Niski velikan – shimonah Antonije Zografski
NISKI VELIKAN
U spomen na shimonaha Antonija Zografskog (+ VIDEO)
Na Atosu su obretene mošti savremenog bugarskog podvižnika koji se podvizavao u manastiru Zograf, shimonaha Antonija.
O njemu priča njegov studentski drug, sada poznati duhovni pisac.
Postoje dve vrste divova. Neki su jaki, veliki, divovi. Neki ih zovu „nasilnici“. Ili bodibilderi. Ali kako god da ih nazovete, oni su zaista masivni i impresivni. Pre nekoliko godina poznavao sam jednu takvu osobu. Pitao sam ga kako je došao do toga. Rekao je da je u početku trenirao skoro šest sati dnevno. Nisam mogao da zamislim kakvu volju čovek treba da ima da primeni tako nepodnošljivo, zaista gigantsko delo. Ali … rezultat je bio šokantan.
Svi znaju da se ovi giganti svojom pojavom uvek uspevaju dobro primetiti. Žene se dive njima. A većina muškaraca je ljubomorna.
Druga vrsta divova je, međutim, potpuno drugačija. Nije ih tako lako uočiti kao prve. Spolja izgledaju sasvim normalno, čak i obično. Ipak, u njima postoji nešto što se ne vidi golim okom. Govorimo o duhovnim divovima. Takođe su uložili mnogi trud. Gigantski, ogroman, 24 sata svakodnevno.
Sada ću pokušati da vam ispričam o jednom od takvom divu niskog rasta. Njegovo ime je shimonah Antonije. Pre nego što se zamonašio, svetovno ime mu je bilo Todor Džambazov. Rođen 25. februara 1974. godine u gradu Carevo. Bio je student Bogoslovskog fakulteta od 1992. do 1997. godine, redovni odsek. Godinu dana pre mature, primio je monaški postrig u manastiru Pomorije. Preminuo je 3. marta 2000. godine u Svetogorskom manastiru Zograf.
Naši datumi rođenja su skoro blizu. Imali smo zajedničke aspiracije i pet godina smo studirali u istoj grupi. Zato ga poznajem.
Pre nego što počnem sa svojim sećanjima, međutim, želim da pojasnim da nisam prava osoba za pisanje i razgovor, jer sam ga poznavao tek kada je bio student. I u poslednje tri godine svog života, koje su meni nepoznate, pretvorio se u duhovnog diva. Ipak, usuđujem se da podelim ono što znam o njemu, zbog zahteva koje sam dobio nakon objavljivanja mog romana „30 funti“, koji sam mu posvetio, a takođe i nakon zahteva koje sam dobio nakon objavljivanja članak „Uzrok – posledica“, broj 36 od 4. septembra 2014, gde sam ga nazvao „najnoviji Bugarski svetac“.
Malo mi je teško što će o njemu pisati niko drugi do ja, osrednji čovek koji nije dovoljno upućen u život ovog duhovnog velikana. Po meni ovo bi trebalo da urade bratija Zografskog manastira, gde se o. Antonije podvizavao poslednjih godina svog života. Ipak, verujem da će se i to jednog dana desiti…
Pre nekoliko dana sreli smo se sa prijateljem. Ručali smo i razgovarali.
– Trebalo bi da razmisliš o svojoj budućoj penziji, – rekao mi je posle izvesnog vremena, – već imaš preko 40 godina, a iza tebe nema ništa.
Bilo je logike u njegovim rečima.
„Očigledno je da u Bugarskoj nećeš dobiti ništa, ali u Engleskoj radiš za male pare“, nastavio je, „i jednog dana, kada ostariš, nećeš imati od čega da živiš. Trebaš naći plaćeniji posao.
Moj prijatelj je bio potpuno u pravu. Da, tako je: čovek treba da planira svoju budućnost, da razmišlja o njemu i o starosti. Izgraditi svoj budući mir.
Mi smo se rastali. Ostavši sam, razmišljao sam o njegovim rečima. Razmišljao sam o svojoj budućoj penziji i istovremeno – o životu oca Antonija, o kome ću pisati. „Šta bi otac Antonije rekao na mom mestu? Šta bi on uradio?“ upitah se bojažljivo.
Naravno, otac Antonije je goreo od ljubavi prema Bogu, a njegov hipotetički odgovor se namerio sam po sebi. Nikada ga takve stvari ne bi zanimale. Elementi ovog sveta ga nikada nisu zabrinjavali.
„Srce me vuče na Istok“, rekao je, „gde još uvek ima duhovnih staraca.
I neću naći ništa na Zapadu.“ Pod Istokom je mislio na Rusiju.
Kada su početkom devedesetih godina prošlog veka počeli da pričaju o tome da će uskoro biti otvorene granice i da će se moći slobodno putovati na Zapad, sećam se da sam ga pitao da li razmišlja da ode negde, na primer, u Englesku, Francusku, Nemačku, Španiju. A on je, bez oklevanja, odgovorio da ga Zapad ne privlači.
„Srce me vuče na Istok“, rekao mi je, „gde još ima duhovnih staraca, jer sam tamo mogao da dobijem koristi za svoju dušu. A na Zapadu neću naći ništa.
Pod Istokom je jasno mislio na Rusiju i Ukrajinu, dve najveće pravoslavne zemlje na svetu. Možete li zamisliti? Ovo je bio momak koji je imao 20 godina. Bogate zapadne zemlje će uskoro biti dostupne. I razmišljao je o tome kako, ako postoji takva prilika, da ode na Istok …
Uvek je nosio težak ranac pun knjiga. Rekao je da se tako bori sa plamenom strasti.
Bio je nizak. Mršav. Lak. Osmehivao se. Blažen. Ljubazan. I duboko skroman.
Uvek je bio obučen u crno, nešto očigledno jeftino i jednostavno. Uvek je nosio veliki ranac. Ili, tačnije, ogromnu torbu punu knjiga. Jednom kada sam ga podigao i jedva ga držao, bio je tako težak. Pitao sam zašto nosi knjige koje je nemoguće čitati svaki dan. A on je odgovorio da ih čita malo po malo, ali se i na ovaj način bori sa plamenom strasti. I zaista, ako razmislite: kada neko stalno na leđima nosi veliku torbu od 20 kilograma, teško da će mu padati požudne pomisli.
Sećam se jednog zanimljivog događaja iz vremena naših studija. Imali smo seminar o apologetici. U publici je bilo oko 25 ljudi. Jedan naš drug, koji je očigledno greškom ušao na bogoslovski fakultet, ustao je i počeo razumno da brani tezu o preseljenju duša. Naveo je primere iz Starog i Novog zaveta i žestoko se svađao sa pomoćnikom. Svi smo sa radoznalošću posmatrali ovu neočekivanu situaciju. Najzad, pomoćnik je prekinuo i rekao:
– Kolege, govorio sam do sada, a sada ste vi na redu.
Našli smo se kao u nebranom grožđu, kako kaže priča. Pokušali smo nešto da kažemo, ali je jedan drug iz razreda koji je verovao u preseljenje duša vikao na nas, a pošto se unapred pripremio, nije nam dozvolio da se svađamo. Pali smo na svom zadatku, ali nije bilo važno. Važnije je bilo to što, na našu žalost, nismo bili u stanju da odbranimo pravoslavnu veru. Još malo, i on bi izašao kao pobednik.
Tada je otac Antonije (ovde koristim njegovo duhovno ime, pošto se tada zvao Todor i još nije bio monah) ustao odnekud iz zadnjih redova i uzviknuo:
– Hajde, odgovori mi!
Svi su utihnuli, a otac Antonije je glasno rekao:
– Ti veruješ u Svetu Trojicu?
„Vidite, on ne veruje u Boga. I uzeo je nas da poučava!“
Nastavio je da iznosi gluposti, na primer, da su životinje koje sada vidimo oko sebe nekada bile ljudi i da ih stoga ne treba jesti; da su biljke ranije bile životinje, da ima čak i ljudi koji su se preporodili u kamenje itd. Svoje je izvijao, a otac Antonije nije prestajao da pita da li veruje u Svetu Trojicu. A pošto očigledno nije verovao, otac Antonije je rekao:
– Vidite, on ne odgovara na pitanje. Dakle, on ne veruje u Boga. I uzeo je da nas pouči nečemu što je tuđe Reči Božijoj.
Tokom naših studija na Bogoslovskom fakultetu, bogosluženja su se održavala svakog jutra i svake večeri. Pošto sam bio lenj, a sada sam isti, skoro da nisam išao na jutrenje. Od 500 učenika koji su tada bili, u stvari, na službu je došlo najviše 30. Naravno, otac Antonije je uvek bio tu. Jednom, sećam se kao juče (jer sam vrlo retko dolazio na ove službe i dobro se sećam svojih poseta), stajao je ispred. Stigao sam malo kasno i stao. Čim je ustao, odmah se okreće. Ugledao me je i, blago mi se naklonivši, tiho pljesnuo rukama, pokazujući time da odobrava moj dolazak.
Drugom prilikom me je pitao da li imam planove za narednu noć. Bio sam iznenađen. A on je odgovorio:
– Ako možeš, pođi sa mnom. Sa kolegama idemo na bdenje.
Naravno, nisam mogao da zamislim da ću biti budan cele noći i odbio sam.
Otac Antonije je imao mnogo pozitivnih osobina, pa čak i talenata. Pored smernosti, krotosti, učtivosti, dobrote i vatrene vere, imao je i veliku želju da uči.
Neprestano je čitao i duboko poznavao teologiju. Nije bilo osobe koja, pitajući ga o nečemu, ne bi dobila iscrpan odgovor.
Jednom je, sećam se, počeo intenzivno da uči grčki, pa engleski, pa – nemački. Naučio je jezike na veoma zanimljiv način. Kupio je male rečnike, u mekom povezu, i čitao ih redom. Pročitao bi neku stranu reč, pa bugarsku, i tako je nekoliko puta pročitao ceo rečnik. Onda je kupio knjigu na odgovarajućem jeziku i pročitao je bez oklevanja.
Jednog dana, videvši da čita englesku knjigu Evolucija ili Stvaranje?, uzeo sam je od njega i pitao šta tu znači nekoliko konkretnih fraza. Namerno sam izabrao one najduže i najteže. Hteo sam da ga proverim. A on je odgovorio ni okom ne trepnuvši. Bio sam šokiran.
– Šta je za tebe najbolje? pitao sam ga.
On je odgovorio – jezici.
– Šta najviše voliš da radiš? pitao sam tada.
Odgovorio je da najviše voli da čita svete oce. Njegov ranac je bio ispunjen knjigama pravoslavnih svetih otaca.
Što se evolucije tiče, sećam se kako nam je profesor Starog Zaveta na predavanju objasnio da „evolucija nije u suprotnosti sa Svetim Pismom i da je Sveti Vasilije Veliki imao na umu upravo milione godina kada je pisao svoje čuveno delo Šestodnev“. Bio sam zatečen. Pitao za mišljenje oca Antonija. A on je odgovorio da profesor nema vere.
Drugi put, opet po Starom Zavetu, objasnili su nam da se Crveno more rascepilo na dva dela u Mojsijevo vreme, jer su duvali jaki istočni vetrovi. Odgovarajući na ova objašnjenja, otac Antonije je rekao:
– Učitelji nemaju veru.
A kada su opet objasnili, govoreći o velikoj bitci Isusa Navina, da sunce nikada ne može da stane, jer su takvi fizički zakoni, otac Antonije je rekao da je Bog jači od fizičkih zakona, a onda se sam suprotstavio profesoru otvoreno, čvrsto, rekavši da je sunce zaista stalo tog jedinstvenog dana.
„Ovde nema čuda“, insistirao je profesor. – „Ima!“ – Otac Antonije se nije povlačio.
– Ne, kolega. Nema tu nikakvog čuda, insistirao je profesor.
– Ima! – Otac Antonije se nije povlačio, a svi učenici su ćutali.
Za vreme posta, posebno za vreme posta, većina učenika se žalila da nemaju šta da jedu. U izvesnoj meri je i bilo tako: u studentskoj menzi nije se spremalo posno, jela su bila na puteru umesto u biljnom ulju, itd. Jedini koji se nije žalio bio je otac Antonije.
– Šta jedeš u Velikom Postu? Pitao sam ga jednom.
– Idi vidi! – odgovori on i otvori svoj veliki ranac. Između knjiga je bilo pola vekne hleba.
– Ali kako tako…šta, ti jedeš jedan hleb? – Bio sam iznenađen. – Ne možeš da živiš na jednom hlebu!
– Jedem samo hleb, – odgovori on, – pa, pijem i malo više vode.
Bili smo mladi. Krv je ključala. I, uprkos svojoj veri, jedva su obuzdavali svoje nagone. Što je normalno za ovo doba. Ovom prilikom sam ga jednom pitao kako se bori protiv instinkta.
– Kad dođu takve želje, biće dobro da čovek podigne neki štap (p.p. da bi se udario njime), ako je pri ruci, – odgovorio je. – Ako nema štap, biće dobro da ponese nešto teško na sebi.
Zaista, njegov ranac je bio nezamislivo težak, kao što sam već pomenuo.
Jednom, kada smo izučavali hristološke jeresi Vaseljenskih Sabora, među našim studentima je nastala sledeća polemika. Neki su tvrdili da pošto je Hristos imao ljudsku prirodu, On ne bi mogao da siđe sa Krsta, čak i da je hteo. To su, inače, govorili i Jevreji, koji su Mu rekli: „Ako si Sin Božiji, siđi sa Krsta, i mi ćemo Ti verovati“ [2]. Otac Antonije je tada rekao:
– Mogao je da siđe sa Krsta!
Njegov odgovor je bio kratak, ali jasan.
U periodu naše obuke, počeo je raskol u Crkvi. Veliki deo naših studenata je podlegao političkim tokovima i stao na stranu raskolnika. Neki su nasrnuli i na oca Antonija, koji nije stao na ovu stranu. Sećam se da sam ga jednom ovako isprovocirao:
– Pa, dobro, svi znamo da je Patrijarh (Maksim) izabran uz pomoć tadašnje političke vlasti. Zašto ne priznaš da je to tako?
A on je odgovorio:
– Bez obzira na ovo, on je kanonski Patrijarh.
Opet kratko i jasno.
Istorija je kasnije pokazala da je otac Antonije bio na pravoj strani.
Za vreme odmora otac Antonije je uvek ostajao u slušaonici. Nikada nisam izlazio da lutam hodnicima. Seo je za neki sto i zaronio u svoje knjige.
Jednom smo pričali o našoj budućnosti. Pitao sam ga da li ima neke planove.
– Imam problema sa srcem, – rekao mi je tada, – za mene ovaj život ovde na zemlji neće biti dug.
Činilo se da zna svoju sudbinu.
Kada sam mu poljubio desnu ruku, i on se sagnuo i brzo poljubio moju.
A jednog od jesenjih dana, tačnije, jednog oktobarskog dana 1996. godine, Toško (kako smo ga tada zvali) pojavio se na predavanjima sa bradom i mantijom. Instinktivno sam se sagnuo da mu poljubim ruku. A onda se desilo nešto što nisam mogao da predvidim. Kada sam mu poljubio desnu ruku, i on se sagnuo i brzo poljubio moju. Ovo mi se nikada ranije nije desilo. I do sada se nikada nije dogodilo da mi neki duhovnik poljubi ruku.
Momci su se osramotili. Nisu znali kako da mu se obrate.
– Koje su ti ime dali? Pitao sam.
„Antonije“, odgovori on, „u čast svetog Antonija Velikog.
„O, to je predivno“, odgovorio sam.
– Da, ali me obremenjuje.
– Zašto?
– Ovo ime je veoma veliko.
Dani su prolazili. Išli smo i na predavanja, seminare… ali samo se Toško već zamonašio.
Pomno sam posmatrao kako se ponaša sa ljudima. Bio sam radoznao, posebno kada bi mu neko poljubio ruku. Zaista, nije pravio izuzetke. Svaki put kada se to dogodilo, on je, zauzvrat, takođe poljubio ruku osobi ispred sebe.
Jednom mi je pokazao jednu video traku.
„Ovo je veoma vredan dokumentarac“, rekao je on. – Reč je o gospođi, nekadašnjoj vidovnjakinji, koja je shvatila ko je izvor energije, kojom je pokušala da se izleči. Naslov filma je „Bila sam ekstrasens“. Veoma koristan film. Ako želiš, možemo to da odgledamo.
Revnosno je delio kasetu sa filmom „Bila sam ekstrasens“, i knjigu o opasnostima rok muzike
Sakupilo se nas 10 ljudi i gledali smo. Ovde se postavlja pitanje domonizovanosti žene. Inače, ovaj snimak je danas na internetu i svako može da ga pogleda ako želi. Važno je u ovom slučaju da je otac Antonije revnosno delio ovu kasetu, pokušavajući da pomogne ljudima koji su tada bili veoma zbunjeni.
Bio je i veliki čuvar čistote života. U to vreme postojala je jedna knjiga – „Želimo samo tvoju dušu“. U njemu je autor na konkretnim primerima objasnio u čemu je šteta od slušanja rok muzike. Kao tekstovi pesama, u kojima se uglavnom poziva na destrukciju, agresiju, buntovništvo i razvrat, podsvesno upijaju oni koji ih slušaju, a to je veoma opasno za dušu. Isti je bio i njegov odnos prema tada popularnoj etno-pop muzici, koja je tada bila, i ostala, izvor pretežno sladostrasnosti i požude.
Protiv predbračnih odnosa bio je i otac Antonije. Tada je među nama bilo momaka i devojaka koji su kao da su se dobronamerno davali jedni drugima, jer će se kasnije udati. Ali ni na njih nije gledao blagonaklono. Neki od učenika su s njim polemisali po ovom pitanju, govoreći da je retardiran. A on krotko odgovori da je zakon Božiji zakon, jer se ne menja, i da svako sam bira šta da radi.
Jednom sam ga, opčinjen duhom vremena, pitao šta bi sebi kupio da dobije na lutriji, na primer, milion. Odmah je rekao da ne želi da dobije novac. Međutim, insistirao sam i konkretno želeo da znam na šta bi on potrošio ovaj novac ako bi, na primer, bio primoran da to uradi, ali samo za sebe. Uveo sam ga je u poteškoće sa ovim pitanjem. Posle kraćeg oklevanja, on je odgovorio da će sebi kupiti sva dela svetih otaca u originalu. Bili su na grčkom, bilo ih je na hiljade tomova i koštali su čitavo bogatstvo.
Drugi put, sećam se, vidim: tako je nemiran, uznemiren. Pitam, šta mu se desilo, a u odgovoru čujem:
– Žudim za Pričešćem sa Hristom. Gladan sam za Njim. Želim da se Pričestim.
Jednom smo bili sami u publici, čekali da dođe nastavnik i počela su predavanja. A onda se desilo nešto zanimljivo. Pitao sam ga kako se njegov život promenio otkako se zamonašio. I počeo je da deli sa mnom:
– Iguman manastira u kome sam postrižen govori mi stvari koje nisu u redu. A ja… malo se napregnem.
– Na šta misliš? Pitao sam ga.
– Da, savetuje me čudne stvari. Na primer, da treba da vodim računa o tome kako se ponašam sa ljudima, šta im govorim. Da se čuvam ljudi. Da gledam, da me neko ne prevari i tako dalje…
– Ali to je tačno. Ti treba da ga poslušaš“, lako sam ga prekorio.
– Pa kako je to tačno?! – odgovori on, – u Jevanđelju ne piše da treba da mislimo o sebi i da gledamo da se ne prevarimo, nego da se žrtvujemo Bogu i bližnjemu.
– A kako ćeš sada da se ponašaš?
– Uradiću kao što piše u Jevanđelju, svakako .
U leto 1997. otišao sam sa prijateljem u Carevo pored mora. Bilo je nemoguće ne iskoristiti priliku i ne potražiti oca Antonija. Smestili smo se u stan, kupali se u moru, a uveče otišli da ga posetimo u njegovom domu. Kuća je bila velika. Dobra. Trospratna. Njegova majka nas je pozvala da uđemo i mi smo se popeli na gornji sprat. Našao sam ga kako sedi na krevetu i čita knjigu.
– Kako si, oče? pitao sam ga.
– Pa vidiš, – odgovorio je, – ja sam neaktivan. Ne radim ništa značajno. Čitao sam svete oce po ceo dan.
Zatim je bio Uspenski post, a otac Antonije nam je ponudio orahe. Nešto kasnije ušla njegova majka i počela da nam govori:
– Ne jede skoro ništa… reci mu nešto, ti si mu prijatelj… ne može tako… ne može čovek biti zdrav ako jede samo orahe i hleb. Kaže mi da je sada post, ali… nije tako jednostavno… pojeo bih malo sira.
Nisam znao šta da kažem. Na moje olakšanje, međutim, u tom trenutku su se vrata otvorila i mali dečak je nesigurno ušao u sobu. Imao je najviše tri godine. Majka oca Antonija ga je gurnula prema njemu i rekla:
– Idi… idi do njega, mališa. Ovo je tvoj stric. Da… ne boj se… Idi, idi kod strica.
„Ljudi su čudni. Ne shvataju da ja više nemam porodicu. Kakav si ti čiča… Monah nema porodicu“
Mislio sam da će se otac Antonije sagnuti i zagrliti ga. Ali on ga je samo pomilovao po glavi i tiho rekao:
– Ljudi su čudni. Ne shvataju da ja više nemam porodicu. Kakav sam ti ja stric… Monah nema porodicu.
Onda je njegova majka izašla a mi smo razgovarali. Shvatio sam da je sestri prepisao svoj deo kuće. I sve svoje lične stvari dao je siromasima. Da je došao da se oprosti od majke i da će uskoro zauvek otići od kuće.
– Pa, to je lepa stvar! – Nisam se složio sa njim. Trebalo je da zadrži nešto za sebe.
„Ne želim ništa“, rekao je. – Ali vidi šta se ovde dogodilo. Kada je ovde, u Carevu, jedan moj prijatelj saznao da sam se zamonašio, poklonio mi je skupocen sat. Odlučio sam da ih zadržim za sebe – za uspomenu. Ali jednog dana sam primetio da ovaj sat gledam ne samo da bih video koliko je sati, već i zato što mi se dopao.
– A šta je loše u tome?
– Pa, kako to? Srce monaha mora biti čisto. U njemu ne bi trebalo da postoji vezanost.
– A šta si ti uradio? Pitao sam ga.
– Dao sam ga jednom siromahu. I … kao kamen da je pao s duše.
Ovo je bio poslednji put da sam video oca Antonija.
Prošle su tri godine.
Dobro se sećam dana, časa i trenutka kada sam obavešten o njegovoj smrti. Osoba koja mi je to rekla zvala se Mladen i bio je polaznik paralelnog kursa sa nama na Sofijskoj Bogosloviji. Bio sam zapanjen. Nisam mogao da verujem. Noge su mi popustile. Postalo mi je nepodnošljivo teško.
Počeo sam da se raspitujem šta se i kako dogodilo, ali informacije koje sam dobio su bile zanemarljive. Samo sam shvatio da je o.Antonije preminuo u manastiru Zografu i da je pre smrti bio srećan. Znao je za svoju smrt. Čekao je, i nije bio užasnut.
Takođe sam shvatio da je posle ovog tužnog događaja njegova majka doživela katarzu. Napustila je sve i zamonašila se, uzevši ime Antonija, u spomen i čast svome sinu, a godinu dana kasnije i ona je umrla. Verovatno se istopila od tuge.
Volimo takve ljude jer u njima prepoznajemo Hrista
Mnogo puta sam se tokom godina pitao zašto volimo ljude poput oca Antonija. Odgovor je, čini mi se, ovakav: mi vernici volimo ljude poput njega jer u njima prepoznajemo Hrista. Danas je malo primera koje možemo da sledimo. Malo je onih koji su danas toliko žedni za Bogom.
Na moju veliku radost, nedavno se pojavio film o njemu. Mnogo ljudi je radilo na njegovom stvaranju i distribuciji. Pomenuću samo Angelu Arsovu, Petra Arlovskog, Stojana Todorova i, naravno, učesnike filma, koji su, na našu sramotu, donekle Rusi, a ne Bugari. Žedan sam, molim se i duboko verujem da će braća manastira Zograf jednog dana doprineti stvaranju pravog dokumentarca, koji bi, daj Bože, bio prikazan na televiziji.
Kratak dokumentarni film: Shimonah Antonije Zografski (Srbski prevod):
O filmu želim samo da kažem ovo: tokom njegovog života demoni su svakodnevno napadali oca Antonija – jedan od najsigurnijih znakova da je njegov život bio pobožan. Ovde ću pomenuti samo dva čudesna svetitelja: monaha Jovana Rilskog i monaha Serafima Sarovskog. Prvog je demon gurnuo sa stene na kojoj se molio, a drugom je demon naneo duboku ranu na leđima, koja nije zacela do kraja života.
Oca Antonija Rusi zovu Sveti Antonije Atonski, Novi.
A mi – ako hoćemo, svakako – možemo da sagnemo glave pred ovim kratkim divom i uzviknemo: moli se za nas, oče Antonije, moli se za Bugarsku (p.p. za Srbiju i Rusiju), za sve pravoslavne hrišćane i za sve ljude koji stradaju na ovoj zemlji.
Iz sećanja prevodioca ovog članka
Kada samo bio u manastiru Zografu sa mojim prijateljem monahom iz Hilandara, da obiđemo starca Nektarija Zografskog (učenika starca Stefana Karuljskog), posle razgovora u njegovoj keliji, izašli smo u baštu manastira i nastavili razgovor. Posle dužeg razgovora, razišli smo se, a ja sam krenuo da se prošetam, išao sam ka manastirskom groblju. Posle obilaska grobova i pomolivši se za svakoga, video sam da sveštenik sa nekoliko ljudi otvara vrata prostorije i da me zove da dođem. Prišao sam ka njima, uzeo blagoslov i ušao unutra. Unutra su bile lobanje monaha, a na jednoj drvenoj polici, koliko se sećam, bile su tri lobanje koje su stajale na posebnom uzvišenom mestu. Sve tri su bile jarko braon boje meda i ćilibara. Sećam se da je tada sveštenik rekao da je jedna od tri lobanje pripadala Zografskom monahu koji je bio duhovnih Ruskog Cara, a pored njega je bila lobanja mladog starca Antonija o kome je ovde reč, za treću se ne sećam kome je pripadala. Celivao sam sve tri i poklonio im se do zemlje. Lobanja mladog starca Antonija je bila možda najizraženije braon boje od sve tri, što je Božija potvrda o njegovoj svetosti života, da je bio veliki Božiji ugodnik.
Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, molitvama svetog novomučenika shimonaha Antonija, pomiluj nas grešne!
Preveo ISHS NIKA
Izvor: https://pravoslavie.ru/81786.html
