O Srbskoj muzici: Ruse kose, curo, imaš
– Ruse kose, curo, imaš,/ Žališ li gi ti?“/ Ama da gi žalim,/ Ne bi ti gi dala/ Da gi mrsiš ti!“
– Belo lice, curo, imaš,/ Žališ li ga ti?“/ Ama da ga žalim,/ Ne bi ti ga dala/ Da ga ljubiš ti!“
– Crne oči, curo, imaš,/ Žališ li gi ti?“/ Ama da gi žalim,/ Ne bi ti gi dala/ Da gi piješ ti!“[1]
Melodija ove pesme sa različitim tekstom se može naći u melosu gotovo svih balkanskih naroda, čiji su je preci slušali i pevali širom prostranog Osmanskog carstva: osim Turaka pravoslavni i islamizovani Srbi, Grci, Bugari i Albanci, a kod nekih je čak ima i u nekoliko verzija.
Postavlja se pitanje gde je nastala ova izrazito ljubavna igra s pevanjem. Njen istočnjački (ili preciznije – persijski) karakter i nerv je sasvim prepoznatljiv i za muzički neobrazovane slušaoce.
U novije vreme nekoliko turskih etnomuzikologa istraživalo je poreklo ove turkije, tj. turske melodije (u Staroj Srbiji se govorilo „turćija“). Turski etnomuzikolog Ajdin Oj je utvrdio da je melodija persijskog porekla, i da je najpre odjeknula u Carigradu-Istambulu odmah posle Krimskog rata (1853-56), koje su vodile Rusija i Turska. U turskoj vojsci je bio čak i jedan odred Škotlanđana, pa je neko predpostavio da je melodija škotskog porekla, ali se od ove neobične teorije brzo odustalo.[2] Pesma se brzo proširila po Turskoj, a pevala je o nekom uglađenom pisaru, pa je dobila naziv „Katibim“ („Moj pisar“).[3] Zatim se brzo proširila po celom području ogromnog otomanskog carstva i bila prevedena na sve jezike sultanovih podanika.
Predpostavlja se da su melodiju pesme „Katibim“ u Vranje doneli mladići iz ovog kraja koji su učestvovali u Krimskom ratu. Melodiju je znameniti srpski pisac Borisav Stanković (Vranje, 31. mart 1876 — Beograd, 22. oktobar 1927), naučio u rodnom Vranju još u detinnjstvu. Turska pesma „Katibim“ u srpskom prevodu „Ruse kose, curo, imaš“ doživela je veliku popularnost posle premijere Borine „Koštane“ u Narodnom pozorištu u Beogradu najpre 1900. a zatim prepravljene i popravljene 1902. godine. Stanković je „Koštanu“ napisao kao „komad iz starog Vranja sa pevanjem i pucanjem“, pa je u ovaj svojevrsni „mjuzikl“ uneo oko dvadeset najlepših vranjskih pesama i igara-čočeka.
O popularnosti pesme „Katibim“ govori se u filmu „Čija je ovo pesma“ (Whose is this song? 2003) Adele Peeve, bugarske umetnice dokumentarnog filma. Adela je vršila istraživanje u više zemalja, gde su svi intervjuisani tvrdili da pesma potiče baš iz njihovog kraja.
U filmu Adele Peeve jasno je pokazano da razlike u melodiji turske pesme „Katibim“, donete u Carigrad posle 1856, i svih „nacionalnih“ varijanti, koje su zatim prevedene na jezike „naroda i narodnosti“ ondašnjeg otomanskog carstva, praktično – ne postoje. Svi misle, i spremni su da se oko toga ubeđuju i svađaju, da je melodija nastala upravo u njihovom kraju. Ono što je nesporno, jeste popularnost ove melodije, koja je za kratko vreme (za tridesetak godina tokom druge polovine 19. veka), prevedena na jezike podanika sultanovog carstva, „osvojila“ sve kafane Levanta (evropske Turske) i Anadolije (maloazijskog dela Sultanata).
Melodija, dakle, nije sporna. Sporna je igra. U vranjskom kraju i u Staroj Srbiji ova igra s pevanjem se naziva „čoček“ (turski cücük, albanski çyçek/qyqek, bugarski kюček (kyuchek or kyutchek). U Staru i Južnu Srbiju (današnju Severnu Makedoniju) čoček su početkom 19. veka doneli Cigani-lautari i njihovi muzički sastavi-čalgije.[4] Od tada su u Vranju, Kumanovu, Skoplju, Prizrenu, Peći i drugim varošima Stare i Južne Srbije ovaj čoček pevale i igrale mlade Ciganke-Romkinje, a pratili ih svirači okupljeni u tzv. čalgiju.
Ono što treba odmah naglasiti, jeste da srpsko-bugarsko-albanski čoček i turski keček od koga je nastao, osim sličnosti u koreografskoj improvizaciji, nisu imali mnogo dodirnih tačaka, ni u prošlosti, ni danas.
Naša izmaštana slika o „ludim“ provodima na sultanovom dvoru i u njegovom haremu, sa prelepim ženama koje igraju trbušni ples, i na sve načine ugađaju gospodaru, nikako ne odgovara stvarnoj istorijskoj slici. Sasvim suprotno, u haremu je vladala dosada, jer ova ustanova vladaru nije služila za zabavu, već za vrlo ozbiljan posao – za razmnožavanje, odnosno začeće dinastičkog naslednika.
Sultanov provod i telesna uživanja zadovoljavao je na drugom mestu – sa mladim i lepim muškim igračima-kečecima. Prvi muški „harem“ sa ovakvim igračima našminkanim i obučenim u žensko ruvo, prvi je radi svoje biseksualne razonode osnovao sultan Murat Drugi (1421-51). Ovi umetnici-zabavljači bili su mnogo popularniji i od pravih trbušnih plesačica, a to su najčešće bile arapske robinje iz Egipta i Nubije. Nastupi ovih robinja nisu bili dozvoljeni u tavernama, već samo u bordelima. Sultani su obično držali čitave grupe mladića-kečeka u zasebnom delu harema, pa su odatle birali ljubavnike. Jedan od poznatih sultana je bio i Murat Četvrti (rođen 1601, vladao od 1612-40), čiji je muški harem snabdevao lepotanima iz Skoplja njegov dugogodišnji ljubavnik Evlija Čelebija (Evliya Çelebi, 1611–82), kasnije poznat kao putopisac.
Evropska moda, muzika i običaji prvi put ozbiljnije osvajaju Tursku u vreme vladavine sultana Mahmuda Drugog (1810-39). S druge strane, junaci drama i pripovedaka srpskih pisaca Borisava Stankovića i Stevana Sremca (1855-1906) uzdišu i žale za proteklim vremenima u kojima je vladalo „pusto tursko“ raspoloženje, a Borin Mitke „boluje“ od tzv. karasevdaha. Vranjski i prizrenski čoček postaje tada, može se slobodno reći, umetnički izraz tog karasevdalijskog vapaja.
Autor: Dragan R. Mlađenović
IZVORI:
[1] Momčilo Zlatanović, Tri stare pesme, u knjizi Tradicija i istorija, Vranjske-Vranje, 2006, str. 72.
[2] Marija Đukanović, Kroz tursku poeziju, Beograd, 1969, str. 61.
[3] Momčilo Zlatanović, Navedeno delo, str. 73.
[4] Violinista Grkljan, Koštanin otac u Borinoj drami i u životu, bio je jedan od poslednjih lautara, odnosno solista muzičkog sastava čalgije
