Норвежани отимају српску и руску?! Ко је заправо злогласна организација Барневерн?
Норвешки систем помоћи деци „Барневерн“ (дословно „заштита детета“) представља својеврсну државу у држави, а по медијским извештајима његове одлуке фактички ни судови не могу да оспоре.
Идеал балканских законодаваца је да у креирању и контроли унутар породичних односа достигну скандинавске државе, посебно Норвешку и Финску. Необавештени туриста у Ослу, на пример, може да доживи прави хорор, ако на пут води малолетно дете. Довољно је да на аеродрому подвикне на своје несташно дете и да то примети неко коме је управо то дете запало за око.
Несрећном родитељу ће полиција одмах одузети дете и то не зато што полицајци тако хоће, већ јер закон не предвиђа другу опцију. Дете ће после кратког боравка у неком прихватилишту бити предато хранитељској породици, а затим на усвајање, а нови родитељ, како се већ дешавало, може да буде управо особа која је пријавила наводно породично насиље.
Од овог третмана су изузети једино држављани Сједињених Америчких Држава и то не због неког билатералног споразума, већ јер та земља користи буквално сва средства како би заштитила своје држављане. Чак ни Русија није у стању да коришћењем правних средстава заштити своје грађане у оваквим случајевима, признаје Заштитник права детета у Руској Федерацији, Павел Астахов.
На северу су посебно цењена деца из источне Европе, али и са Балкана и то из земаља која још нису у Европској Унији. У Шведској и Норвешкој је ствар престижа имати усвојено тамнокосо дете и по могућности оно које има тамни тен, пише сајт Гето Србија.
О овоме је недавно порталу „Глобал медиа“ говорила координаторка организације „Руске мајке“, Ирина Бергсет. Посебно су на удару породице из Русије и Србије, тврди се у чланку „ХОРОР! У Норвешкој а сада и у Србији разрађен систем ОДУЗИМАЊА ДЕЦЕ!“ на поменутом порталу.
Норвешка је једна од најбогатијих земаља Европе захваљујући приходима од производње и продаје нафте и гаса. Норвешки систем помоћи деци („Барневернет“ или само „Барневерн“, дословно „заштита детета“) представља својеврсну државу у држави, а по медијским извештајима његове одлуке фактички ни судови не могу да оспоре. Трећина годишњег државног буџета Краљевине Норвешке троши се за „Барневернет“ и сматра се да је чак три одсто деце у овој земљи обухваћено неким од његових програма.
Захваљујући скоро бајковитим приходима од нафте и гаса Норвешка је створила моћне финансијске фондове који финансирају спровођење „Барневернета“ и у другим земљама. Он се тренутно примењује у Шведској, Холандији, Немачкој, Великој Британији и Финској, а стиже и у Србију. Читав низ такозваних невладиних организација ради на имплементацији овог система и код нас.
О учинцима оваквог поступања према деци довољно је поменути случај масовног убице из Норвешке, Андерса Беринг Брејвика, који је 22. јула 2011. извео масакр у омладинском кампу на острву Утоја.
По резултатима истраживања уредника странице „Глобал Медији“, Брејвик је као дете одузет родитељима и смештен у хранитељску породицу у оквиру „Барневернета“. Како је начин рада овог система „заштите“ деце непромењен од 1992. до данас, скоро је извесно да је и он током боравка у неком од обавезних омладинских летњих кампова био жртва масовних оргија које су се исто тако организовале и на острву Утоја. Ово је био трауматски доживљај који је касније послужио као окидач за стравичан злочин.
„Барневернет“ је само маска испод које се крије класична трговина децом и то уз енормну зараду за оне који у томе учествују.
Ирина Брегсет је потврдила да становници Норвешке не могу да поправе демографске проблеме на природан начин, тачније – они то не желе. Нормални односи између мушкарца и жене тамо су већ проглашени за остатке прошлости.
Друштву које је прекинуло везе са традицијама, природно, потребни су нетрадиционални начини размножавања, а томе служи „Барневернет“ који се од обичне социјалне службе претворио у службу социјалног инжењеринга.
Низак наталитет западноевропских земаља раније се поправљао увозом украдених беба из слабије развијених земаља, као што је била ондашња Југославија. Одгајање одојчета је, међутим, доста захтевније од одгајања детета од пет или шест година, због чега су размажени брачни парови из Скандинавије и других земаља почели све више да усвајају старију децу.
Важну улогу код одабира деце играју агенти на терену, који процењују које ће дете највише одговарати захтевној клијентели.
Усвајање деце је постао изузетно привлачан посао у финансијском смислу. У оквиру „Барневернета“ ради читав низ дечијих прихватилишта, као и васпитних установа које су у приватном власништву, али њихов рад новчано помаже норвешка држава. Хранитељска породица у Норвешкој добија месечно 3.000 евра по детету, док прихватилиште од државе за једно дете добија 2.000 евра.
Део система су приватни дечији вртићи и школе, васпитно-поправни центри, поликлинике, психијатријске установе и хранитељске породице. Највећи инвеститор у овакве установе је лондонски инвестициони фонд „Органа Цапитал“ који послује у оквиру групе „Банк оф Америца“.
Своје учешће у овим пословима фонд јавно рекламира истичући како је приход не само сигуран, јер новац долази највећим делом из норвешких државних фондова, већ и изузетно висок. Све се ради легално и транспарентно.
