О ћирилици и опстанку Срба
Ако имамо намеру да опстанемо, неизбежно нам је попуштање са свих страна и договорни дијалог
Свако, веће или мање, непримењивање Устава и закона води у, већу или мању, анархију. А основна, почетна, дужност сваке власти у свакој држави јесте примена Устава и добрих (много је важно да буду добри) закона. А да би се они примењивали, не сме да буде никакве корупције и непотизма. И то је дужна да обезбеди свака изабрана од народа власт у свакој држави.
Нажалост, ми у „Ћирилици“ видимо да нам Закон о српском језику и ћирилици из 2021. није добар, тј. несагласан је по више основа, тј. одредаба са ставом првим Члана 10. Устава Србије. И последица тога јесте све већи постотак туђег, хрватског писма у српском језику у јавности (око 90 одсто у просеку, а у неким областима чак нема у јавности ни један одсто ћириличког писма).
Много је до стручњака и власти
Сва наша из „Ћирилице“ указивања на то у последњих 25 година одбијала су се и од стручњака (лингвиста у језичким институцијама) и од власти (државних органа који сачињавају законе и усвајају их и мењају по потреби) као од Кинеског зида и праћена су њиховом ћутњом, готово без иједног озбиљног одговора и(ли) разматрања наших указивања документованих стручно у више од 20 објављених књига.
Последице тога јесте не сто одсто ћирилице у српском језику (у ком проценту су заступљена сва друга писма у свим другим језицима Европе и света), него просечно око непуних десетак процената ћирилице, а у неким областима употребе српског језика у јавности у Србији, како малопре рекосмо, чак и без једног пуног процента српског писма у српском језику.
Због свега тога последица јесте у светским библиотечким правилима – зато што је српски језик регистрован са својим, ћириличким писмом, а хрватски језик са својим, латиничким писмом – отуђивање свих српских књига на хрватском писму и њиховом разврставање у хрватску културну баштину. То се српском народу са званичних места у држави готово никад не саопштава тако да већина Срба о томе ништа не зна, те зато нема већих реакција Срба на то чак ни међу професорима, па зато ни они не хају за то, а ових дана су универзитетски професори опасно разљућени што неће добити више од половине плате по закону о неисплаћивању плата за неурађено (не држе неки професори месецима часове ни ученицима ни студентима).
Споменуто отуђивање српских књига је директна последица необразованости српских ђака и народа због неких слабих професора, посебно, из историје и језикословља. А још гора последица од отуђивања српских књига на хрватском писму је српско (само)понижавање и омогућавање преко туђег писма у свом језику олакшане и убрзавање асимилације и православних Срба и њихово упућивање на пут на коме су нестали први полатиничени Срби – Срби католичке вероисповести, који су, практично, нестали, после 1945. године у Југославији чији је пројектант био Јосип Броз уз обилату подршку Запада да им се наметне комунистичка идеологија чији су зачетници немачки стручњаци Маркс и Енгелс, по чијој теорији Срби треба да нестану или у рату против њих или да се одвуку на неки океан и да се колективно потопе без спасавања. Та „научна“ и политичка филозофија није, по много чему, ни данас напуштена. Напротив појачава се тиме што се подржавају међусрпски сукоби до (само)уништења.
У том (само)уништавању неки Срби данас добрано доприносе на све начине, па и ширењем и подстицањем мржње међу њима, уз недостатак сврховитог и нужног дијалога, а српски стручњаци за језик на све начине доприносе да једино српски протестанти у свету нису школски, образовно упућени ни данас које је њихово писмо, па су несложни у протестантским паролаама: једни пишу пароле на свом писму, други на хрватском, па испада да на српским протестима учествује половина Хрвата, а ипак нико не верује да је баш толико Хрвата дошло из Хрватске да подрже „братски српски народ“.
То је најбољи знак да Срби још не уче на својим погубним грешкама из историје науке и живота, па не познају довољно своју реалну историју, или је уче рестриктивно и с „фалшом“ у истинитости, на своју штету. Српски лингвисти и филолози имају лошу улогу у томе што се и даље држе, и већински појединачно и институционално, слепо решења која су важила у српскохрватском језику у складу с Новосадским договором из 1954. године.
Излаз је у учењу на грешкама и попуштању са свих страна
Срби су, изгледа, не само у својим вредностима језика и писма него уопште међу најслабије образованим народима у свету, нарочито у својој историји и језику и писму, а то је срж знања једне нације који утиче и на сва остала знања. А да нема несложнијег народа од Срба у свету, свакако, кад је реч о језику и писму, посебно, јер се, макар, у писму међусобно не разликује ни један други народ. Срби су, изгледа најлошији и у томе што су отуђени међусобно и себични и сложе се једино кад неко дође с пушком и тенком да их све побије. Тада се зближе, а чим отерају смртног непријатеља, они се опет разбију и раде по принципу нехајности и „свака вашка обашка“. Они су, зато, најподложнији опасним утицајима са стране у формалном миру. Тако делује да већина Срба не воли довољно себе, да је себична, добар део њих да чак мрзи себе и саплеменика поред себе.
Зато биће да је, можда, у праву Јовица Вуцеља (члан „Ћирилице“ и мислилац) кад каже у нашем разговору у „Ћирилици“ да су те лоше особине Срба последица њиховог промена народног гена због дуге владавине туђина над њима и утицаја других на њих, и зато су они данас склони да више цене туђе (не)вредности од својих претходних великих вредности. И да су они данас толико сукобљени међусобно до мере да желе да једни друге уништавају и чак смртно повређују. Последица туђих владавина над њима, дакле и утицајима других на њих стигао је до те мере и границе, да су они данас толико сукобљени међусобно до мере непрепознавања чињенице да су на граници (само)уништења.
То у ово време свако нормалан види на нашим улицама.
Одговорност је на властима и стручњацима (али и на свим одговорнима) да се ово стање заустави. Наравно, сврсиходним дијалогом и попуштањем са свих страна.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац
