Нови пропис доноси спас или нестанак ћирилице?

Фото: novosti.rs

ДАНАС СУ ЗА СПАС ЋИРИЛИЦЕ ЛИНГВИСТИ ОСТАЛИ ЈЕДИНА НАДА

ПОВОДОМ НАЈАВЉЕНОГ НОВОГ ПРАВОПИСА ДО КРАЈА ГОДИНЕ

Дана 17. јула 2015. и 19. јула 2015. године једне од ретких ћириличких дневних новина данас у Србији Вечерње новости и Политика објавиле су текст о јадном стању српског језика и ћирилице данас. У Новостима је о томе писано у тексту „Наша деца не знају да пишу ћирилицу“ с потписом новинара В. Ђорђевића, а Политика 19. јула 2015. с потписом новинара Зорана Радисављевића на страни Културе под насловом „Потребна нам је језичка полиција“. Реч је о представљању зборника радова о теми „Идентитет српског језика и културе“, објављених у часопису Узданица (за јун 2015), а промоција тог броја Узданице одржана је у просторијама издавачке куће СКЗ у Београду. Реч је о радовима са истоимене научне конференције, коју је претходне године организовао Одбор за српски језик Српске књижевне задруге.

Прегледали смо то издање часописа Узданица (јун 2015) на интернету и уверили се да нико од излагача, професора на факултетима, на тој конференцији у СКЗ, није говорио чињенично и тачно зашто је Србима нестајала ћирилица и данас нестаје па сходно томе нико није погодио како је системски маргинализована српска азбука, зашто се то догодило, који је циљ био и ко је за то кључни кривац. Они су погодили само једног кључног кривца – комунистичку власт у време Југославије и данашњу власт у Србији. А другог практичног кључног кривца или нису погодили или су га намерно прећутали. Прећутали су своју кривицу или кривицу своје „бранше“. Да су макар казали да су српски лингвисти и филолози злоупотребљени, па да на тај начин спасу макар своју душу. Не! Они и данас неће ни да спомену свој удео у маргинализацији и нестајању српске ћирилице. Они су на научној конференцији у СКЗ добро закључили ово: „Код нас је питање идентитета, националног језика и културе у сфери политичке манипулације.“ А нису хтели да закључе други део истине: стручну и научну манипулацију у области српске лингвистике.

Тачно је, дакле, да је било „политичке манипулације“, али је истина комплетна да се каже да је било манипулације и у области струке и науке. Професори који су о томе говорили изрекли су и открили само део истине. А непотпуна истина није довољно корисна. Задржавање „пепела“ на лингвистичким главама све до данас или је последица стварног незнања (можда) или је (највероватније) последица намере да (са)чувају себе и своју „браншу“ од одговорности, тј. од истине да су српски језички стручњаци за српски језик били главни практични спроводници наложене замене српске ћирилице хрватском латиницом. То је срамотно од стручњака који се предуго чувају да не проговоре о свему томе доследно, стручно, тачно и морално. Макар данас, када су ћириличка кола отишла далеко низа страну ка провалији у вези са српским језиком и српском ћирилицом, поготово.

Као језички стручњак који се том истином и истраживањима истине у вези с нестајањем ћирилице међу Србима бави већ тридесетак година непрекидно, осећам и потребу и (корисну) обавезу да о томе и овом приликом и овим поводом кажем нешто што је објективна истина.

 

  1. Ћирилица је неста(ја)ла током смишљене наложене комунистичке фаворизације хрватске абецеде у Југославији и Србији

        

Сва важнија истраживања, а у последњих двадесетак година има их доста објављених у многим књигама, часописима, у појединим новинама, на порталима више сајтова на интернету, већи број познатих стручних истраживача, професора и других заинтересованих доказала је да је српска ћирилица уопште у свему што се објављује и у свему где се користи писани српски језик – сасечена је и сведена на свега десетак процената у односу на српски језик на латиничком (хрватском) писму. Остатак од 90 одсто припада српском језику на латиничком, познатом и регистрованом у свету хрватском писму. Ми  смо у „Ћирилици“ 2014. године објавили књигу „Ћирилицоцид“ у којој се потврђује да је практично дошло до убијања (масовног замењивања) ћирилице тачно после 1954. године, после Новосадског договора (1954) када се, практично, постављало главно питање: како да се изврши, како је тачно тада наведено, „постепена замена српске ћирилице хрватском латиницом“. И то је насилном и сваком другом смишљеном и планираном фаворизацијом латинице и манипулацијом власти, уз помоћ лингвиста, извршено за петнаестак година у пракси између 1954. и 1969. године. Дакле, за петнаестак година у Југославији и Србији је урађено приближно оно што је српској ћирилици било намењено у окупације Срба и Србије у Првом светском рату (1914-1918). У рату је био извршен стопостотан ћирилициоцид (забрана ћирилице и њена замена гајицом), а после Новосадског договора (1954) ћирилицоцид је изведен у 90 процената писаног српског језика.

Наравно кривац за ћирилицоцид се сам открио и забележен је у литератури, највише у објављеним излагањима у вези с Новосадским договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику и писму (1954. и 1955. године) у часопису Летопис Матице српске. Из свега што је речено тамо не може се ништа друго закључити него то да је постојао налог комунистичке власти о латиничењу Срба, тј. о замени српске ћирилице хрватском латиницом. И то је остало забележено и о томе постоји истраживање објављено као прилог књизи Д. Збиљића „Срби на туђем писму“ (Ћирилица, Нови Сад, 2010). Дакле, кривац за ћирилицоцид се није смео спомињати све док није озваничен формалан пад комунизма, јер је комунистичка власт спровела налог о коначном латиничењу Срба. Наравно, комунисти су то наложили а спровели су то лингвисти преко увођења тзв. двоазбучја, јединог у свету престижних језика, у језику Срба. И тачно је речено да је “незгодно забранити ћирилицу јер је она забрањивана у окупацијама Срба”, па је сада употребљен мудрији и ефикаснији и перфиднији начин. Латиничење је спроведено фаворизацијом латинице преко лажног уникатног у Европи и свету тзв. богатства двоазбучја. А то „богатство дваозбучхја“ преко увођења алтернативног писма, тј. параписма у пракси само за Србе да би се српска азбука истисла из употребе.

Дакле, кривци – практични извршиоци налогодаваца у пракси – јесу српски лингвисти и филолози без којих се није могла спровести фаворизација хрватске латинице и одузимање српској ћирилици националног симбола и националне вредности. Комунистичка власт извела је маргинализацију и замењивање српске азбуке хрватском абецедом кроз злоупотребу српских лингвистичких институција – Матице српске, САНУ, Института за српски језик и лингвиста у њима који су плаћени и задужени за нормирање књижевног језика Срба. После оснивања Одбора за стандардизацију српског језика (1997) у њему није било довољно снаге, а, изгледа, ни воље за нормално, уобичајено у свету, нормирање и српског јеезика у једноазбучју, па је настављено оно што се до тада дешавало у споменутим институцијама које су послужиле комунистичким властима у истискиавњу ћирилице манипулацијама – лажном “равноправношћу писама” и успешним убеђивањем Срба да уведено алтернативно писмо (хрватска гајица) јесте “светско писмо” и да је без њега “српска ћирилица немоћно и заостало средство за писање српског јеезика”. Зато код лингвиста у Одбору у вези с писмом није се ништа десило у пракси ни када је народ на референдуму за Устав Србије (2006) већински изгласао, што се 90-процентне истиснуте ћирилице до тада тиче, спасоносну уставну (читај: народну) обавезу да српска ћирилица од тада има апсолутну сувереност /једноазбучје) – овако вуковски јасно формулисано у ставу првом (изричито и експлицитно посвећеним српском језику и његовом писму: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”.

Други став не цитирамо јер се он односи на друге језике и њихова писма па је и тај став у Србији врх у пракси свих демократских земаља и у закону у вези с тим другим језицима предвиђен је најнижи проценат у свету да би био у службеној употреби и језик мањине које нема ни десет одсто у Србији, док је у Хрватској тај проценат за мањински језик троструко већи. У Хрватској је тај проценат већи чак од 37 одсто, па је у Вуковару општинска службена ћирилица укинута Србима, јер су спали на 34 одсто. Али, хрватски лингвисти су у потпуности у складу са светом нормирали свој језик на једном писму и тиме су оспособили сваког Хрвата да зна увек и свуда које је његово писмо. Код нас се народ и даље држи у заблуди да су два “писма равноправна”, а у тој “равноправности”, српска ћирилица се једва држи на десетак процената у просеку. Уз то, неки од српских лингвиста и филолога пропагирали су чист (и невероватан) фалсификат за истину. Лингвисти Р. М. и филологу П. М. толико се допала хрватска гајица да су је прогласили – први “српском латиницом”, а други – “Вуковом српском латиницом”, што је – доказано, јер је лако доказиво – највећа будалаштина, ваљда, уопште откад постоје српска лингвистика и српска филологија, јер је и сам Вук оставио запис (1845) да је Љ. Гај скрпио латиничку верзију за Хрвате (ту спадају и, под притисцима углавном, одсрбљени и асимиловани Срби) и да је Вук предложио Гауа да ту латиницу исправи и побољша у 13 знакова, предлаажући му и да нека латиничка слова заамени ћириличким да би то писмо, тек после тога, било “најбоља славенска абецеда”. Гај, међутим, није хтео за тај предлог ни да чује, па је његова абецеда за Хрвате остала иста све до замене једног двознака Ђуриним предлогженим једнознаком. То је све што је “српско” у тој абецеди, али је и то хрватско, јер се тај предлог односио на Хрвате којима је он први, као “тајник” у ЈАЗУ крајем 19. века, прихватио и одобрио назив “хрватски или српски језик”, чиме је Ђура Даничић признао оно што Вук није – да су хрватски и српски елемент том језику исте вредности и величиене. Хрватски лингвисти су, после тога, успели крајем 20. века да у свету озваниче свој језик под називом “хрватски језик” и тиме формално-правно истисли у потпуности српски елемент. Истина у 21. веку су пронашли да је “и ћирилица хрватско писмо”, али им не пада на памет – да учине оно што су учинили Срби за хрватску латиницу – да задрже у свом нормативном језичком обрасцу “шизофренију” (В. Ђорђевић) од два писма.

 

  1. Рат против ћирилице нису заапочели Хрвати; они су га само успешно директно завршили у Хрватској, а у Србији су га, посредно – преко прописа српских власти и лингвистаа – у пракси ткође привели крају (просечно 90 одсто хрватске абецеде)

 

Наравно, рат против српске ћирилице нису започели Хрвати. Он је започет пре помена тог имена. (Хрвати су га само најжешће наставили, а с њима се могу мерити по мржњи према Србима и њиховој ћирилици данас само увелико одсрбљени тзв. другосрбијанци.) Рат против ћирилице започет је  у време црквеног разбијања на ратоборнију Католичку и помирљивију Православну цркву. У окупацијама Срба од католичких народа колико су били на удару Срби, њихоав ћирилица је била под још већим уадрима, па је она Србима забрањивана уредбама и законима. Тај је рат против ћирилице католичанство назначило већ 1060. године када је на црквеном синоду у Солину (предграђу данашњег Сплита) бачена права анатеме на ћирилицу овим речима: „ћирилица је ђавољи изум“. У историји окупација над Србима и у културној историји било је много забрана ћирилице Србима насиљем, ширењем страха, као и доношењем споменутих више уредаба и закона о забрани ћирилице у корист хрватске латинице.

И данас себе, парктично, откривају за основне кривце за антиуставно деловање против одредбе о службеном српском језику на ћирилици у Члану 10. Устава Србије и за несметано настављање латиничења Срба (и) у Србији – српске власти које не спроводе свуда уставну одредбу о ћирилици, него само (добро јее макар и то) у државним канцеларијама, а не и изван њих. Српски лингвисти у институцијама су не мањи (ми мислимо и већи, јер су они стручњаци) кривци за увелико замењено српско писмо, јер су они стручњаци, па опет и они опструишу јасну уставну обавезу у вези с ћирилицом. Они и даље одузимају суверенитет српској азбуци тако што ни после 17 године нису усагласили своју правописну одредбу у складу с уставном обавезом и у складу са светском праксом у којој нико више не нормира два писма за један језик и један народ, јер никоме другоме не пада на памет да дели свој народ на два писма у свом језику, осим српским лингвистима и филолозима.

Стварно и пуно оживљавање ћирилице и њено очување могуће је било и раније и данас на један једини, у свету проверен и доказан начин, а то је онај начин који већ  хиљадама година постоји у свету: српски језик мора се нормирати у језичким институцијама у вези с писмом само тако како се то ради свуда другде у целој Европи и свету. Дакле, применом пуне, Уставом прописане, суверености српској ћирилици као једином писму, како је међу свим православним Србима било све до 1954. године и до када су сви православни Срби свој језик редовно писали својим писмом ћирилицом. То је једино могло да буде тако и само се тако могло чувати било које па и српско писмо. (Истина, неки Срби комунисти су почели да пишу српски језик “интеранционалном латиницом” – гајицом и пре 1954. године, али српски православни народ је преко 99 одсто непогрешиво знао које је његово писмо све до увођења назива “српскохрваатски језик” по Новосадском договору. Када је и започела снажна комунистичка акција ниподаштавања српске азбуке и њено све масовније изабациавње из употребе и замена ћириличких писаћих машина латиничким.)

 

  1. Неки српски, не безанчајни, лингвисти су измислили у својој невиђеној изван Србије у свету “мудрости” начин како да се наставља комунистички однос према ћирилици у Србији и када је постало нејасно о ком је друштвено-политичком систему реч

 

У својој, невиђеној у свету изван Србије, “мудрости”, поједини српски лингвисти (с “родоаначелмиком” Р. Бугарским на челу, али су му се још неки појединци придружили, па чак и један коаутор још важећег Матичиног Правописа српскога језика, први пут објављеног 1993, М. П.) измислили су, по угледу на домишљате и мудре само комунисте, успешан начин како да се настави у Србији и после комуниста, када је нејасно ни какав је то данас нови муфљушки друштвено-политички систем у Србији, однос према ћирилици у корист туђег Србима латиничког гајичког писма. Они су успели да зставну службеност српскг језика и ћириличког (само српског ћириличког писма, наравно, наравно) располуте, али тако да је једна мнного мања половина била десетоструко распрострањенија. Располутили су српски језик и ћирилицу на два терена: ужи терен је био за “службену употребу”  –само за режим (отуда је И. Клајн ћирилицу назвао “режимско писмо”, да би је тако омрзао народу (јер сироти народ обично се жали на “режим”) и удаљио од народа и свега оног што постоји изван државних канцеларија и – на “јавну употребу”. Тако је туђе латиничко писмо у српском језику претворено у “народно”, а оно што је “народно” не воле само антисрби. Тако је на невероватно “мудар” начин хрватска латиница, претворена у “српску латиницу” (видели смо од кога и када) тако ефектно (успешно у пракси) да је српска азбука са 30-40 одсто у народу у време комуниста, збрисана у употреби изван “режимске употребе” за тридесетак година посткомунистичког режима у Србији, некад стварно матици ћирилице, за нових 50-ак одсто гајице, тако да у Србији данас Клајново “режимско писмо” (српска ћирилица), изван “режимске” – ужеслужбене употребе влада у народу, без икакве кривице народа који је у Уставу друкчије гласао – за 100 одсто ћирилице у језику Срба – са ћирилици недостижних око 90 одсто! Ту употребу су назвали “јавна употреба”. Та за неукее веома симпатичана “мздрост” критикована је тек од двојице-тројицее лингвиста (Д. Петровића и  М. Ковачевића, као и из првоосноване “Ћирилице” и “Српске азбуке” док је и коаутор важећеег Правописа (онај који је као јдан од коаутора настаављањаа двоазбучја,  који је написао да “српска ћирилица још није егзистенцијално угрожена да би се уопште и размишљало о јеедноазбучју” (Правопис, стр. 15).

Може ли ико да заамисли да неко у Енглеској, Немачкој, Русији, Грчкој… па и комшијској Хрватској данас напише да треба увести “јавну употребу језика и писма” за раазлику од “службене употребе” како би они свели своје писмо на “неугрожених”, као у Србији дест процената своаг писма.

Убеђени смо да сваки почетник у учењу било чеега у вези са значењем речи не би посматрао као супротност у значењу “Службена употреба” и “јавна употреба” највероавтније би сваки бистар основац знао ада је супротност “службеној употреби” (“неслужбена употреба, тј. приватана, лична), а да је супротност “јавној употреби” само “нејавна, тј. тајнма употреба”.

Ето како се и чиме служе наши мудри чак и понеки познати лингвисти да би исказали околишно, а врло јасно своју мржњу и према Србимаа и према њиховој ћирилици, јер су Срби нераздвојни од српске ћирилице и српског језика.

 

  1. Правописна норма с алтернативним писмима већ 77 година гуши српску ћирилицу и у коначном је убија као под комунистима одобреном еутаназијом

 

Тај се неправедан однос према ћирилици у правописном решењу питања писма  у двоазбучју лако сам собом огледа. Сваки престижан језик и народ у свету има нормиран свој језик с једним писмом. Само су за Србе и њихов језик српски лингвисти у институцијама одузели суверенитет свом писму и увели му друго писмо (хрватско) за алтернативу, а онда се та алтернатива раније смишљено и намерно, а сада увелико и по навици све више користи на рачун српског писма. Дакле, неправедан је однос ћирилице с латиницом сасвим очигледан, чим је свом писмо уведено као конкуренција друго писмо које је имало велику подршку ради наметања тог туђег уместо српског писма.

Неправда и насиље према ћирилици спровођшени су  тим успешније што је манипулативно истицано да латиница треба да има предност (то, рецимо, није перстајао да истиче стално и Иван Клајн, ранији дугогодишњи председник Одбора за стандардизацију српског језика а Одбор је тај који се за то највише пита(о) о судбини српског стандардног језика и писма ћирилице. Дакле, уведен је асолутно неравноправан однос према српској ћирилици. самим тим чим је једино ћирилици уведено параписмо као конкурентско писмо које се, уз то, у пракси фаворизује. То је недопустиво према целокупној светској пракси у решавању питања писма у свим другим језицима и народима.

 

  1. Забрана ћирилице и увођење хрватске латинице у Првом светском рату

 

Рекосмо малопре, зачетак рата против ћирилице и њен суноврат документарно се везује за 11. век и тај се рат против српског писма све више појачавао. После је стигло више забрана српске ћирилице посебно у 18, 19. и 20. веку,а и у овом 21. веку имали смо недавно понављано више пута насилно разбијање ћириличких табли у Вуковару од екстремних антићириличких Хрвата чекићима.

Суноврат, тј. окупацијска прва забрана ћирилице у Србији (а изван Србије већ 1914) догодио се тачно 1916. године, по упаду аустроугарских војника у Првом светском рату када се Српска војска морала повући из Србије преко Албаније у Грчку. Те године па све до ослобођења Србије крајем 1918. године свуда у Србији је први пут владала хрватска латиница, јер је српска ћирилица била строго забрањена. После ослобођења ћирилица је враћена и била је код Срба православаца практично једино писмо све до ослобођења Југославије 1945. Тада је већ било прелазака на латиницу код комуниста, али је ипак владала као 99-процентно писмо Срба све до 1954. година, до Новосадског договора који је организовала злоупотребљена Матица српска када је формално усвојена равноправност „латинице и ћирилице“ (баш по том редоследу) а суштински је спровођен споменути налог о „постепеној замени ћирилице латиницом“, што је у пракси и у Србији извршено за петнаестак година после Новосадског договора (1954-1969). Све од тада српска ћирилица је падала у проценту и у Србији. Било је периода када се њен проценат прилично повећао у време 1990 до 2000. године, а онда је почео нови суноврат српске азбуке у Србији. Он је данас само нешто успорен после оснивања више удружења за одбрану српске ћирилице, али та одбрана није могла да буде довољно успешна, нити ће моћи да буде успешна све док српске језичке институције не ускладе решење питања српског писма према пракси у решењу питања писма у Европи и цело свету. Удружења ту не могу много да учине, све док одбрану ћирилице не преузму у пракси плаћени људи у органима државе и и плаћени лингвисти у институцијама за српски језик и писмо. Воља у удружењима без новца и практичних овлашћења не може довољно да учини у корист ћирилице.

Тај процес замењивања српске ћирилице хрватском латиницом текао је редовно и несметано све до данашњих дана. Зато је положај и поразан статус српске ћирилице данас сличан свуда на језичјком подручју српског језика. Исто је за ћирилицу и у Шумадији и у Војводини, и у Републици српској, и на Косову и Метохији (тамо је још и понајтеже јер је реч о делу Србије насилно извученом из надлежности Србије.

Ситуација у Војводини није драстично за прогон и замењивање ћирилице  видније боља ни гора него у целој Србији. Понегде, у зависности од локалних власти у појединим градовима, догоди се да ћирилице има чак и нешто више у Војводини него у појединим градовима остатка Србије. У Београду се, на пример, проценат изгнане ћирилице приближава проценту изгнане ћирилице у Новом Саду. Али, уопште, прогон ћирилице ширем Србије је приближно исти. И то није ништа чудно. Замењивање српске азбуке хрватском латиницом ишло је нешто брже понекад у Војводини, а понекад се кретало брже у остатку Србије. Углавном је то све приближно исто јер је замењивање ћирилице латиницом важило за целу Југославију, а не само за Војводину и други део Србије. Свуда је однос према ћирилици и био и остао до данас исти после 1954. године. У томе су свуда у Југославији власти и институције лингвистике имали приближно исти однос према ћирилици. Истина, увек је у Хрватској било мање ћирилице, а данас ју је тамо, наравно, најмање. У Босни и Херцеговини, у Федерацији БиХ ћирилице ретко има, а нешто више је има у Републици Српској. Раније, у време првог руководства у Републици Српској је било највише ћирилице, али се она данас и тамо смањује и приближава се и тамо проценту ћирилице у Србији. Македонија је, наравно, одавно на ћирилици јер Македонцима није уведена латиница као друго писмо. У Словенији је, разуме се, увек било мало ћирилице, јер словеначки језик користи само латиницу. Црна Гора је карактеристична по томе што је та српска ћириличка земља раније сада под латиничким писмом које увелико преовлађује. Срби се тамо труде да сачувају српску азбуку у тешкој борби за име свог језика и за своје ћириличко писмо.

На Косову, тамо где у енклавама Срби имају некакву власт и некакво право, има мало више ћирилице, а тамо где су Срби практично окупирани, српске ћирилице готово да нема.

 

  1. Како други народи немају проблеме са својим писмом у свом језику?

 

Руси и Грци, на пример, као и сви други народи, Мађари, Енглез, Немци, Французи и сви остали чувају подједнако добро своје писмо јер га сви чувају на исти начин – једноазбвучјем у свом језику. Лако је угледати се на све њих, али то се не може догодити све док наше институције за српски језик не схвате да и Срби поново морају имати своје суверено писмо у свом језику, а то значи само ћирилицу без икаквог и ичијег другог алтернативног писма у писању свог језика. Сва друга писма с језицима ваља учити, али треба и Срби као и сви други народи да врате једно писмо за писање свог језика.

Без тога не можемо се ни на кога угледати и једино ћемо стално све више губити своје ћириличко писмо.

 

  1. Србима је ћирилица увек била изузетно важна за (о)чување идентитета, слободе и за опстанак

 

Нормалним, образованим људима у Србији требало би да је познато зашто је важно сачувати своје писмо. Срби су, као православан народ, крштени на ћирилици и српска култура без ћирилице враћа се на почетак. Када и ако би се догодило да ћирилицу у потпуности заменимо латиницом, ми бисмо се у идентитету потпуно удаљили од самих себе, па Срби на латиници не би више били оно што су вековима били. Српски идентитет би без ћирилице био буквално угрожен и Срби би без ћирилице постали много лакша мета за католичење и асимилацију и упутили би се, практично, путевима којима су отишли у неповрат Срби католици који су писали свој језик латиницом. Србима је, као народу, ћирилица посебно важна јер се делу Срба већ догодило да су постојали дотле док је постојала ћирилица. Без ње Срби католици су асимиловани и нестали. Срби православци се сада упућују на злосрећне путеве Срба католика.

Непријатељ Срба и ћирилице, какав је био, на пример, и генерал Стјепан Саркотић у Првом светском рату није случајно српску ћирилицу упоредио са „српским борбеним средством које треба уништити“, тј. заменити. И он је ћирилицу био забранио у Босни и Херцеговини када је био председник Владе и увео је уместо ње хрватску латиницу.

Дакле, свако би од Срба ваљало да схвати да је Србима много важно да сачувају ћирилицу, јер Срба може сигурно бити само док буде српске ћирилице. Без ње Срби су били увек угрожени и били би без ње све угроженији.

 

  1. Много је одгојено антисрба а тиме и мрзитља Срба и њихове ћирилице

 

Реч је о великим непомирљивостима према Србима оних који исувише мрзе ћирилицу зато што је овај ћирилички састав национално српско писмо. Међу великим мрзитељима српске ћирилице, нажалост, све је више несвесних, биолошких Срба или национално бивших Срба. Помирљивиост свих њих готово да је немогућа.

А једини излаз у очувању српског писма и самих Срба и њихове културе јесте у рукама српских државника и српских лингвистичких институција. Ако оне донесу одлуку да врате апсолутну сувереност у нормативан српски језик, тј. ако усагласе правописно решење у једноазбучју с одредбом у Члану 10. Уставу Србије и са светском праксом у решењу питања писма за сваки језик у свету, та ће се помирљивост успоставити само у том таквом поступку српских државних органа и српских лингвиста у институцијама. Без тога, никаква је будућност ћирилице.

 

  1. Закон из 2021. који је у основи противуставан, апсурдан и правнички елементарно нецивилизован за 21. век, умсто да, у складу с Уставом, врати прогоњену ћирилицу из Србије, увео је за граађане различита права и обавезе у употреби ћирилице, што га чини горим и од познаатог Душановог законика у Царевини Србији у 14. веку

 

С прокламованим циљем да “се сачува ћирилица”, на иницијативу Председника Србије, у Скупштини Србије (и истовремено у Скупштини Републике Српске, где га је Уставни суд убрзо  прогласио неуставним) усвојен је 15. септембра 2021. године (на речима славодобитно, и једногласно у Скупштини Србији) Закон о употреби српсског језика и ћирилице[1]. Законски документ је усвојен на брзину, без икакве јавне расправе. Вероватно је намерно избегнута јавна расправа у народу због “прогуране” садржине закона који, сигурно, не постоји сличан ни у ејдној другој нормалној дражви.

Прво, у садржају закона (на који не вреди потрошити ни велико почетно слово З) уведена су (као у неким давним вековима) за граађане различита права и обавеезе која се темеље на још апсурднијој основи: обавеза писања српског језика српским, ћириличким писмом зависи од тога да ли је, на пример, продавница, банка, издавачко предузеће, новине, телевизија, фабрика и било каква друга асоцијција и појава у приватном  или државном власништву. Ако је приватно власништво, власник нема обавезу да српски језик пише ћчириличким писмом. Није тачно наведено којим другим писмом може да се  у том случају пише српски језик. Вероватно се подразумева хрватско латиничко писмо (гајица) пошто је то писмо прилагођено за варијанте српског језика “хрватски језик”, “босански / бошњачки” и “црногорски језик”. Пошто таква одредба за писање језика Срба не постоји у ставу првом Члана 10. Устава Србије, да би се сакрила та неуставност закона, није ни споменута уставна обавеза, јер ад јее споменута, онда би и оилуписмен видео да је закон противуставан. За велико јее чуђење како се могла догодити таква дисциплина у већинској влаадајућој странци да се није јавио ни један једини посланик правничке струке да пита у скалду с којим уставом јее тај закон написан. Постоји и аномалија у заакону какве нема, сигурно, нигде изван Србије у другим државама, па чак ни у суседној Хрватској, Мађарској, Црној Гори, Македонији и било где у другим старијим државама: у закону јее усвојена одредба да само они који, као приавтни власници било какве асоциајције, који су изузеети изобавезе писања српског јеезика ћириличким писмом, само они ће моћи да добију мањи разрезан порез ако се из своје воље и ћефа, ипак, својевољно одлуче да свој језик, ипак, пишу својим писмом. Они који су обавезни да пишу ћирилицом то морају да раде џабе (без смањењаа пореза). Џабе морају да пишу свој језик својим писмом (сви који нису Срби а немају шизофрено ређшеење питања писма, па су сви други јединсствени у свом писму, за разлику од једино Срба.

Тако се догодило једино у Србији на свету да је новчаано награђен само онај део Срба који по пропису није обавезан да српсски јеезик пише српским писмом, а ипак му се ћефне да се служи ћириличким српским писмом. Просто је за неизмерно чуђење какав је то правнички мозак у зааконодавној власти у Србији који се досетио да на невиђен начин у целој Европи и свету састави закон какв није досад постојао у светској цивилиазцији. И да се нађе у 21. веку скупштина која можее, чак једногласно, усвојити то светско чудо од закона.

Наравно, у првооснованој “Ћирилици” одмах смо знали и пре појаве таквог закона да од њега неће бити када је његов иницијаатор Председник Србије више пута изјавио: “Спасићемо ћирилицу, али и латиница је наша.” Да је хрватска латиница “наша”, Председник је сазнао у школи у којој се у његово време учило да су “наше и ћирилица и латиница”, тако се учило у српскохрватском језику, а тако се и данас учи каад смо се вратили српском језику, али се ни у данашњој школи нисмо још вратили своме писму. Очигледно, он је имао неког саветника за језик и писмо који су га, као Р. Маројевић који га је обмануо да хрватска национална латиница – није хрватска, него је то “српска латиница”. А П. Милосављевић или неки његов студент обавеестио га је да је, главом и штулом, хрватску латиницу скрпио баш саам Вук Караџић, што је једна од највећих будалаштина у српској филологији у 20. веку. Председник Србије није ни лингвиста ни филолог и да није читао све што еј Вук написао, а Вук је за живоата 1845. рекао да је Љ. Гај творац те хрватске верзије латинице и да је она онда у окупацијама Срба а под комунистима најусшеније наметнута Србима ради њихове лакше асимилације. Нас не чуди та неупућеност нелингвисте, кад и неки лингвисти фалсификују влаасништво над гајицом. Чуднијее нам је даа је Председник својим потписом одобрио закон за употребу иако је он, знма се, био одличан студент права. Разумемо и таај превид јер је, бездушно од странаца изморен бриселским договорима и сталним захтевима даа потпише предају најсрпскијег и најдуготрајнијег дела српских територија још пре Косовског боја (1389) када Албанаца на Космету није било ни у једнопроцентним траговима.

Свакако, сви посланици у Скупштини Србије знају из школе да постоји српски правопис из 1993, године и ново издање из 2010. у коме је нормираано двоазбучје и, највероватније нису смели ада не уваже тај правопис (јер су га радили стручњаци за српски језик и писмо), па су се определили аза правописно, аа не уставно решење питања писма српскога језика. Поготово што знају за Брозов савет да се “устава и закона не треба дражти као пијан плота”. Проценили су да је боље држати се правописа јер се и српски правопис не држи ни устава ни опште праксе у решавању питања писма у свим другим, престижним језицима. У правописсци су се држали решења питања писма по српсско-хрватском Новосадском договору у “српскохрватском језику”.

Очигледно, посланицима је био дражи српски промашај у Правопису српског језика, а не Устав Србије по вољи и одлуци већине народа о српском писму у српском језику. Није то нова, него стара пракса у Србији да народ нико не шиша после сваких избора.

Дакле, решење питања српског писма у језику српског народа не вреди чекати од правника и њиховог закона у законодавној власти која не поштује ни Устав ни народ.

 

  1. За српску ћирилицу сада су остали као једина нада стручњаци у Одбору за стандардизацију српског језика – лингвисти; надајмо се у њих, јер другога задуженог и моћног тренутно немамо

 

Остаје још једина нада у српске лингвисте да они у новом правопису реше пиатње писма како то чине сви други језички стручњаци у другим народима и њиховим државама. Ипак су српски лингвисти – стручњаци за језик и писмо, па се више вреди њима обраћати. Пошто су то стручњаци који су дуже време сарађиваали с хрватским лингвистима у договарањима о српскохрватском / хрватскосрпском језику, угледаће се на своје хрватске колеге које су у њиховом правопису записали: “Хрватски језик се данас пише латиницом”, дакле једним, својим, писмом, како је то у свим правописима других народа, па тамо сви знају које је њихово писмо за њихов језик и без посебног закона о хрватском језику. За учење о писму неупоредиво је важнји правопис од (не)потребног закона свуда где је језик практично и корисно нормиран од лингвистичке науке.

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач прве “Ћирилице”

[1] Наш текст „Детаљнија анализа новог Закона о употреби српског јеезика и ћирилицее“ објавио је сајт СКЦ „Ћирилица“, па се можее таамо (про)читати у целини, а овде смо укратко указали на мајважније противуставне и апсурднее детаље.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!