Невена Татић Карајовић: Наше светло у свемиру
Наше светло у свемиру
Био једном један принц. Звао се Растко.
То је био необичан принц који није марио за славу и богатство. Одрекао се свих ужитака краљевског живота како би служио Богу и својој отаџбини. Постао је монах Сава. Учио је људе многим корисним стварима. Пре свега их је научио како да буду смирени када је тешко, поносни када су на коленима и захвални Богу за сваку срећу која може да их задеси.
Учинио је толико много као Божји слуга, колико никада не би могао да учини као владар. Уместо да је део историје, он је постао вечност. Постао је светац, наше светло у свемиру.
Наш СВЕТИ САВА!
СВЕТИ САВА
Некада давно, у времена стара
у земљи малој, мирисној и цветној
живео је принц чудеснога дара
да воли и бубу у земљи врлетној.
Да осети пламен догореле свеће,
да чује зрикавца у гају док плаче,
уздрхти док шумар стамен стабло сече
и милује мало, изгубљено паче.
Било је то дете ко ни једно друго
косице свилене и очију драги’
гледао је звезде, молио се дуго
све док не угледа лик на небу благи.
И није знао зашто се указа
пут у васиони пун злаћаног праха
ал’ наједном схвати, његова је стаза
њоме ићи мора без суза и страха.
Из двора земаљског искорачи тада
запеваше птице, родитељи срећни,
обуче одоре небескога слада
и одшкрину врата векова му вечни’.
Примише га браћа сазвежђа блиставог
да међ’ њима расте и цвета и клија
да корене пушта народа исконског
и са њим до сунца руке да пробија.
И сваким је даном сијао све јаче
благост је светлео а сипао знање
мудрост даривао делима што зраче
љубављу их плео, до неба му ткање.
Свуда где је стао он је био светлост
путоказ и прамац, храброст и миритељ
народу сазнање, вере, ума крепкост
владарима мудрост, смиреност, кротитељ.
Благошћу је својом зауздао силе,
осмехом бранио земљу и олтаре
посветио мртве, охристио живе
и свој српски народ ваздиго до славе.
Све док једног дана, у смирају ноћном
утихнуше вали, застадоше птице
зачуше се звона у удару моћном
и монаху Сави засветле сво лице.
Пресели се частан у престоле славне
међ’друге му свете које до тад моли
он са земље неста ал’ започе дане
који и сад трају, одакле нас воли.
Некад принц престола на земљи му датог
узлете до двора најчистијег, светог
Србијица мала и сав његов народ
добише владара крај Бога нам светлог.
И зато Србине, погледај у небо
Видећеш ту стазу што сав свод пробија
то је пут вечности који Саву води,
То је српском роду светац, небом сија.
Аутор: Невена Татић Карајовић
