnim i neophodnim. Malo je danas onih koji jasno mogu da izraze svoje emocije i ideje i suoče se sa njima zrelo i odgovorno. Mnogi čak i ne znaju šta se zbiva unutra njih samih. Život je veštački podeljen na: posao i samo pojedini mogu najbolji deo sebe, svoje srce, da ulože u njega jer ga obavljaju samo zbog novca; zabavu, u čemu mnogi vide pravi smisao svojih života; religiju, obično joj se ne posvećuju više od sat ili dva nedeljno, i slično bez povezivanja, koje daje smisao celokupnom čovekovom životu. Mnogi, osećajući nezadovoljstvo u svakodnevnom životu, pokušavaju da žive u imaginarnom svetu koji su sami stvorili, u koji takođe pokušavaju da uklope religiju. I celokupna savremena kultura se temelji na samoobožavanju i obožavanju sopstvene udobnosti, što je ubitačno za bilo kakvu ideju duhovnog života. To je ono što čovek danas nosi sa sobom kada postaje pravoslavan. To je neka vrsta kulturnog nasleđa. Mnogi, naravno, opstaju kao pravoslavni bez obzira na ove barijere, a neki duhovo potpuno propadaju. Ali dobar deo njih ostaje onesposobljen ili makar duhovno nerazvijen, jer jednostavno nisu pripremljeni i nemaju svest o stvarnim zahtevima duhovnog života.

episkop Teofan Zatvornik

Na samom početku, prilikom suočavanja sa ovim problemima i nadajmo se pružanja pomoći onima koje to muči, sagledajmo ukratko pravoslavno učenje o ljudskoj prirodi, koje je izložio dubokoumni, pravoslavni pisac iz XIX veka, istinski sveti otac novijeg doba – episkop Teofan Zatvornik (godina 1894.). U svojoj knjizi „Šta je to duhovni život i kako sebe prilagoditi njemu“ on piše: „Ljudski život je kompleksan i mnogostran. Svaka strana ima svoje teškoće i potrebe, svoje metode, načine sprovođenja i izvršenja. Samo kada se sve naše sposobnosti pokrenu i sve naše potrebe zadovolje, tada čovek živi. Ali kada je samo jedan mali deo ovih sposobnosti u pokretu i jedan mali deo potrebuje zadovoljenje, takav život nije život. Čovek ne živi ljudski, osim kada je sve u njemu u pokretu. Čovek treba da živi kao što nas je Bog stvorio, a kada čovek ne živi tako, može slobodno da kaže da uopšte ne živi“. U ovim rečima episkopa Teofana možemo da prepoznamo uobičajenu grešku savremenih bogotražitelja: nisu u pokretu sve strane njihove prirode. Oni nastoje da zadovolje religiozne potrebe ne dovodeći to u vezu sa nekim svojim drugim, psihološkim i emotivnim potrebama, ili što je još gore, zloupotrebljavaju religiju radi zadovoljenja ovih psiholoških potreba.

Kod takvih ljudi, religioznost je izveštačena i nije ih još uvek dirnula dovoljno duboko. Često je tretiraju kao neki uznemiravajući događaj u životu ili je dovoljna samo prirodna privlačnost prema svetu da uništi njihov plastični univerzum i odvrati ih od religije. Takvi ljudi se često nakon nekog gorkog iskustva u život vraćaju religiji, ali su često izgubljeni ili, u najboljem slučaju, obogaljeni i neplodonosni.

Otac Serafim je iskusio ovaj plastični pristup religiji najslikovitije kada je mladi poklonik nakon nekog provedenog vremena u drugom manastiru u Americi, došao u Platinu pričajući o starcima, isihazmu, Isusovoj molitvi, pravom monaštvu i podvižničkoj mudrosti Svetih otaca. Jednog dana ga je otac Serafim video kako korača oko manastira pevajući rok pesme, pucketajući prstima i poskakujući u ritmu. Iznenađen, pitao ga je da li smatra da bi to moglo da bude suprotno svim njegovim interesovanjima za duhovnost, ali je mladić samo slegao ramenima i odgovorio: „Ne, nema suprotstavljenosti. Kad imam potrebu za duhovnošću prebacim se na starca.“ misleći da može da izvadi svoju rok-kasetu ili pusti kasetu starca, koji daje duhovne smernice. Otac Serafim je shvatio da činjenica da ovaj mladić na taj način razdeljuje svoj život pokazuje da nešto u osnovi nedostaje u oblikovanju njegove duše. Da bi to pojasnio ponovo nas je uputio na odeljak iz spisa svetog Teofana Zatvornika. „Nisu sve čovekove potrebe isto važne. Neke su značajnije, a neke manje važne. A ravnoteža prilikom zadovoljenja potreba čoveku obezbeđuje mir. Duhovne potrebe su najvažnije i kada ih čovek zadovolji, tada nastupa mir, čak i ako druge nisu zadovoljene. Ali kada duhovne potrebe nisu namirene, iako su druge delimično zadovoljene, nema mira. Zato je to jedina neophodna stvar. Kada su duhovne potrebe zadovoljene, one nalažu čoveku da namiri još jednu potrebu takođe, tako da se ni ono što zadovoljava dušu, a ni ono što zadovoljava telo, ne protivi duhovnom životu, već mu pomaže. I tada u čoveku vlada potpuno saglasje svih kretanja i otkrivenja u njegovom životu. Harmonija misli, osećanja, želja, pregnuća, odnosa, zadovoljstava. I to je raj.“

„U naše vreme“, istakao je otac Serafim, „osnovni sastojak koji nedostaje ovom idealnom saglasju ljudskog života, je nešto što bi se moglo nazvati emotivnim razvojem duše. To nije nešto direktno duhovno, ali često ometa emotivni razvoj duše. To je stanje u kojem čovek, misleći da žudi za duhovnom borbom i usavršavanjem molitvenog života, jedva da je u stanju da odgovori na normalnu ljudsku ljubav i prijateljstvo. „Jer ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.sab. posl. sv. ap. Jov. 4,20). Kod pojedinih ljudi taj defekt je iskazan u ekstremnom obliku, ali je kao tendencija prisutan do izvesne mere u svima nama, koji smo rasli u emotivnoj i duhovnoj pustoši našeg doba.

Imajući to u vidu, ponekad je neophodno da umirimo naše slične ljudske impulse i borbe kako bismo preispitali, da li smo u ljudskom i emotivnom smislu spremni na njih. Ponekad će duhovni otac svom čadu uskratiti čitanje nekih knjiga i umesto toga mu dati roman Dostojevskog ili Dikensa ili ga ohrabrivati da se upozna sa nekim vrstama klasične muzike bez ikakvih ekstatičkih namera. Jer, čovek može da bude ekspert za takva pitanja, i čak emotivno dobro razvijen, a potpuno nezainteresovan za duhovnu borbu. I to je neuravnoteženo stanje. Treba oblikovati njegovu dušu i osposobiti je za razumevanje pravih duhovnih tekstova.“

Ono što je ovde otac Serafim rekao o duhovnicima, još više važi za biološke roditelje, jer sa oblikovanjem duše treba početi još u ranom detinjstvu. Tokom predavanja na hodočašću svetog Germana 1982. godine, dao je roditeljima neke praktične savete o tome kako da sve ono što je u svetu pozitivno upotrebe na dobrobit svoje dece. Dete koje je u najranijim godinama svog odrastanja bilo izloženo kvalitetnoj klasičnoj muzici i ima svest da mu se duša zahvaljujući tome dobro razvila neće ni najmanje iskušavati grubi ritmovi i poruke rok muzike ili drugih savremenih oblika današnjih pseudomuzika; što nije slučaj sa nekim ko je odrastao bez muzičkog obrazovanja. Takvo muzičko obrazovanje, što tvrdi i nekoliko optinskih staraca, oplemenjuje dušu i priprema je za primanje duhovnih impresija. U svom „Kursu preživljavanja“ otac Serafim je rekao sledeće: „Znamo da je starac Makarije Optinski (1788-1860), pre nego što je postao monah svirao violinu. Očigledno je svirao muzičke odeljke koji su bili aktuelni u to vreme, od prilike 1810. godine. Šta su imali na Zapadu? Paganinija, Mocarta, Boherinija, itd. Dete, koje je odgajano na dobroj literaturi, pozorištu ili poeziji i koje je osetilo njihove efekte na svojoj duši i istinski uživalo u njima, neće tako lako postati zavisnik od savremenih filmova i televizijskih programa i jeftinih romana, koji uništavaju dušu i skreću je sa hrišćanskog puta. Dete koje je naučilo da vidi lepotu u klasičnim slikama i skulpturama, neće tako lako biti uvučeno u izopačenost savremene umetnosti ili privučeno blistavošću produkata savremenog marketinga i pronografije. Ono, koje pomalo poznaje istoriju sveta, naročito hrišćanskog doba, zna kako su drugi ljudi živeli i mislili, gde su grešili, u kakve su klopke upadali odvajajući se od Boga i Njegovih zapovesti i kako su slavnim i uzvišenim životom živeli kada su Mu bili verni. Ono će biti razborito u vezi sa životom i filozofijom našeg doba i neće biti sklono da sledi prvu novu filozofiju ili pravac koji se pojavi. Jedan od osnovnih problema u obrazovanju dece danas, je to što se u školama više ne pruža osećaj za istoriju. Opasno i pogubno je lišiti decu toga. To znači da ona nemaju mogućnost da izučavaju primere ljudi, koji su živeli u prošlosti, a istorija se stalno ponavlja. Kad se jednom zainteresuješ za odgovore na probleme ljudi iz prošlosti vidiš da je bilo ljudi koji su se protiv Boga borili i kako se to završilo, a sa druge strane, pokazuje ti se na koji način su ljudi promenili svoje živote i izdigli se iznad toga i dali primere koji i danas žive. Taj osećaj za istoriju je izuzetno važan i treba ga preneti deci. Uopšte uzevši, ljudi, koji su dobro upoznati sa najboljim produktima sekularne kulture, koji na Zapadu gotovo uvek imaju krajnje religiozni i hrišćanski prizvuk, imaju mnogo bolje šanse da vode normalan, plodonosan, pravoslavan život od nekog ko poznaje samo popularnu kulturu današnjice. Onaj ko se iz rok-kulture obrati pravo u pravoslavlje i uopšte svako ko misli da može da kombinuje pravoslavlje sa tom vrstom kulture, treba mnogo da se namuči i pređe težak životni put, da bi postao istinski ozbiljan pravoslavni hrišćanin, koji je u stanju da prenese svoju veru drugima. Bez tog stradanja, bez ove svesti, pravoslavni roditelji će podizati svoju decu da bi ih proždrao savremeni svet. Najbolje kulture sveta, ako se percipiraju na pravi način, obnavljaju i razvijaju dušu. Današnja popularna kultura je obogaljuje i onemogućava celovit i normalan odgovor na pravoslavnu poruku.

Dakle, u našoj borbi protiv duha ovog sveta, možemo da koristimo najbolje  što ovaj svet ima da nam ponudi, kako bismo ga prevazišli. Sve što je dobro u svetu, ako smo samo dovoljno mudri da to vidimo ukazuje na Boga i pravoslavlje i treba to da iskoristimo.

Pre nekoliko godina, kada je prvi put držao predavanje na temu „Kurs pravoslavnog preživljavanja“ 1975. godine, otac Serafim je govorio upravo o tome da najbolji produkti kulture mogu pomoći deci da odrastu sa adekvatnim seksualnim moralom. U našem današnjem društvu, dečaci sa navršenih 14 ili 15 godina znaju sve o seksualnim gresima, mnogo više nego što su nekada znali oženjeni ljudi. Potpuno im je jasno sve što se događa u filmovima, okruženi su celom tom atmosferom i počinju da žive raspusnim životom. „Zašto se boriti protiv ovakvih stvari?“, govore mnogi „Pa to je prirodno.“. Očito je da su pripremljeni za raskalašan život u grehu. Takvom dečaku se mogu propovedati merila istine poput devstvenosti, neokaljanosti grehom, ali je to izuzetno visok i teško dostižan standard za njega ukoliko nameravamo da se apstraktnom idejom o devstvenosti borimo protiv sveprodiruće atmosfere senzualnosti, koja ne napada samo um, nego i srce i direktno pogađa telo. On svuda vidi bilborde, koji vode ka iskušenju. Časopisi, kojima je okružen su zastrašujući i sve ovo nadvladava tu jednu ideju – da prebiva u čistoti. Zapravo, svi će se izrugivati toj ideji i jadni dečko će imati velikih poteškoća, ne samo u pogledu odbijanja, već i u tome da shvati da bi trebalo da odoli iskušenju, jer su svi dokazi upereni protiv njega, izuzev tog malog delića istine, koji mu govori da bi trebalo da ostane čist.

Literatura može da mu bude od pomoći. On može da čita nešto poput „Dejvida Koperfilda“, knjige u kojoj se opisuje dečačko odrastanje. Ne odrastanje nekog monaha ili asketskog heroja, već samo običnog dečaka, koji odrasta u drugačijem vremenu. Istina je da je to svetovna knjiga koja govori o ljudima koji žive u svetu, ali se taj svet poprilično razlikuje od današnjeg sveta. Polako već može da formira drugačiji pogled na svet. On nije oduvek bio ovakav kakav je sad. Standardi koji sada vladaju su u skladu sa savremenim svetom, ali postoje i drugačiji svetovi. To je jedan drugačiji, normalan svet u kojem seks, iako je prisutan, ima odeđenu ulogu. Dečak biva osnažen kada saznaje šta se smatralo normalnim u to vreme. Čita o načinu na koji Dikens opisuje svog mladog junaka koji odrasta i zaljubljuje se. Neprijatno mu je da bude okružen devojčicama i nikada ne priča o bezobraznim stvarima, jer se tako nešto i ne pominje, a savremeni romani su uglavnom ispunjeni nepristojnim stvarima.

Ova knjiga pokazuje jedno toliko uzvišenije poimanje ljubavi, koje je svakako zarad braka, čiji je smisao u rađanju dece. Celokupan čovekov život je usko povezan sa tim i nigde se u knjizi ne pominje da neko proživljava bilo kakvo trenutno zadovoljstvo, a da zatim nađe neku drugu devojku. Dejvid Koperfild je pun snova o toj ženi, o tome kako će živeti s njom i biti važna ličnost u svetu. Podrazumeva se da je nakon stupanja u brak imao seksualne odnose, ali će ono što radi sa tom jednom ženom nastaviti da čini do kraja svog života. Dakle, to će osnažiti dečaka, koji je okupiran upravo ovakvim iskušenjima.

Kad upita: „Kako da se ponašam prema devojci?“, neko apstraktno pravilo mu neće mnogo koristiti, ali ako vidi da je ta izmišljena osoba, koja veoma verno prikazuje život tog doba bio toliko stidljiv, zabrinut, učtiv i suptilan dečko, idealista, to će ga nadahnuti da se i sam ponaša normalnije, u skladu sa normama prošlosti. I u ovakvom jednom romanu vidimo koliko je celokupno to pitanje ljubavi i seksualnosti složeno. Koliko je zapravo komplikovano za našu ljudsku prirodu. Iako se u romanu ne propoveda pravoslavlje, celokupna atmosfera obiluje hrišćanskim vrednostima i dečaku na ovom nivou može mnogo da pomogne. Ne u duhovnom smislu, nego u njegovom svakodnevnom životu.

Takođe, Dikens ima jedan izuzetno srdačan odnos prema životu i tako sagledava ljudske odnose, što se u današnje vreme ne uči u školama. Upravo ta toplina u ophođenju prema ljudima, može više da podstakne dečaka da čuva svoju čistotu, nego apstraktni standardi pravoslavlja. Dikensova srdačnost mu može pomoći da probije jednostrani razcionalizam više nego godinu dana rasprava, jer čak i ako prihvatiš istinu i dalje možeš da budeš hladan, racionalan i neosetljiv. Čitanje Dikensa, kod čoveka može da prouzrokuje suze zahvalnosti zbog istinskog dara ljubavi. Poštenje i saosećanje Dostojevskog, može da pomogne da se prevaziđe samoljublje i samougađanje. Čak i neko kao što je Tomas Man, koji ne poseduje toplinu i saosećanje, može čoveku da omogući sveobuhvatniji uvid u pogrešnost puta zapadnjačkog života.

U istom predavanju se otac Serafim prisetio događaja iz njegove mladosti u kojem se njegova duša oblikovala saglasno standardima istine. „Moj profesor nemačkog jezika na fakultetu je razgovarao sa mnom pre nego što sam stekao osećaj za arhitekturu.“. Ovo je verovatno bio doktor Henri Kord Majer, koji je na Pomoni predavao nemačku i evropsku istoriju. Majer je bio akademski mentor glavnom profesoru Kaicu Kubou, koji ga je izuzetno cenio. To je isti onaj profesor, koji je bio godinu dana u odsustvu kada se Kaicuova tragedija dogodila. „Dok smo koračali između dve zgrade, koje su sagrađene u rasponu od trideset godina u gotovo identičnom španskom, štuko stilu, pitao me je: „Možeš li da mi kažeš kakva je razlika između ove dve zgrade? Obrati pažnju: jedna ima cigle, linije. Druga je od cementa i ravna, nema ničeg. Jedna je topla, a druga hladna. Jedna pruža neki osećaj ljudskost – druga nema ništa, potpuno je apstraktna. Jedna je pogodna za život…“

Iz ovoga sam naučio veoma važnu lekciju. Naime, čak i male stvari, poput prisustva linija ili sitnih ornamenata viktorijanske arhitekture, koje nemaju nikakvu upotrebnu svrhu, sve ovo daje neku vrstu kvaliteta. Danas je potpuno izgubljen osećaj za bilo šta drugo, osim za ono što je apsolutno nužno. Ovaj utilitarizam, ta praktičnost – za nas je ćorsokak. Svakako da je jeftinije načiniti stvari samo upotrebljivim i to je sasvim logično. Pa ipak, mnogo toga smo izgubili. Kada roditelji makar imaju mogućnost da pokažu deci da je ova zgrada dobra, a da ova druga nije, da deluje beživotno – takvo osnovno obrazovanje će deci pomoći da ne misle da je sve što je moderno ili savremeno i najbolje.

To nije samo lekcija iz umetnosti, već životna lekcija, sastavni deo sazrevanja u kojem roditelji i učitelji mogu da učestvuju van okvira formalnog obrazovanja. Sve ovo uključuje osećaj za umetnost. Nasuprot tome, savremeno školstvo veliča okrutnost, hladnoću i nemogućnost da se rasuđuje o tome šta je bolje, a šta lošije. Vlada potpuni relativizam, koji čoveka samo zbunjuje i pomaže mu da se uklopi u doba apostasije. Mora da postoji makar minimum svesne borbe, koja bi pomogla da se dete vaspitava pod različitim uticajima.

Na osnovu svega rečenog možemo da steknemo uvid u to sa kojom ozbiljnošću otac Serafim pristupa obrazovanju dečaka i mladića, koje mu je Bog dao na staranje. Krajem školske 1981/82 godine Teofil je pohađao kurs za dvanaestogodišnjake u okviru kojeg se otac Serafim trudio da ga nauči gramatici engleskog jezika, gramatici ruskog, svetskoj književnosti, poznavanju muzike, istorije, crkvene muzike i tipika. Tokom iste te godine, otac Serafim je držao kurs pod nazivom „Pravoslavno pogled na svet“, što je zapravo produžena verzija njegovog „Kursa preživljavanja“ iz 1975. godine.

Zahtevao je pisanje tekstova i seminarskih radova. Odluku da počne sa ovim predavanjima doneo je u avgustu 1981. godine, kada je jedan osamnaestogodišnji džordanvilski student sa svojim roditeljima posetio manastir. Roditelji, koji su bili dugogodišnji prijatelji bratstva, bili su zabrinuti za budućnost svog sina. Kao i mnogi drugi, koji su vaspitavani u našem savremenom rasparčanom društvu, student nije mogao da se suoči sa svojim emocijama i idejama i iskaže ih i nije znao šta mu se događa. Kao što je otac  Serafim primetio, on ne želi da radi ništa drugo osim da se priprema za službu Crkvi, ali se takođe i plaši depresije, koja ga je obuzela prošle godine u Džordanvilu i trajala je mesecima i reflektovala se kroz lenjost, nemogućnost da primeni saznanja iz duhovne literature u stvarnom životu, i tako dalje. Trenutno je u fazi dosađivanja, plaši se da će bez bliskog nadzora, u čemu se slažemo, u potpunosti izgubiti interesovanje za služenje Crkvi. Saznavši sve ovo od studenata i njegovih roditelja, platinski oci su došli na sledeću ideju: da mu dozvole da ostane u manastiru i tu pohađa svoja predavanja pod vođstvom i mentorstvom oca Serafima. Nakon što su se pomolili za to i primili narednog dana Sveto Pričešće, mladić je prihvatio ponudu.

Otac Serafim je episkopu Lavru uputio pismo u Džordanvil i pitao da li će on i dalje moći da primi diplomu pod ovakvim okolnostima. „Na osnovu onoga što smo saznali o njemu tokom poslednjih nekoliko godina“, pisao je otac Serafim, „stekli smo utisak da je izuzetno nadaren i nadahnut dečko, koji sa lakoćom može da obavi posao, koji je od njega zahteva, i verujemo da će se pod bliskim nadzorom, njegov emotivni problem, koji je izgleda povezan sa sazrevanjem, takođe rešiti.“ Nakon kraće diskusije, Džordanvilski fakultet je prihvatio predlog oca Serafima.

Ubrzo je još jedan osamnaestogodišnji džordanvilski đak, Džordž, takođe došao da pohađa predavanja u platinskom manastiru. Džordž potiče iz protestantske sredine iz Redinga i krstio ga je otac Serafim. Njegovu porodicu je sa pravoslavljem upoznao čovek, kojeg je otac German upoznao u redinškoj knjižari. Tokom letnjeg hodočašća 1981. godine, još jedan mladić je došao da boravi u manastiru, student po imenu Gregori iz pravoslavnog društva iz Santa Kruza pri univerzitetu u Kaliforniji. Otac Serafim je odseo u njegovom stanu kada je drugi put išao u Santa Kruz u maju. Reč je o ozbiljnom mladiću, blistavih plavih očiju i neobuzdane, guste riđe kose, koji se nedavno obratio u pravoslavlje iz anglikanizma i sada je to nazivao harizmanijom. Uvek je želeo da živi predano, bude blizu prirode, i susrevši se sa pravoslavljem, postao je nadahnut idejom pustinjskog monaštva. Severnu Tivaidu je nosio sa sobom kao priručnik na koledžu. Kada je došao u manastir u avgustu i odlučio da ostane, oci su odmah zapazili da se uvek starao o drugima i znali su da je njegova želja za pustinjskim podvigom bila iskrena, a ne samo egoistični beg. Takođe je bio neverovatno oštoruman. Jasno je da se ovde radi o još jednoj mladoj duši, koja je tek počinjala da biva ispunjena i oblikuje se u pravoslavnom duhu. Gregori je bio obučen kao iskušenik i narednu školsku godinu je otpočeo sa kursom oca Serafima „Pravoslavni pogled na svet“. Uključujući manastrisku i braću i studente laike, sedmoro je pohađalo kurs u celini, zajedno sa još nekoliko mladića i žena, koji su dolazili da prisustvuju predavanjima tokom vikenda.

U periodu od devet meseci obrađena je ogromna količina gradiva. Otac Serafim je dosta vremena poklonio dogmatskom bogoslovlju i istoriji Crkve, upoznajući studente sa životima i učenjima mnogih svetih Otaca. Istovremeno ih je naučio mnogo toga što bi inače saznali na univerzitetima i uskladio to sa hrišćanskim načinom sagledavanja što je svemu dalo smisao.

Na predavanjima su bili obrađeni religiozni učitelji poput Joakima Fiorskog, Martina Lutera, Tejara de Šardena. Zapadni filozofi: Toma Akvinski, Kant, Volter, Hegel, Marks, Ruso, Prudon. Naučnici: Kopernik, Kepler, Lamark, Lajl, Darvin i Hekel. Pisci: Danijel Defo, Džonatan Svift, Tolstoj, Čehov, Gogolj, Alan Po, Dikens i Vordsford. Političke ličnosti poput Julijana Apostate, Olivera Kromvela, Borisa Godunova, Petra I, Nikolaja I (omiljenog cara oca Serafima), Vajshaupta, Babefa, Bakunjina, Furijera, Burkea, Pobedonosceva, Ovena, Napoleona, Hitlera, Donosoa Korteza, Sen Simona, Meterniha i Demestra.

Otac Serafim je sa slušaocima diskutovao o radovima brojnih slikara i skulptura od drevnih umetnika do ultramodernih. Držao je predavanja o muzici renesanse, baroka, klasicizma i perioda romantizma, kao i o novim tokovima u muzici, koji su kasnije usledili. Govorio je čak i o savrmenom fenomenu u vezi sa Bitlsima, u skladu sa pravoslavnim pogledom na svet. Studenti oca Serafima nisu ni bili svesni koliko imaju sreće. Ovo je zasigurno bio najsveobuhvatniji kurs, koji je ikada držao i neće doživeti da održi ni jedan više. Kao što je i sam bio svestan, tako široko obrazovanje u svetovnom znanju i iskustvu, zasnovanom na pravoslavnim principima, je gotovo izumrlo u naše doba.

Kao dodatak kursu „Pravoslavni pogled na svet“ otac Serafim je održao predvanje o engleskoj gramatici, pesništvu, kompoziciji (u smislu sastavljanja sastava, pisanju), a otac German o crkvenoj istoriji i književnosti. Studenti su u proseku provodili oko dvanaest časova nedeljno na ovim predavanjima. Na to su dvojica polaznika dodala još po deset sati učenja pod nazorom za kurs bogoslovije druge godine uz literaturu koju su im slali sveštenici i profesori iz Džordanvila. Čitanje klasične literature je bio važan deo ispita. Septembra 1981. godine otac Serafim je zabeležio: „Naša dva studenta su otpočela svoje predteološke studije. Teofil je konačno uvideo značaj pojedinih nereligioznih učenja i shvatio ih kao pripremu za teologiju. Upravo čita Platona i nakon što je pročitao dva Puškinova dela otkrio je da je ono što nedostaje njegovom obrazovanju upravo svetska književnost. Izgleda da je sindrom preranog upuštanja u teologiju uzrok mnogih problema i kod pojedinaca i u Crkvi u celini.

Jedan od mladih bogoslova nije bio u stanju da se koncentriše na čitanje više od jedne strane ili nije bio u stanju da prepriča ono što je pročitao. Otac Serafim se oko njega dodatno angažovao i davao mu da naglas čita zanimljive knjige kao što je „Zločin i kazna“ svakog dana uz kratku diskusiju koja je sledila. „To je“, zabeležio je, „u najkraćem roku dalo dobre rezultate i što se tiče razumevanja i interesovanja.“. Drugom polazniku je dodao kurs glasnog čitanja. Čini se da se pravoslavno buđenje svodi na jednostavne stvari poput ovih. Otac Serafim je napisao koncept za treću, četvrtu i petu godinu kursa za dva mladića iz Džordanvila, koji je obuhvatao sve glavne predmete, koji se nalaze u bogosloviji Svete Trojice. Stari Zavet, Novi Zavet, koristeći udžbenik arhiepiskopa Averkija, Apologetiku koristeći udžbenik J.M. Andrejeva, Istoriju Crkve iz udžbenika Nikolasa Talberga, Patrologiju, Dogmatsko bogoslovlje iz udžbenika Mihajla Pomazanskog, Omilitiku iz udžbenika arhiepiskopa Averkija, Kanonsko pravo, Liturgiku, Pastirsko bogoslovlje, Moralno bogoslovlje, itd. Ali je umro pre nego što je počeo kurs treću godinu.

Pomenuli smo da su platinski oci izdvajali vreme kako bi oblikovali duše mlađe generacije puštajući im da slušaju klasičnu muziku. U današnje vreme, međutim, omladina nije jedina kojoj je potrebno takvo oblikovanje. Većina današnjih roditelja su takođe bili formirani grubom muzikom. Zato je na hodočašćima svetog Germana svakom dato da iskusi rafiniranu hrišćansku kulturu kroz muzički opus koji su im oci pripremali. Na hodočašću 1979. godine otac Serafim je, dok je držao predavanje o proroku Danilu, puštao ploču sa Hendlovom kompozicijom „Valtazarov pir“ zasnovanom na knjizi proroka Danila, a 1981. dok je govorio o Postanju, odjekivalo je Hajdnovo „Stvaranje sveta“. Otac German bi puštao neka druga muzička dela, naročito svog omiljenog kompozitora – Mocarta i razgovarao o kompozicijama. Otac Serafim je koristio čak i moderan, filmski, umetnički izraz kao sredstvo za oblikovanje duše.

Kao što je jednom prilikom objasnio: „Neki roditelji kažu: „O, svet je tako zao, odbijam da moja deca idu u bioskope, želim da očuvam njihovu čistotu.“, ali deca će se uhvatiti u koštac sa svetom bez obzira na sve i činjenica da su lišeni bilo kakve duševne hrane tj. onoga čime se hrani središnji deo duše, ukazuje da će najverovatnije zgrabiti ono prvo što im padne pod ruku čim budu u prilici. Zato je bolje birati one filmovi koji makar u sebi nemaju zla i ne podstiču sklonost ka grehu.“ Posle vaskršnjih praznika 1980. i 1981. godine, oci su iznajmili filmski projektor i pažljivo odabrali filmove za mlade. Klasike poput Šekspirovog „Hamleta“ i Dikensovih „Nikolasa Niklbija“ „Božićne pesme“ (britanska verzija iz 1951. godine sa Alisterom Simom u ulozi Skrudža), i „Pikvikovog kluba“, kao i „Školske dane Toma Brauna“.

Uz sve ono što je otac Serafim već rekao o Čarlsu Dikensu, trebalo bi pomenuti da je tokom svojih ranih godina, kao pravoslavni revnitelj, bio poput iskušenika za monaha na Svetoj Gori, koji je odbacivao Dikensonove romane smatrajući ih nosiocima viktorijanskog sentimentalizma. Sada, međutim, kada je njegovo srce zagrejano i kada je kao pravoslavan ponovo zadobio prostodušnost, mogao je slobodno da ceni „Pikvikov klub“ kao što je to činio i kao dečak dok je ostajao budan do kasno i čitao ga ispod pokrivača. Dok je gledao ekranizovanu englesku verziju, godinu dana pre svoje smrti, bio je ponovo kao dete, kikotao se Dikensovom humoru, koji je toliko voleo i plakao kada je Dikens doneo kući hrišćansku poruku. Još jednom prilikom su oca Serafima pitali o filmovima i njihovom prikazivanju hrišćanskih vrlina. „Ima dosta takvih filmova“, odgovorio je, „ali ih više ne snimaju. Možda poneki, s vremena na vreme, ali veoma retko. Stari filmovi, naročito dramatizacije romana ili klasičnih komada često su veoma dobro urađeni i sadrže smisao. Kod Dikensa sve odiše hrišćanstvom. Uopšte ne pominje Hrista, ali je ispunjen ljubavlju. U „Pikvikovom klubi“, na primer, junak gospodin Pikvik osoba osoba je koja odbija da se odrekne svoje nevinosti i vere u ljude. Na kraju biva bačenu dužnički zatvor, jer je nekome verovao. Došao mu je čovek koji ga je smestio u zatvor, zaveo njegovu rođaku i na kraju i sam završio u zatvoru. Gospodin Pikvik je plakao zbog tog čoveka i dao mu novac da bi mogao da plati sebi obrok u dužničkom zatvoru. Kad je ugledao tog čoveka, kriminalca koji je sve zloupotrebio, pojavila mu se mala suza u oku. Na kraju je pobednik bio gospodin Pikvik, jer je verovao čoveku. On pobeđuje, jer su se ljudska srca promenila.

Postoji dosta starih filmova kao što je ovaj koji ili pokazuju čovekove strasti ili njegovu nevinost, ili različite hrišćanske vrline. Zapravo, ovi romani iz 19. veka na kojima su zasnovani filmovi veoma su prizemni i realni i pokazuju kako treba normalno hrišćanski živeti, na koji način se nositi sa različitim strastima i uzdići se. Oni to ne omogućavaju na duhovnom nivou, ali su veoma korisni, jer u osnovi sadrže hrišćansko poimanje života i pokazuju kako to primeniti u životu. Nije mi poznat ni jedan takav savremeni film. Možda se može naći poneki, ali su postali jako čudni. Primera radi, Dikens ima toplinu, koja se oseća u normalnom svakodnevnom životu, a za razliku od njega film „I Ti“ (ET), koji je nedavno izašao pokazuje toplinu u vezi sa nekom jezivom stvari koja postaje neka vrsta spasitelja.

Mislim da bi trebalo da potražimo više starih filmova. Na primer, za crkvenu zajednicu bi bilo jako korisno da skupi i prikaže ove stare filmove, naročito mladim ljudima.“

Osim što je u posebnim prilikama puštao filmove, otac Serafim je izdvajao vreme da mlade laike, koji su boravili u manastiru povede na živo izvođenje klasične drame. Primećujući ovaj i ostale pokušaje oca Serafima da oblikuje duše mladih, otac Aleksej se priseća: „Nekoliko puta je otac Serafim svraćao do naše kuće na putu ka Ešlendu u Oregonu ili u povratku kada je vodio braću laike da vide različite komade na Šekspirovom festivalu. Jednom prilikom je dečake vodio da gledaju „Romea i Juliju“, komad koji su pre toga pročitali i o njemu diskutovali. Kada sam izrazio čuđenje zbog toga što vodi mlade studente da gledaju takav komad, rekao je: „A zašto da ne? Oni su ljudi, imaju emocije i strasti kao i svi drugi. Bolje je za njih da uz nadzor i kontrolu budu izloženi ovakvim stvarima, umesto da se sami bore sa tim.“

Takva mi je uputstva davao i kad god je Teofil dolazio u nameri da kod mene provede leto. „Dopusti mu da gleda TV, čak i TV-sapunice, ako je zainteresovan, vodi ga u bioskope. Teofil je opčinjen svetom i najbolje je da to sada proživi. Samo se postaraj da sve gledate zajedno i da o tome razgovarate, kako bi mogao to da sagleda u pravom hrišćanskom kontekstu.“ Činilo mi se da je to veoma mudar savet. Smatrao je da će male, kontrolisane doze svetovnosti delovato kao vakcina i da će mu kao krajnji rezultat obezbediti imunitet na iskušenja ovog sveta.

Jednom prilikom me je pitao da povede Teofila na izvođenje Mocartovog komada „Don Đovani“ u operi San Franciska, što je i učinio. Drugi put me je zamolio da ga odvedem na Marlovog „Doktora Fausta“ u Ešlandu. Jako dobro je poznavao ove komade. Čak mi je i prepričao i posebne pouke koje treba da izvučem iz ovih izvođenja i podelim ih sa Teofilom. Uvek je zahtevao detaljan izveštaj i odgovor na to kako je Teofil ili neko drugi reagovao, da li je shvatio suštinu, itd. Sećam se i kako je ohrabrivao Majkla Andersona, oca gorepomenutog bogoslova Džordža, da čita Platona i ostale filozofe, razgovarajući o svemu tome detaljno, dok se Majkl studiozno borio sa ovim tekstovima. Otac Serafim mu je pokazao, kako je sve to povezano sa pravoslavljem i patristikom.

Slično je i sa muzikom. Pre mnogo vremena sam mu rekao da predpostavljam da ćemo morati da se odreknemo Mocarta i tako dalje, ako nameravamo ozbiljno da se posvetimo duhovnom uzrastanju. Odgovorio je: „Jadni čoveče.“. Još uvek mi odzvanjaju njegove reči. Zatim mi je objasnio mesto lepote u duhovnom svetu i da su velika umetnička dela bilo koje vrste u potpunosti u skladu sa čovekovom duhovnom prirodom.Tada sam to prvi put shvatio. Kasnije sam i sam to otkrio kod pojedinih Svetih otaca i često u kasnijim godinama to saznanje delio sa drugima, ali sam do tada sve to pomalo puritanski shvatao.

U godinama posle smrti oca Serafima naišao sam na ovaj odeljak iz Druge saborne poslanice Timoteju 1, 7 i odmah pomislio na njega, jer imam utisak da je u njemu sažet čitav njegov pristup: „Jer nama Bog nije dao duha plašljivosti, već sile i ljubavi i celomudrenosti.“. Uopšte uzevši, ja bih to rekao svakome ko je spreman da to čuje, a nažalost, takvih je bilo malo. Dobio sam istinsko bogatstvo mudrosti od njega, a nismo ga dovoljno cenili za vreme njegovog života.

Kao i svaki drugi otac i otac Serafim je patio zbog sinova o kojima se starao. Svaka od mladih duša kojima je pomogao da se oforme, uključujući i one koje nismo pomenuli, imala je svoje tajne rane i ožiljke. Jedan od njih je bio neželjeno dete, vaspitano u okruženju bez ljubavi, bez oca i sa religiozno neuravnoteženom majkom. Drugi, iako je poticao iz doma punog ljubavi, nije mogao da se pronađe. I kako je sazrevao on više nije imao uz sebe roditelje da ga štite od surove realnosti života. Jedan mladić, koji je poticao iz rasturene porodice i koji se seljakao od majke do oca imao je rane koje je trebalo zaceliti. A jedan drugi brat je u manastir došao iz mračnog sveta droge, kriminala i crne magije, sa uticajima koji su u njemu još uvek bili prisutni.

Kasno uveče bi otac Germani video oca Serafima kako se moli za ove mladiće i sve ljude u nevolji koji su ušli u njegov život – žrtve savremenog nihilističkog društva, čije gorke plodove je iskusio pre mnogo godina. Mladići bi u to doba već čvrsto spavali u svojim posteljama, a otac Serafim je u hladnoj, mračnoj crkvi, osvetljenoj samo jednim kandilom klečao pred Časnom Trpezom. Plačući, preklinjao je Boga da ih blagoslovi, zaštiti i zaceli. Oni to nisu ni znali sve do njegovog upokojenja, kada su u potpunosti shvatili kakvog oca su imali u ocu Serafimu.

Otac Serafim Rouz – Žitije i delo, 2. deo, Manastir Hilandar, 2007. gl. 96. “Oblikovanje mladih duša”. https://drive.google.com/drive/folders/0B1WTbqgelmNPOEF5TmRkQjlwRkU

Izvor: pravoslavnaporodica.org.srb