Nije dovoljno ići u crkvu, stvar je u tome da se ide u crkvu tako da to preobrazi tvoj život
„Jedna devojka iz Atine mi je jednom rekla:
– Oče, mama nas muči.
– Zašto?
– Ne mogu, oče, to je preko moje snage… Ona je suviše crkvena.
– A zar je to loše?
– To uopšte nije loše, ali samo ako se radi na dobar način. Ali zašto mi treba da patimo što nam ona postavlja sve moguće zahteve i maltretira nas? Kod kuće nam je stalna prisila, toliko vike, nervoze, takva strogost, takva smetenost. A najbolji u kući znate li ko je, oče?
– Ko?
– Otac.
– A kakav je on čovek?
– On ide u crkvu samo na Božić i Vaskrs, ali je veoma blagočestiv, nikoga ne dira, kad čuje za sirote, zaplače se i poseže za novcem da pomogne. Nas ne uznemirava i uvažava nas. Ja bih, naravno, više volela da on češće ide u crkvu, ali ako bi trebalo da biram između njih, izabrala bih oca, koji nam ne priređuje ni skandale ni nervozu. A sa mamom se stalno svađam i od toga se mnogo uzrujavam.
Devojka je to govorila i plakala. Suze su joj potocima tekle iz očiju.
To znači da nije dovoljno ići u crkvu, stvar je u tome da se ide u crkvu tako da to preobrazi tvoj život, da se izmeni tvoja psihologija, duhovnost, telo, hormoni…“
Autor: O. Andrej Konanos
