Није довољно ићи у цркву, ствар је у томе да се иде у цркву тако да то преобрази твој живот

„Једна девојка из Атине ми је једном рекла:
– Оче, мама нас мучи.
– Зашто?
– Не могу, оче, то је преко моје снаге… Она је сувише црквена.
– А зар је то лоше?
– То уопште није лоше, али само ако се ради на добар начин. Али зашто ми треба да патимо што нам она поставља све могуће захтеве и малтретира нас? Код куће нам је стална присила, толико вике, нервозе, таква строгост, таква сметеност. А најбољи у кући знате ли ко је, оче?
– Ко?
– Отац.
– А какав је он човек?
– Он иде у цркву само на Божић и Васкрс, али је веома благочестив, никога не дира, кад чује за сироте, заплаче се и посеже за новцем да помогне. Нас не узнемирава и уважава нас. Ја бих, наравно, више волела да он чешће иде у цркву, али ако би требало да бирам између њих, изабрала бих оца, који нам не приређује ни скандале ни нервозу. А са мамом се стално свађам и од тога се много узрујавам.
Девојка је то говорила и плакала. Сузе су јој потоцима текле из очију.
То значи да није довољно ићи у цркву, ствар је у томе да се иде у цркву тако да то преобрази твој живот, да се измени твоја психологија, духовност, тело, хормони…“
Аутор: О. Андреј Конанос