„Невероватне приче пролупалог пензионера“
Мој добар пријатељ је власник „бесног“ кафића са елитом: сиреви, коњак, томпус и та срања. Скупи се десетак таквих око шанка и два мала астала, углавном увек пуно. Наравно тамо никада не идем, али из разгога знаних само ономе далеко изнда нас постадох као рани седемдесетогодишњак конобар на одређено време јер ми је претходник, а и онај пре њега, мало претеро са конзумираем забрањих супстанци, па се спушта, али полако. Из мени нејасних разлога (чиста подсвест) залепим ти ја на мој привремени шанк (док се болесник не врати) слике Јована Дучића и Његоша. Ту сам добијао чак похвале, али ми је пар замерило што је Дучић изнад Његоша, па сам му морао да објасним да су моји из Херцеговине, па сад сам то урадио навијачки, а јесте Његош већи наравно, него ето хрецеговачка жица.
Долази ми као цењени гост млади Доктор (да поновим Доктор) економије. Гледа оне две слике и онда тече наша интелектуална дискусија:
Доктор : Јел онај горе неки краљ?
Пензионер: Није, то је Јован Дучић, али сликао се као краљев амбасадор, па мало личи на Краља
Др: А овај доле, ко је тај?
За оне који теже разумеју или су збуњени, пита мене Доктор који гледа ону познату Његошеву слику, онако мало намргођен у црногорској ношњи. Значи на питање Доктора наставља се плодна дискусија и одговарам:
П: То је Раде Томов
Др: Ко ти је тај
П: Он ти је рођен као Радоје, а сељаци скратили на Раде, а од оца је Тома, па су га по селу као малог звали Раде Томов. Онда се једнога дана у руском манастиру замонашио и добио име Петар Други, а после је он томе додао име свога родног села Његуши, па је онда остао познат као Његош.
Др: Ма није то Његош, то је Вук Караџић.
Да не буде неке нејасноће да поновим да Др економских наука из Београда све са кубанском цигаром гледа слику владике Његоша и убеђује ме да је то Вук Караџић! (Што би покојни Радивје Марковић рекао:“Тренутна ситуација на терену“)
Узима задњи модел што се преклапа ајфона, налази слику Вука Караџића, ону најпознатију са црвеним фесом и проговара:
– Стварно није Караџић, ал личе помало, ионако су обоје књижевници.
Дао ми Бог да будем смирена личност, али умем ретко и да пукнем, Бог ће опростити, онда оном Доктору економије са томпусом, уз све уважене томпусџије около викнем:
– Овај овде је највећи који је био и који ће бити српски песник, сад као излапео би могао да ти кажем бар двадесет делова Горског вијенца а којег сам некад боље од библије знао. А овај на твом ј….. телефону је џукела која је Веру променила, који је крао светиње у српских црквама и препродавао Немцима, који је радио као Аустроугарски шпијун!
Враћам се полако кроз празне београдске улице и припит нешто размишњам: Завршио је осам година основне школе, па ваљда и још четири неке средње, па студира до тог докрора бар још осам година и не препозна Његошеву слику. Да ли је Бог играјући се самном довео овог лудака или таквих још има?
Аутор: Предраг Вучинић
