O putevima Gospodnjim i sudbinama ljudskim
Pred čitaocima se nalaze tri priče koje nam je preneo otac Dimitrije Torošin, protojerej Uspenske crkve u selu Ozerskoje u Kaluškoj oblasti. One govore o tome kojim putem krene život ljudi koji slede volju Božiju, ma kako im ona čudno izgledala, i kako sve krene sa ljudima koji po svaku cenu rade sve na svoju ruku.
Prva priča
«Bez Mene ne možete činiti ništa»
Imam jednog poznanika. Nekada je bio imućan čovek, živeo u Moskvi, upravljao svojim poslom – autoservisom. Ortački je ušao u taj poduhvat i on i njegov prijatelj su uložili svaki po pola neophodnih sredstava. U pitanju je bila pozamašna svota. I sve je na početku išlo kako treba, zarada je bila dobra. Jedino je s vremena na vreme moj prijatelj upadao u uninije, u neko nezadovoljstvo, bukvalno mu je nedostajalo nešto u životu – neki smisao, nešto važnije od sveg tog materijalnog bogatstva, koje se samo poželeti može.
Jednom prilikom se slučajno upoznao sa optinskim arhiđakonom Iliodorom i posle toga njegove misli su počele da teku u drugom smeru. Sasvim neočekivano je shvatio da u životu postoji duhovnost, i da je ta duhovnost mnogo bitnija od materijalnog.
I tako je on jedanput upitao oca Iliodora:
– Kako da promenim svoj život?
Optinski arhiđakon ga je poslao starcu Iliji. Otac Ilija nije okolišao već se direktno obratio biznismenu:
– Ostavi svoj biznis i preseli se u Beljov.
Za mog poznanika su te reči bile kao grom iz vedra neba. Uređen život u Moskvi, uspešan posao – kako najednom sve to odbaciti?! Pritom, takav postupak bi značio da mora da povuče svoju polovinu kapitala iz posla, što bi finansijski uništilo njegovog ortaka…
Na te primedbe starac mu je odgovorio:
– A ti mu onda taj novac ostavi.
Moj poznanik je prihvatio te reči čistog srca, potpuno verujući da je to Božija Promisao. Prepisao je sve na svog partnera, ukrcao svoju ženu, inače službenicu grada Moskve, u kola, ukucao u GPS «Beljov» i pošao u neizvesnost.
Ko je čuo za to malo provincijsko mesto sa dve asfaltirane ulice (ostalo su seoski sokaci), dobro zna kako je tamo živeti. Starac im je dao blagoslov da se nastane u Beljovu, ali oni naravno nisu imali gde da žive u tom nepoznatom gradiću, stoga su se samo dovezli do kraja asfaltiranog puta i potom skrenuli na seoski drum. Tako su prošli mimo nekoliko neuglednih kućica i zašli u ćorsokak.
Tada su izašli iz kola i upitali prolaznike da li neko u okolini ima kuću na prodaju.
Jedan od meštana im je odgovorio:
– Da, baš je susedna kuća na prodaju.
U tu kuću su se i uselili. Bivši biznismen je počeo da se bavi obnovom obližnjeg drevnog manastira, koji je bio napušten posle komunističkog perioda. Okupio je neveliku ekipu radnika koji su kolicima izbacivali smeće iz opustelih dvospratnih hramova. Starac Ilija im je pomagao molitvom i vrlo brzo su dobili mnoštvo pokrovitelja. Tada su radovi krenuli drugim tempom i sve pod rukovostvom tog bivšeg biznismena. On je po profesiji bio arhitekta i to vrlo dobar.
Prisetio se svog starog znanja i pokazao punoću svog talenta za arhitekturu. Pored toga, krenuo je da se uči molitvi i njegov život je počeo da dobija smisao. Oči su mu zasijale, uninije je nestalo, a žena, koja ga je jako volela, se radovala što je njen nekada potišteni muž sada postao srećan.
Nesporno je da njihov novi život na početku nije dostizao nivo blagostanja na koji su bili navikli živeći u Moskvi, ali kroz neko vreme Gospod je sve uredio na čudesan način.
Primera radi, komšinica mu je predložila da po smešno niskoj ceni kupi od nje nekoliko kućica od cigle, koje su bile izgrađene još pre revolucije. Od tih cigala je uspeo da izgradi izvanrednu kuću. Na sličan način se i sve ostalo dovelo u red.
Kroz neko vreme, otac Ilija ga je blagoslovio da se upiše na vanredne bogoslovske studije, što je on s radošću i učinio. Tada su saznali da je kuća u koju su se slučajno uselili u stvari bivši dom mesnog prote, a da je na placu nekada bio hram koji su komunisti srušili.
Sve je došlo na svoje mesto. Sada on planira da podigne hram na mestu srušenog i da verovatno i sam u njemu počne da služi, ako je to volja Božija.
I danas kada susretnem svog poznanika vidim kako mu se od sreće sjaje oči. Čak i po njegovom spoljašnjem izgledu je jasno da on sada živi punim životom, da je zaboravio na bilo kakvo nezadovoljstvo i da svoju duhovnu radost deli sa svojim bližnjima.
Ali takvu blagodat čovek ne dobija tek tako, već kroz trud kada ostavi svoju oholost i preda se Bogu i Njegovim putevima.
Nažalost, nije svaki životni put takav, jer ponekad ljudi misle da mogu sami za sebe stvoriti nekakvu ovozemaljsku sreću, čak i protiv volje Božije. Ali ma kako da nam privlačno izgleda taj put, on ima tragičan kraj, jer kako je Gospod rekao: «Bez Mene ne možete činiti ništa» (Jn. 15: 5).
Sledeća priča se tiče jedne takve tragične sudbine.
Druga priča
«Tvoj suđeni će ti doći kroz deset godina»
Još kad sam bio tinejdžer jedne noći nas je probudila naša stara komšinica. Bežala je od sopstvenog sina koji je pretio da će da je ubije. I nije bilo nikakvih sumnji da do toga može i da dođe, jer sam ja lično više puta video kako je on sekirom zamahivao na nju i u samom poslednjem trenutku naglo skretao sekiru u stranu. Osim problema sa prekim sinom koji je voleo da pije, imala je problema i sa mužem koji se ponašao na sličan način. U takvom istom nesrećenom stanju su se nalazili i sva njena braća i sestre koji su živeli u blizini.
Ta starica je nekoliko dana provela u našoj kući. Ona se nije žalila na svoju sudbinu, a jednom nam je ispričala sledeću priču. Rekla je da ona i njeni najbliži znaju zašto ih je zadesio takav usud.
Početkom 20. veka njena baba, tada devojka od 18 godina, upoznala je dobrog, vrednog momka. Odlučili su da se uzmu. Njeni roditelji su živeli nedaleko od Optine pustinje i poslali su svoju kćerku da traži blagoslov za brak od optinskog starca Anatolija (Potapova), jer je on svojim duhovnim očima mogao da vidi dalje i više nego što su ona i njeni roditelji mogli da dosegnu svojim praktičnim razmišljanjem.
Devojka je zajedno sa svojom sestrom pošla starcu i zamolila ga da joj da blagoslov da se uda. Ali starac ne da nije hteo da je blagosilja, već ju je vrlo strogo upozorio da se okane te namere i dodao:
– Bog ne daje blagoslov za taj brak. Ne udaj se za tog čoveka. Tvoj suđeni će ti doći kroz deset godina, to je tvoja sudbina.
Mladoj devojci su te reči zvučale jako čudno i ona nije mogla da prihvati to što joj je starac rekao. Vraćajući se kući, dogovorila se sa svojom sestrom da slažu roditelje i da im kažu da su dobile blagoslov za brak. Obe su se nadale da tu prevaru niko nikada neće otkriti.
Devojka se udala, stigli su i mališani, ali posle toga sve u njihovom životu počelo je da se ruši. Jadi su se nizali jedan za drugim. Muža su poslali na robiju. Nije uspela da vaspita decu onako kako je htela. I njen život je postao žalostan.
Ali tačno posle deset godina pojavio se čovek koji je nekada živeo u istom selu i koji je tada zbog nekog razloga bio prinuđen da napusti to mesto. On je priznao da je bio zaljubljen u nju još od kada je bio dečak i da ceo život nije mogao da zaboravi na to, te da je sad spreman da se oženi njome i da podiže njenu decu kao svoju.
Ona je odbila njegovu ponudu jer nije znala da li je njen muž u zatočeništvu živ ili mrtav, ali je istog trenutka shvatila šta joj je govorio starac pre deset godina.
Takve stvari se dešavaju kada ljudi veruju da uvek znaju šta je najbolje za njih i ne traže Božiju Promisao u svom životu, nego čak idu i protiv nje.
Treća priča
«Svetitelju oče Nikolaje ne izostavljaj nas iz molitava svojih!»
Prošlog proleća na dan Svetitelja Nikolaja pozvali su me na telefon iz jednog od susednih sela. Seljaci su primetili da je jedna usamljena starica, koja je živela na samom kraju sela, prestala da izlazi iz svoje kuće. Pošli su da izvide situaciju, a ona leži na podu i ne može da se digne. Komšije su pozvale hitnu pomoć, a usput i mene – za svaki slučaj. Obukao sam epitrahilj, narukvice, uzeo Darove i pošao.
Uputili su me do njene kuće. Bila je to jedna mala, trošna kućica, skoro u polju. Vrata su otključana. Usamljenost, ustajalost. Po svemu se vidi da je u pitanju slučaj kada je čovek vezan za postelju, a nema nikog ni vode da mu donese. Našao sam staricu u jednoj sobici kako leži na trosedu.
– Oh, oče Nikolaje, hvala ti rode moj, kakvog si mi samo poslanika poslao! – radosno je uskliknula starica kada me je uvidela.
Teško je rečima opisati to likovanje koje je bilo na njenom licu u tom trenutku. Počeo sam da razgovaram sa njom. Zvala se, koliko se sećam, Marija. Ceo život je muzla krave u kombinatu. Nije išla u crkvu, jer u blizini nije bilo nijednog hrama, ali bila je krštena – tako joj je majka rekla.
A 1941. godine je iznenada počeo rat i Marijnog muža su poslali na front. Mnogo je očajavala zbog toga. Mučila se, nije imala mira, ridala je danima. Jedne noći, kada joj je bilo najteže, javio joj se Sveti Nikola Čudotvorac – onakav, kakvog ga je videla na ikoni svoje majke.
«Zašto se ubijaš, ženska glavo? Vratiće se tvoj muž živ i zdrav. I ako ustreba, uvek mi se obrati, ja te neću ostaviti.»
Tako ju je ohrabrio i otišao. Sve se desilo baš onako kako je ugodnik Božiji i rekao da će biti. I muž se vratio nepovređen, i Sveti Nikola je ceo život bio njen zastupnik i pokrovitelj. I ona mu se uvek obraćala kroz molitvu.
Tako i nisam uspeo da ubedim Mariju da ja uopšte nisam poslanik Svetog Nikole, već samo obični seoski sveštenik – jerej Dimitrije Toršin iz Uspenskog hrama sela Ozerskoje – koji joj je slučajno došao u posetu.
Starica je svaku moju reč – o veri, o Bogu, o večnosti – upijala sa velikom pažnjom i blagonaklonošću. A posle se ispovedila iz sveg srca, pokušala je da se priseti svih svojih nesavesnih postupaka, još od mladosti. I pričestila se.
Čini mi se da je mitropolit Antonije Suroški govorio da su sveci ljudi koji su se odrekli sebe i otvorili svoje srce za Gospoda, kako ih blagodat ne bi samo ispunila, već i prepunila i prelila se preko ivice tih svetih sasuda na sve ljude koji ih okružuju. Kao kod Prepodobnog Serafima Sarovskog, kada se spasava jedan čovek, a oko njega hiljade.
Dok sam se vraćao kući mislio sam o Svetitelju Nikolaju i blagodati koja se preliva preko svih granica zemalja i vremena. Arhiepiskop iz Male Azije, koji je živeo krajem 3. i početkom 4. veka, i sovjetska seljanka iz zabačenog seoceta, koja o Bogu skoro da nije ništa čula celog svog života.
I ta čudesna uteha koja je odagnala tugu u toj teškoj godini. I ta podrška i pomoć u tegobnom, a u starosti i usamljenom životu. I taj prolećni praznik Svetitelja Nikolaja kada je starica najednom pala s nogu, a seljaci se setili da ne pozovu samo lekare, nego i mene.
Marija, uzgred, naravno nije znala da je taj znameniti dan koji je za nju predstavljao dan blagovesti i dan pokajanja, i dan pričešća Božanskim Tajnama, bio još i dan njenog nebeskog pokrovitelja.
Kasnije sam saznao da je Marija preminula vrlo brzo posle moje posete. Kako se ispostavilo, moja slučajna (da li je slučajna?) poseta je za nju bila i ispraćaj u život večni…
Svetitelju oče Nikolaje ne izostavljaj nas iz molitava svojih!!!
Sveštenik Dimitrije Torošin
Pripremila Olga Rožnjova
S ruskog Aleksandar Đokić
Izvor: https://pravoslavie.ru/111234.html
