НОВА ИДЕЈА ЕУ: инсекте треба јести са мицелијумом печурака
Европљани блиске будућности неће уживати само у цврчцима.
Европска публикација „EUobserver“, један је од главних заговорника преласка са традиционалних на алтернативне протеине, а сада је посветила читав број предностима нове хране.
Из часописа се може много научити о томе да је вештачка храна, испоставило се, историјска и већ проверена ствар. На пример, 1960-их, усред забринутости због недостатака протеина, истраживачи из „British Petroleum-а“ дошли су до изузетног открића.
„ХРАНА ИЗ НАФТЕ“
Нуспроизвод процеса прераде нафте, н-парафини, када се комбинују са одређеним врстама квасца, способни су да производе једноћелијске протеине (СЦП). Ово откриће је названо „храна из нафте“, а УНЕСКО га је поздравио као отварање „могућности изградње микробних ранчева у блиској будућности – огромних рафинерија нафте – у којима би техничари узгајали протеинску храну, као што то данас раде фармери и сточари“.
Оно што се сматрало триком и куриозитетом 1960-их је у опасности да постане мејнстрим током 2020-их. „EUobserver“ подсећа да је замена за месо „Quorn“ настала отприлике у исто време. Производ је развијен у Великој Британији у заједничком подухвату између хемијске и прехрамбене компаније касних 1960-их. После деценијског процеса евалуације, његов микопротеин, протеин добијен из гљива, коначно је одобрен за људску употребу 1985.
И квасац и сој плесни који се користи за производњу „Quorn-а“ припадају породици гљива. Стога, пише „EUobserver“, употреба печурака у производњи протеина изгледа изузетно обећавајуће.
Док многи алт-протеини зависе од прераде биљака богатих протеинима као што је соја за производњу производа сличних месу, печурке нису биљке – у ствари, генетски су више налик животињама него биљкама. У природи, гљиве разграђују органску материју, ослобађајући хранљиве материје из мртве органске материје у земљиште.
Хиљадама година људи су користили могућности печурака у производњи хлеба, сира, соја-соса и алкохола, а плодна тела самих печурака су једена директно. Али постоји мицелијум на који до сада нико није помислио. „EUobserver“ намерава да ово исправи.
Узгајањем мицелијума у правом супстрату и пажљивом контролом снабдевања хранљивим материјама и кисеоником, структурна својства финалног производа могу се променити тако да личе на материјале као што су кожа или намирнице као што је месо.
Од 2017. године, талас нових стартапа угледао је светлост дана, специјализованих за употребу печурака, наводи „EUobserver“. У сектору хране, углавном су били фокусирани на производњу протеина, а то се показало ефикаснијим од узгоја стоке.
Већ сада у ЕУ има дупло више стартапова „печурака“ у поређењу са САД, а технологија достиже ниво транснационалних корпорација. Пивари попут „Битбургера“ активно раде са почетницима који користе споредне процесе пиварства као супстрат за мицелијум. И „Унилевер“ се удружио са шкотским стартупом „Enough“ да укључи микопротеин у неке од својих алтернатива за месо.
Истраживачи са Универзитета „Јустус Либиха“ у Гисену, Немачка, анализирали су више од 500 врста печурака како би утврдили њихов потенцијал за производњу хране за људску исхрану.
НИЈЕ ЈАСНО ШТА ЋЕ СЕ ДЕСИТИ СА ЉУДИМА АКО ПОЧНУ ДА ЈЕДУ МИЦЕЛИЈУМ У ВЕЛИКИМ КОЛИЧИНАМА
Главне предности коришћења мицелија у односу на традиционалну екстракцију протеина из биљака богатих протеинима попут соје, пише „EUobserver“, између осталог, јесте да су протеини које производе печурке слични онима који се налазе у месу. То их чини лакше сварљивим. Поред тога, мицелијум се може узгајати тако да личи на текстуру меса уместо да се биљни протеини подвргавају процесу екструзије за текстуру.
Проблем је скалирање. Успешна испитивања производе малу количину мицелија, бројне компаније, као што је „Meati Foods“, улажу у проширење, на пример, у недавно отворену фабрику у Холандији.
Али, како „EUobserver“ признаје, печурке, иако их има у изобиљу и једу се миленијумима, још увек су релативно недовољно истражене. Једноставно речено, није јасно шта ће се десити са људима ако почну да једу мицелијум у великим количинама и редовно.
У блиској будућности, играчи на тржишту гљива намеравају да постигну сертификацију мицелија као прехрамбеног производа.
Према „EUobserver-у“, конзумирање мицелија биће следећи ниво зелене економије. На крају крајева, соја, иако се сматра заменом за месо, такође захтева обрадиво земљиште, што значи да доприноси емисији угљеника.
Гледање за пируетама европске исхране је веома узбудљиво. Учити на грешкама других је увек паметније него учити на сопственим. Према томе, Европску унију треба третирати као глобални експеримент на великом броју експерименталних субјеката, који ће ускоро бити храњени било чиме. А размишљати о преношењу иновативних идеја на наше тло за промену исхране од поврћа, воћа, рибе и меса до цврчака са мицелијумом не раније него тек за 5-6 генерација.
Аутор: Елена Панина
С руског превео Зоран Милошевић – https://russtrat.ru/think-tanks/8-avgust-2023-1956-12181
Извор: Наука и култура
