О србским добровољцима офрље
У Србији се о србским добровољцима из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године пише и говори офрље, како коме падне на ум, било да се ради о званичној историјској “науци”, било да своје мишљење о тој величанственој појави у србском народу изричу разни аналитичари и државни званичници.
Кад је у питању она прва, могло се десити да, 2016. године, на Филозофском факултету у Београду, докторски степен стекне и кандидат који у својој дисертацији напише да “ангажовање добровољаца из Америке, иако без реалног значаја за успех војних напора Србије и Црне Горе, постаје важно у политичком, моралном и симболичком смислу… (а) на крају број добровољаца није премашио 10.000”. То “откриће” утолико је трагичније што су га “потврдили” и вајни “докторски комисионари” задужени да аутору поменуте “мудрости” доделе научни степен доктора историјских наука не знајући да је број србских добровољаца из прекоморских земаља (укључујући и медицинско особље) био не мањи од 60.000 (шездесет хиљада).
Они други, 15. септембра 2018. године, при установљењу државног празника названог Дан србског јединства, слободе и националне заставе, кроз уста Председника Републике Србије рећи ће да “данас славимо дан пробоја Солунског фронта, када су се… војницима Србије… прикључили добровољци из других српских крајева”, те да их је “било десет одсто”, да ли укупног војничког састава, да ли у односу на ратнике из Србије. Свеједно, тим се “одстотком” уверава јавност да до дана кад је пробијен Солунски фронт није било добровољаца у србској војсци, а треба га “превести” цифром од највише 14-15.000 (четрнаест-петнаест хиљада), што је чинило десети део од сто четрдесет или сто педесет хиљада тадашњег укупног састава србске војске.
Офрље, дакле, пошто вишегодишња истраживања овог потписника, објављена у књижици Српски добровољачки покрет 1912-1918, Београд 2008, на свега 502 стране (хттпс://њњњ.медиафире.цом/?7ца9фф2с0крфкн1) казују да је србских добровољаца у србским ослободилачким ратовима 1912-1918. године било најмање 323.300 (триста двадесет три хиљаде триста) – не мање од 106.900 у балканским ратовима и у Великом рату најмање 216.400), те да је у пробоју Солунског фронта и у завршним војним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских србских крајева, од укупно око 140.000 војника у саставу србске војске, учествовало најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су се пре рата налазили под аустријском и угарском окупацијом.
Ако се у србској јавности понекад, али врло ретко, чује нека лепа реч о србском добровољаштву, чини се то помињањем уз име неке циљно одабране личности – Милунке Савић, на пример, а повод овоме запису пружила је телевизијска вест да је пре неки дан, у Београду, одржана свечаност испред споменика Војводи Вуку (Војину Поповићу – 1881-1916), четничком војводи који се од 1905. до 1912. са својим четницима борио против Турака у Маћедонији, док је у србским ослободилачким ратовима 1812-1918. године учествовао као потпуковник србске војске; у Великом рату командовао је србским добровољцима.
Овај потписник није тој вести посветио довољно пажње, тако да је крајичком ува чуо како извени Ступар, или Стругар, представљен можда као ветеринар и почасни председник неког органа у Удружењу ратних добровољаца 1912-1918, прича о Војводи Вуку, о његовом херојству, о његовом “освајању” Кајмакчалана… Из целог тог “чувења” могло се разабрати да је Војвода Вук био мало “први српски добровољац”, мало “потпуковник српске војске”, мало “највећи српски добровољац у ослободилачким ратовима 1912-1918”, те да су се добровољци, али без србског обележја, на Кајмакчалану нашли као “див-јунаци из 1918. године”.
Очигледно погрешно припремљен за тај иступ у телевизијском програму, “почасни” Стругар или Ступар произвео је једног потпуковника србске војске у добровољца, иако му се добровољачки статус ни по чему не може приписати. И сам Војвода Вук је на почетку Великог рата предлагао србској Врховној команди да “добровољачке јединице и добровољце (треба) третирати као регуларну војску”, чиме се усагласио са наредбом србског Министарства војног “да се добровољци не формирају у засебне добровољачке команде” . Уисгину, тиме се подржавао “тихи” труд појединих војних команди да затуре трагове о стварном броју добровољаца и тако у војним операцијама “очувају” не само одлучујућу улогу редовног армијског састава, већ и сопствених командних способности.
Било како било, Војвода Вук је на самом почетку Великог рата командовао Јадарским четничким (добровољачким) одредом од око 700 људи, кога су окршаји на Церу, Гучеву, Колубари, Шапцу, Торлаку и бројним другим разбојиштима непрекидно тањили. Шестог августа, кад је код Прњавора имао обавезу да “одржава везу између Шабачког и Лозничког одреда”, Јадарски одред имао је у свом саставу 500 четника, а само недељу дана касније стотину мање. Своје “грдне губитке” Одред је попуњавао новим добровољцима, “нарочито из Америке”, а после свих окршаја, на крају 1914. године не остаде их више од 160. Не би било ништа чудно да је баш због “грдних губитака” кроз Одред прошло можда и две хиљаде добровољаца. (“Неки написи у тадашњој србијанској штампи указују на то да су извесне групице америчких Срба самоницијативно напустиле посао у новој домовини да би се укључиле у српске бојне редове. Почетком рата, на пример, Анто Дедијер је приспео са 40 својих Херцеговаца… Цела група… изгинула је у заустављању Аустријанаца на обалама Колубаре и на подножју Рудника. Крајем новембра 27 Херцеговаца ступило је у четнички одред војводе Вука и већ првог дана борбе изгинуло их је 23 а двојица су била рањена”).
Док је првих месеци 1915. године трајало затишје на србском фронту, од остатака добровољачких одреда и, “много више, од нових добровољаца из Америке”, Војвода Вук формирао је у Крагујевцу нови добровољачки одред, назван Први добровољачки батаљон, с око 1.000 бораца. Маја исте године формиран је и Други добровољачки батаљон (под командом Радивоја Пантића), у коме се нашло и шездесетак добровољаца из Америке. Пошто је у међувремену у Први батаљон дошло још око 500 “Американаца”, формиран је и Трећи батаљон.
У таквим условима, мирним, средином 1915. године, Војвода Вук пише својој Врховној команди да “у минулим ратовима четнички и добровољачки одреди нису дали оне резултате, који су од њих ишчекивани”. Он још додаје да су “за рат 1912. године формирана четири одреда четника од којих су се три растурили одмах после првих борби” (можда и због њихове масовне погибије, али то Вук прећуткује – ИП), док је за рат 1913. године оформљена “Добровољачка бригада од шест батаљона чије су чете бројале најмање 150 људи” и која је “на дан демобилизације једва бројала 1000 људи”. Писање Војводе Вука по много чему је необично, чак и чудно, утолико пре што је он четовао и пре балканских ратова, а командовао је четничким и добровољачким одредима и у балканским ратовима и у Великом рату. Ако је већ био незадовољан вредношћу четништва и добровољаштва “у минулим ратовима”, морамо се запитати због чега се и у Великом рату сав посветио добровољцима и “њиховом” рату. Он чак и не каже колико је добровољаца прошло кроз те батаљоне и да ли је ико од њих погинуо.
“Када је настала опасност од Бугарске 1915. године” (првом половином септембра), Одред оформљен неки месец раније, пребачен је на бугарску границу, где му се прикључују “добровољци из Русије, стигли Дунавом, њих 1140 на броју”, већином из Босне и Херцеговине и Војводине. Кад је од тог људства формиран и Четврти батаљон, у целом Одреду нашло се укупно око 3.700 бораца. Почетком октобра дошло је до жестоких борби са Бугарима и Одред је претрпео велике губитке. У помоћ, као попуна, стигао им је један преполовљени добровољачки батаљон из Русије, којем је око 300 војника већ било изгинуло у окршајима код Врања. Губици у Одреду били су толики да је морао бити укинут Четврти батаљон.
При повлачењу србске војске према јадранском приморју, добровољци су чували одступницу Другој армији, а кад је и на њих дошао ред да се повуку, у Скадар је 15. децембра 1915. године од укупно 4.100 добровољаца стигло једва око 500; “од Бојане су одступили на Драч и Крф”.
Добровољачки одред под командом Војводе Вука стигао је на Солунски фронт међу првима. “Један страни дописник описао је силно јунаштво овог Одреда при првом налету Срба 1916, велећи да су они ‘бугарске артиљерце приковали бајунетима’. Овај Одред имао је уосталом најразноврсније задаће, осим фронталне борбе: крстарио је на западном делу фронта, да пресеца шпијунске везе Грка с непријатељем, да чува разне војне објекте, да гони бугарске комите, и т. д. Командант фронта, Сарај, наводи да је Одред имао доцније 1500 бораца”;
Почетак савезничке офанзиве на Солунском фронту био је планиран за 20. август 1916. године, с тим да буде пропраћен румунским нападом на Аустроугарску седам дана касније. У жељи да предухитре све савезничке планове и, нарочито да испрепадају Румунију, Централне силе кренуле су 17. августа у напад. Главни удар изведен је на бугарском делу фронта, изненада и енергично, тако да је србска Трећа армија била принуђена да се повуче. Био је потребан скоро читав месец дана да се припреми противудар и до њега је дошло 14. септембра, са положаја србске Прве армије. У тродневним борбама, најчешће прса у прса, Бугари су код Горничева разбијени и натерани на повлачење. Нове борбе вођене су и наредних дана, тако да је 30. септембра србска војска, у чијем је саставу био и Добровољачки одред Војводе Вука, избила на Кајмакчалан, највиши врх планине Ниџе. Поред војничког значаја јер је србској и француској војсци био отворен пролаз према Битољу, овај успех носио је у себи и огромну моралну вредност: био је то први корак у повратак србске војске на сопствену државну територију. За нешто више од месец и по дана, 19. новембра, ослобођен је и Битољ, а свој велики допринос и овој победи пружио је Добровољачки одред.
Даље напредовање било је заустављено, с образложењем да су северно од Битоља концентрисане јаке немачке и бугарске трупе. “Због замршене ратне игре, политичког стања у Грчкој, стратешке важности других фронтова и безброја других разлога, неких оправданих а неких проистеклих из пуке неспособности – протећи ће још скоро две године пре него што ће се офанзива према северу наставити. Битољ је остао у савезничким рукама, али је платио високу цену јер су се Бугари поново укопали и подвргли тај градић непрекидним артиљеријским нападима током тих дугих месеци. Генерал Сарај био је оштро критикован што није наставио офанзиву. Нарочито су били разочарани Срби који су били заустављени на прагу своје земље, усред победоносног налета”.
Војне операције у раној фази Солунског фронта биле су праћене великим људским жртвама. Само у борбама за Кајмакчалан избачено је из строја 4.643 србска војника, док је у свим операцијама на Солунском фронту од краја августа до средине децембра 1916. године, укупан број мртвих, рањених и несталих износио 1.068 официра и 32.381 војник. Тако велики губици србске војске која је почетком 1916. на Солунском фронту и у северној Африци имала 140.000 војника, узроковали су њену нову реорганизацију: на самом почетку 1917. године расформирани су сви четврти дивизијски пукови, а број чета у батаљонима сведен је на три. Крајем марта расформирана је и Трећа армија, а њено људство употребљено је за попуну Прве и Друге армије. Дотле, расформиран је и Добровољачки одред, а размештањем његових припадника уклоњен је још један траг о србским добровољцима у србској војсци. Остала је само наредба пуковника Крсте Смиљанића, команданта Дринске дивизије, написана 18/31. марта 1917. године, а посвећена Добровољачком одреду којим је командовао Војвода Вук. Из те наредбе може се сазнати да су добровољци ушли у састав Дринске дивизије 15/28. септембра 1916. године, да су одмах стали у први борбени ред и да су узимањем Кајмакчалана закорачили на Србску Земљу, чиме су целој србској војсци дали изузетну моралну снагу. И, даље, уз напомену да су сви датуми у наредби по старом календару:
“У последњем ломљењу и побеђивању непријатељских снага и моћи на Кајмакчалану, Добровољачки одред имао је једну од најзначајнијих и најтежих улога. Припремивши се у току 16. септембра 1916. године за велико дело добровољци излећу 17. септембра из својих ровова а затим у једном јуришу који изазива поштовање и признање, и налету једноставном и простом, а под јаком непријатељском ватром, избијају и дефинитивно овлађују највишим врхом Кајмакчалана, котом 2525. Ту су добровољци на нож узели једну немачку пољску батерију, неколико митраљеза, доста муниције и много другог ратног материјала. Неуморни добровољци продужавају, затим, у току 18. и 19. септембра своје велике напоре и нападају… са нечувеном жестином и беспримерним полетом. Нарочито истичем необично огорчене и крваве јурише извршене на јако утврђени положај ‘Сиви брег’… кога је непријатељ, ограђен препреком од жице, очајнички бранио. У највећој мери поколебан непријатељ, овим нечувеним налетом, напушта свој положај у току ноћи 19/20. септембра, после чега пада у наше руке цела греда Старковог гроба, као и остали положаји западно од овога… У нападу на Грунишки вис од 4. до 20. новембра 1916. године Добровољачки одред учинио је понова велики напор, напор који је премашио његову снагу. Одред је тада мучним и крвавим нападима противу непријатеља знатно надмоћнијег, успео да отме све бугарске предње положаје… и сатера непријатеља позади његових жичаних препрека. Од жилавог и упорног непријатеља овде је отимао камен по камен, стену по стену. У овим борбама ослобођено је и село Груниште… Крваво рвање које је потом настало… и силни напади и контранапади на овом малом парчету земље, а извршавани са очајничком храброшћу, прославили су име и јунаштво наших добровољаца. У најкрвавијем и најљућем од тих окршаја, 16. новембра 1916. године пао је и никад незаборављени јунак и командант добровољаца потпуковник Војин Поповић…
Славни добровољци! Вас храбре и јуначке синове Тужне Босне, Кршне Херцеговине, Крваве Лике и Удбине, Дивне Далмације постојбине легендарних јунака Јанковића и Смиљанића… Равне Славоније, Плодног Срема, Баната и Бачке… Кршевите Црне Горе, Горде Ческе и Моравске …Велике и Племените Русије, Вас непобедиме јунаке, повукла је у борбу жарка љубав за слободом и ватрена жеља да се раскину ропски ланци вековних непријатеља. Похитасте као орлови крсташи у гњездо мајке Србије да са њеним синовима, потомцима Обилића и Краљевића Марка, лучу слободе високо уздигнете и да без суза и страха, сунце слободе пренесете широм наших крајева. Ви полетесте на крилима свести као анђели мира да донесете дан тамо, где је руља Хуна и Варвара обавила све у мрклу ноћ. Ваша врела срца, пуна частољубља и осветничке крви без мрље и срама принесте на олтар Велике Србије и створисте легенде.
Непобедими јунаци! Ваше бојно дружељубље са Дринском дивизијом посведочено је на историјским јуначким мегданима: Кајмакчалана, Сивог брега, Црног камена, Грунишког виса. Ваше бојно дружељубље освештено је на гомилама костура ваших другова и храбрих Дринаца. Нека се ваше бојно дружељубље причести из једног путира ратног свршетка… Скинимо капе и поклонимо се сенима палих јунака, ваших бесмртних другова, који натопише и залише својом крвљу праг Отаџбине и узвикнимо: Нека им је част и слава! Вама, јунаци, као знак дубоког признања и искрене захвалности, кличем: Живели добровољци!”
Пуковник Крсто Смиљанић добро је познавао Војводу Вука, али у управо наведеној наредби посветио му је свега једну реченицу.
С разлогом, наравно.
Јунаштво Војводе Вука или, можда, “јунаштво”, израсло је из јунаштва србских добровољаца којима ни србска историјска “наука”, ни србски политичари и аналитичари, ни почасни председник добровољачког удружења не признају ни њихову бројност, ни њихове жртве, али зато ни непорециву истину да су сви они, србски добровољци, изникли из бића и природе србског народа, његове снажно исказане потребе за слободом, самосталношћу и сопственим избором како живети и на који начин одлучивати о својој судбини.
Да не помињемо Удружење ратних добровољаца из Београда, које за добровољце “признаје” само 42.628 лица – од тога 2.196 из србско-турских ратова 1876-1878 -, безмало стопостотни проценат оних који су преживели рат и после њега добили добровољачко имање или динарске обвезнице. (Примера ради, на добровољачку колонију Маријин мајур, данас Степановићево, код Новог Сада, међу 501 добровољцем надељеним земљом, биле су свега две удовице – не зна се да ли су им мужеви погинули у рату или су умрли после рата, пре надељивања земљом – највероватније ово друго.).
И не само то, исто то Удружење и даље је врло гадљиво на ознаку србско – још увек се не усуђује да Покрет о коме је реч и себе назову правим именима: Србски добровољачки покрет и Удружење србских добровољаца…
Уместо тога, оно је “почасно” одабрало Новога Појединца да му негује Култ.
Кад већ нема Онога!
Аутор: Илија Петровић, историчар
