O srbskim dobrovoljcima ofrlje
U Srbiji se o srbskim dobrovoljcima iz srbskih oslobodilačkih ratova 1912-1918. godine piše i govori ofrlje, kako kome padne na um, bilo da se radi o zvaničnoj istorijskoj “nauci”, bilo da svoje mišljenje o toj veličanstvenoj pojavi u srbskom narodu izriču razni analitičari i državni zvaničnici.
Kad je u pitanju ona prva, moglo se desiti da, 2016. godine, na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorski stepen stekne i kandidat koji u svojoj disertaciji napiše da “angažovanje dobrovoljaca iz Amerike, iako bez realnog značaja za uspeh vojnih napora Srbije i Crne Gore, postaje važno u političkom, moralnom i simboličkom smislu… (a) na kraju broj dobrovoljaca nije premašio 10.000”. To “otkriće” utoliko je tragičnije što su ga “potvrdili” i vajni “doktorski komisionari” zaduženi da autoru pomenute “mudrosti” dodele naučni stepen doktora istorijskih nauka ne znajući da je broj srbskih dobrovoljaca iz prekomorskih zemalja (uključujući i medicinsko osoblje) bio ne manji od 60.000 (šezdeset hiljada).
Oni drugi, 15. septembra 2018. godine, pri ustanovljenju državnog praznika nazvanog Dan srbskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, kroz usta Predsednika Republike Srbije reći će da “danas slavimo dan proboja Solunskog fronta, kada su se… vojnicima Srbije… priključili dobrovoljci iz drugih srpskih krajeva”, te da ih je “bilo deset odsto”, da li ukupnog vojničkog sastava, da li u odnosu na ratnike iz Srbije. Svejedno, tim se “odstotkom” uverava javnost da do dana kad je probijen Solunski front nije bilo dobrovoljaca u srbskoj vojsci, a treba ga “prevesti” cifrom od najviše 14-15.000 (četrnaest-petnaest hiljada), što je činilo deseti deo od sto četrdeset ili sto pedeset hiljada tadašnjeg ukupnog sastava srbske vojske.
Ofrlje, dakle, pošto višegodišnja istraživanja ovog potpisnika, objavljena u knjižici Srpski dobrovoljački pokret 1912-1918, Beograd 2008, na svega 502 strane (https://njnjnj.mediafire.com/?7ca9ff2s0krfkn1) kazuju da je srbskih dobrovoljaca u srbskim oslobodilačkim ratovima 1912-1918. godine bilo najmanje 323.300 (trista dvadeset tri hiljade trista) – ne manje od 106.900 u balkanskim ratovima i u Velikom ratu najmanje 216.400), te da je u proboju Solunskog fronta i u završnim vojnim operacijama za oslobođenje Srbije i Crne Gore i prekodrinskih, prekosavskih i prekodunavskih srbskih krajeva, od ukupno oko 140.000 vojnika u sastavu srbske vojske, učestvovalo najmanje 82.600 dobrovoljaca, od toga oko 76.600 izvan Kraljevine Srbije, uglavnom iz krajeva koji su se pre rata nalazili pod austrijskom i ugarskom okupacijom.
Ako se u srbskoj javnosti ponekad, ali vrlo retko, čuje neka lepa reč o srbskom dobrovoljaštvu, čini se to pominjanjem uz ime neke ciljno odabrane ličnosti – Milunke Savić, na primer, a povod ovome zapisu pružila je televizijska vest da je pre neki dan, u Beogradu, održana svečanost ispred spomenika Vojvodi Vuku (Vojinu Popoviću – 1881-1916), četničkom vojvodi koji se od 1905. do 1912. sa svojim četnicima borio protiv Turaka u Maćedoniji, dok je u srbskim oslobodilačkim ratovima 1812-1918. godine učestvovao kao potpukovnik srbske vojske; u Velikom ratu komandovao je srbskim dobrovoljcima.
Ovaj potpisnik nije toj vesti posvetio dovoljno pažnje, tako da je krajičkom uva čuo kako izveni Stupar, ili Strugar, predstavljen možda kao veterinar i počasni predsednik nekog organa u Udruženju ratnih dobrovoljaca 1912-1918, priča o Vojvodi Vuku, o njegovom herojstvu, o njegovom “osvajanju” Kajmakčalana… Iz celog tog “čuvenja” moglo se razabrati da je Vojvoda Vuk bio malo “prvi srpski dobrovoljac”, malo “potpukovnik srpske vojske”, malo “najveći srpski dobrovoljac u oslobodilačkim ratovima 1912-1918”, te da su se dobrovoljci, ali bez srbskog obeležja, na Kajmakčalanu našli kao “div-junaci iz 1918. godine”.
Očigledno pogrešno pripremljen za taj istup u televizijskom programu, “počasni” Strugar ili Stupar proizveo je jednog potpukovnika srbske vojske u dobrovoljca, iako mu se dobrovoljački status ni po čemu ne može pripisati. I sam Vojvoda Vuk je na početku Velikog rata predlagao srbskoj Vrhovnoj komandi da “dobrovoljačke jedinice i dobrovoljce (treba) tretirati kao regularnu vojsku”, čime se usaglasio sa naredbom srbskog Ministarstva vojnog “da se dobrovoljci ne formiraju u zasebne dobrovoljačke komande” . Uisginu, time se podržavao “tihi” trud pojedinih vojnih komandi da zature tragove o stvarnom broju dobrovoljaca i tako u vojnim operacijama “očuvaju” ne samo odlučujuću ulogu redovnog armijskog sastava, već i sopstvenih komandnih sposobnosti.
Bilo kako bilo, Vojvoda Vuk je na samom početku Velikog rata komandovao Jadarskim četničkim (dobrovoljačkim) odredom od oko 700 ljudi, koga su okršaji na Ceru, Gučevu, Kolubari, Šapcu, Torlaku i brojnim drugim razbojištima neprekidno tanjili. Šestog avgusta, kad je kod Prnjavora imao obavezu da “održava vezu između Šabačkog i Lozničkog odreda”, Jadarski odred imao je u svom sastavu 500 četnika, a samo nedelju dana kasnije stotinu manje. Svoje “grdne gubitke” Odred je popunjavao novim dobrovoljcima, “naročito iz Amerike”, a posle svih okršaja, na kraju 1914. godine ne ostade ih više od 160. Ne bi bilo ništa čudno da je baš zbog “grdnih gubitaka” kroz Odred prošlo možda i dve hiljade dobrovoljaca. (“Neki napisi u tadašnjoj srbijanskoj štampi ukazuju na to da su izvesne grupice američkih Srba samonicijativno napustile posao u novoj domovini da bi se uključile u srpske bojne redove. Početkom rata, na primer, Anto Dedijer je prispeo sa 40 svojih Hercegovaca… Cela grupa… izginula je u zaustavljanju Austrijanaca na obalama Kolubare i na podnožju Rudnika. Krajem novembra 27 Hercegovaca stupilo je u četnički odred vojvode Vuka i već prvog dana borbe izginulo ih je 23 a dvojica su bila ranjena”).
Dok je prvih meseci 1915. godine trajalo zatišje na srbskom frontu, od ostataka dobrovoljačkih odreda i, “mnogo više, od novih dobrovoljaca iz Amerike”, Vojvoda Vuk formirao je u Kragujevcu novi dobrovoljački odred, nazvan Prvi dobrovoljački bataljon, s oko 1.000 boraca. Maja iste godine formiran je i Drugi dobrovoljački bataljon (pod komandom Radivoja Pantića), u kome se našlo i šezdesetak dobrovoljaca iz Amerike. Pošto je u međuvremenu u Prvi bataljon došlo još oko 500 “Amerikanaca”, formiran je i Treći bataljon.
U takvim uslovima, mirnim, sredinom 1915. godine, Vojvoda Vuk piše svojoj Vrhovnoj komandi da “u minulim ratovima četnički i dobrovoljački odredi nisu dali one rezultate, koji su od njih iščekivani”. On još dodaje da su “za rat 1912. godine formirana četiri odreda četnika od kojih su se tri rasturili odmah posle prvih borbi” (možda i zbog njihove masovne pogibije, ali to Vuk prećutkuje – IP), dok je za rat 1913. godine oformljena “Dobrovoljačka brigada od šest bataljona čije su čete brojale najmanje 150 ljudi” i koja je “na dan demobilizacije jedva brojala 1000 ljudi”. Pisanje Vojvode Vuka po mnogo čemu je neobično, čak i čudno, utoliko pre što je on četovao i pre balkanskih ratova, a komandovao je četničkim i dobrovoljačkim odredima i u balkanskim ratovima i u Velikom ratu. Ako je već bio nezadovoljan vrednošću četništva i dobrovoljaštva “u minulim ratovima”, moramo se zapitati zbog čega se i u Velikom ratu sav posvetio dobrovoljcima i “njihovom” ratu. On čak i ne kaže koliko je dobrovoljaca prošlo kroz te bataljone i da li je iko od njih poginuo.
“Kada je nastala opasnost od Bugarske 1915. godine” (prvom polovinom septembra), Odred oformljen neki mesec ranije, prebačen je na bugarsku granicu, gde mu se priključuju “dobrovoljci iz Rusije, stigli Dunavom, njih 1140 na broju”, većinom iz Bosne i Hercegovine i Vojvodine. Kad je od tog ljudstva formiran i Četvrti bataljon, u celom Odredu našlo se ukupno oko 3.700 boraca. Početkom oktobra došlo je do žestokih borbi sa Bugarima i Odred je pretrpeo velike gubitke. U pomoć, kao popuna, stigao im je jedan prepolovljeni dobrovoljački bataljon iz Rusije, kojem je oko 300 vojnika već bilo izginulo u okršajima kod Vranja. Gubici u Odredu bili su toliki da je morao biti ukinut Četvrti bataljon.
Pri povlačenju srbske vojske prema jadranskom primorju, dobrovoljci su čuvali odstupnicu Drugoj armiji, a kad je i na njih došao red da se povuku, u Skadar je 15. decembra 1915. godine od ukupno 4.100 dobrovoljaca stiglo jedva oko 500; “od Bojane su odstupili na Drač i Krf”.
Dobrovoljački odred pod komandom Vojvode Vuka stigao je na Solunski front među prvima. “Jedan strani dopisnik opisao je silno junaštvo ovog Odreda pri prvom naletu Srba 1916, veleći da su oni ‘bugarske artiljerce prikovali bajunetima’. Ovaj Odred imao je uostalom najraznovrsnije zadaće, osim frontalne borbe: krstario je na zapadnom delu fronta, da preseca špijunske veze Grka s neprijateljem, da čuva razne vojne objekte, da goni bugarske komite, i t. d. Komandant fronta, Saraj, navodi da je Odred imao docnije 1500 boraca”;
Početak savezničke ofanzive na Solunskom frontu bio je planiran za 20. avgust 1916. godine, s tim da bude propraćen rumunskim napadom na Austrougarsku sedam dana kasnije. U želji da preduhitre sve savezničke planove i, naročito da isprepadaju Rumuniju, Centralne sile krenule su 17. avgusta u napad. Glavni udar izveden je na bugarskom delu fronta, iznenada i energično, tako da je srbska Treća armija bila prinuđena da se povuče. Bio je potreban skoro čitav mesec dana da se pripremi protivudar i do njega je došlo 14. septembra, sa položaja srbske Prve armije. U trodnevnim borbama, najčešće prsa u prsa, Bugari su kod Gorničeva razbijeni i naterani na povlačenje. Nove borbe vođene su i narednih dana, tako da je 30. septembra srbska vojska, u čijem je sastavu bio i Dobrovoljački odred Vojvode Vuka, izbila na Kajmakčalan, najviši vrh planine Nidže. Pored vojničkog značaja jer je srbskoj i francuskoj vojsci bio otvoren prolaz prema Bitolju, ovaj uspeh nosio je u sebi i ogromnu moralnu vrednost: bio je to prvi korak u povratak srbske vojske na sopstvenu državnu teritoriju. Za nešto više od mesec i po dana, 19. novembra, oslobođen je i Bitolj, a svoj veliki doprinos i ovoj pobedi pružio je Dobrovoljački odred.
Dalje napredovanje bilo je zaustavljeno, s obrazloženjem da su severno od Bitolja koncentrisane jake nemačke i bugarske trupe. “Zbog zamršene ratne igre, političkog stanja u Grčkoj, strateške važnosti drugih frontova i bezbroja drugih razloga, nekih opravdanih a nekih proisteklih iz puke nesposobnosti – proteći će još skoro dve godine pre nego što će se ofanziva prema severu nastaviti. Bitolj je ostao u savezničkim rukama, ali je platio visoku cenu jer su se Bugari ponovo ukopali i podvrgli taj gradić neprekidnim artiljerijskim napadima tokom tih dugih meseci. General Saraj bio je oštro kritikovan što nije nastavio ofanzivu. Naročito su bili razočarani Srbi koji su bili zaustavljeni na pragu svoje zemlje, usred pobedonosnog naleta”.
Vojne operacije u ranoj fazi Solunskog fronta bile su praćene velikim ljudskim žrtvama. Samo u borbama za Kajmakčalan izbačeno je iz stroja 4.643 srbska vojnika, dok je u svim operacijama na Solunskom frontu od kraja avgusta do sredine decembra 1916. godine, ukupan broj mrtvih, ranjenih i nestalih iznosio 1.068 oficira i 32.381 vojnik. Tako veliki gubici srbske vojske koja je početkom 1916. na Solunskom frontu i u severnoj Africi imala 140.000 vojnika, uzrokovali su njenu novu reorganizaciju: na samom početku 1917. godine rasformirani su svi četvrti divizijski pukovi, a broj četa u bataljonima sveden je na tri. Krajem marta rasformirana je i Treća armija, a njeno ljudstvo upotrebljeno je za popunu Prve i Druge armije. Dotle, rasformiran je i Dobrovoljački odred, a razmeštanjem njegovih pripadnika uklonjen je još jedan trag o srbskim dobrovoljcima u srbskoj vojsci. Ostala je samo naredba pukovnika Krste Smiljanića, komandanta Drinske divizije, napisana 18/31. marta 1917. godine, a posvećena Dobrovoljačkom odredu kojim je komandovao Vojvoda Vuk. Iz te naredbe može se saznati da su dobrovoljci ušli u sastav Drinske divizije 15/28. septembra 1916. godine, da su odmah stali u prvi borbeni red i da su uzimanjem Kajmakčalana zakoračili na Srbsku Zemlju, čime su celoj srbskoj vojsci dali izuzetnu moralnu snagu. I, dalje, uz napomenu da su svi datumi u naredbi po starom kalendaru:
“U poslednjem lomljenju i pobeđivanju neprijateljskih snaga i moći na Kajmakčalanu, Dobrovoljački odred imao je jednu od najznačajnijih i najtežih uloga. Pripremivši se u toku 16. septembra 1916. godine za veliko delo dobrovoljci izleću 17. septembra iz svojih rovova a zatim u jednom jurišu koji izaziva poštovanje i priznanje, i naletu jednostavnom i prostom, a pod jakom neprijateljskom vatrom, izbijaju i definitivno ovlađuju najvišim vrhom Kajmakčalana, kotom 2525. Tu su dobrovoljci na nož uzeli jednu nemačku poljsku bateriju, nekoliko mitraljeza, dosta municije i mnogo drugog ratnog materijala. Neumorni dobrovoljci produžavaju, zatim, u toku 18. i 19. septembra svoje velike napore i napadaju… sa nečuvenom žestinom i besprimernim poletom. Naročito ističem neobično ogorčene i krvave juriše izvršene na jako utvrđeni položaj ‘Sivi breg’… koga je neprijatelj, ograđen preprekom od žice, očajnički branio. U najvećoj meri pokoleban neprijatelj, ovim nečuvenim naletom, napušta svoj položaj u toku noći 19/20. septembra, posle čega pada u naše ruke cela greda Starkovog groba, kao i ostali položaji zapadno od ovoga… U napadu na Gruniški vis od 4. do 20. novembra 1916. godine Dobrovoljački odred učinio je ponova veliki napor, napor koji je premašio njegovu snagu. Odred je tada mučnim i krvavim napadima protivu neprijatelja znatno nadmoćnijeg, uspeo da otme sve bugarske prednje položaje… i satera neprijatelja pozadi njegovih žičanih prepreka. Od žilavog i upornog neprijatelja ovde je otimao kamen po kamen, stenu po stenu. U ovim borbama oslobođeno je i selo Grunište… Krvavo rvanje koje je potom nastalo… i silni napadi i kontranapadi na ovom malom parčetu zemlje, a izvršavani sa očajničkom hrabrošću, proslavili su ime i junaštvo naših dobrovoljaca. U najkrvavijem i najljućem od tih okršaja, 16. novembra 1916. godine pao je i nikad nezaboravljeni junak i komandant dobrovoljaca potpukovnik Vojin Popović…
Slavni dobrovoljci! Vas hrabre i junačke sinove Tužne Bosne, Kršne Hercegovine, Krvave Like i Udbine, Divne Dalmacije postojbine legendarnih junaka Jankovića i Smiljanića… Ravne Slavonije, Plodnog Srema, Banata i Bačke… Krševite Crne Gore, Gorde Česke i Moravske …Velike i Plemenite Rusije, Vas nepobedime junake, povukla je u borbu žarka ljubav za slobodom i vatrena želja da se raskinu ropski lanci vekovnih neprijatelja. Pohitaste kao orlovi krstaši u gnjezdo majke Srbije da sa njenim sinovima, potomcima Obilića i Kraljevića Marka, luču slobode visoko uzdignete i da bez suza i straha, sunce slobode prenesete širom naših krajeva. Vi poleteste na krilima svesti kao anđeli mira da donesete dan tamo, gde je rulja Huna i Varvara obavila sve u mrklu noć. Vaša vrela srca, puna častoljublja i osvetničke krvi bez mrlje i srama prineste na oltar Velike Srbije i stvoriste legende.
Nepobedimi junaci! Vaše bojno druželjublje sa Drinskom divizijom posvedočeno je na istorijskim junačkim megdanima: Kajmakčalana, Sivog brega, Crnog kamena, Gruniškog visa. Vaše bojno druželjublje osvešteno je na gomilama kostura vaših drugova i hrabrih Drinaca. Neka se vaše bojno druželjublje pričesti iz jednog putira ratnog svršetka… Skinimo kape i poklonimo se senima palih junaka, vaših besmrtnih drugova, koji natopiše i zališe svojom krvlju prag Otadžbine i uzviknimo: Neka im je čast i slava! Vama, junaci, kao znak dubokog priznanja i iskrene zahvalnosti, kličem: Živeli dobrovoljci!”
Pukovnik Krsto Smiljanić dobro je poznavao Vojvodu Vuka, ali u upravo navedenoj naredbi posvetio mu je svega jednu rečenicu.
S razlogom, naravno.
Junaštvo Vojvode Vuka ili, možda, “junaštvo”, izraslo je iz junaštva srbskih dobrovoljaca kojima ni srbska istorijska “nauka”, ni srbski političari i analitičari, ni počasni predsednik dobrovoljačkog udruženja ne priznaju ni njihovu brojnost, ni njihove žrtve, ali zato ni neporecivu istinu da su svi oni, srbski dobrovoljci, iznikli iz bića i prirode srbskog naroda, njegove snažno iskazane potrebe za slobodom, samostalnošću i sopstvenim izborom kako živeti i na koji način odlučivati o svojoj sudbini.
Da ne pominjemo Udruženje ratnih dobrovoljaca iz Beograda, koje za dobrovoljce “priznaje” samo 42.628 lica – od toga 2.196 iz srbsko-turskih ratova 1876-1878 -, bezmalo stopostotni procenat onih koji su preživeli rat i posle njega dobili dobrovoljačko imanje ili dinarske obveznice. (Primera radi, na dobrovoljačku koloniju Marijin majur, danas Stepanovićevo, kod Novog Sada, među 501 dobrovoljcem nadeljenim zemljom, bile su svega dve udovice – ne zna se da li su im muževi poginuli u ratu ili su umrli posle rata, pre nadeljivanja zemljom – najverovatnije ovo drugo.).
I ne samo to, isto to Udruženje i dalje je vrlo gadljivo na oznaku srbsko – još uvek se ne usuđuje da Pokret o kome je reč i sebe nazovu pravim imenima: Srbski dobrovoljački pokret i Udruženje srbskih dobrovoljaca…
Umesto toga, ono je “počasno” odabralo Novoga Pojedinca da mu neguje Kult.
Kad već nema Onoga!
Autor: Ilija Petrović, istoričar
