Мишљења

Неухватљива завера ћутања поводом смрти Владимира Цвијана

Тамни вилајет

Владимир Цвијан

Прво питање које се мора поставити Александру Вучићу није: „да ли је знао за смрт Цвијана“, него Вучић мора да објасни зашто је ћутао о његовој смрти

Друго питање које је веома важно јесте зашто смо баш сада сазнали за ову смрт?

Утопљени Владимир Цвијан пронађен је 5. јанура, а једанаест дана касније, 16. јануара 2018. године, убијен је Оливер Ивановић

Зашто су сви који су имали сазнања о Цвијановој смрти ћутали као неми.

Када је Зоран Ђинђић, деведесетих година, говорио да „све државе имају мафију, али само у Србији мафија има државу“, није могао знати да и од најгорег има горе. Није могао претпоставити у шта ће се претворити Србија за деценију-две.

Беживотно тело Владимира Цвијана, високо позиционираног политичара две политичке странке из периода кад су те странке вршиле апсолутну власт, пронађено је у рејону Аде Хује, 5. јануара 2018. године. Ту информацију саопштило је београдско Више јавно тужилаштво, тек након инсистирања новинара Таблоида, 16. марта 2021. године.

Чак и у машти тешко је замисливо да је такву вест могућно крити у Београду и Србији више од три године. Но, како то обично бива, стварност лако демантује сваку лоше утемељену претпоставку. Међутим, оно што мора заледити крв у жилама сваког нормалног човека јесте спознаја да је апарат за такво недело монструозан.

Цвијан није био климоглавац

Цвијан није био „обичан“ политичар са уобичајеном метеорском политичком каријером. Реч је веома образованом, веома интелигентном, амбициозном човеку коме су Борис Тадић у своје време, као и Томислав Николић и Вучић у своје време, поверавали сложене и специјалне задатке. Цвијан није био само вешт и способан него је био и особа од поверења. А изгледа и да је био припадник оне ретке врсте српских политичара са кичмом која има став, а не климоглави председнику.

Цвијан је напустио Тадића, прелетео у СНС, а убрзо напустио Вучића након тешке баражне ватре по Вучићу којом га је тешко оптужио за тоталитаризам и сијасет тешких злоупотреба. Претходно, док је још имао утисак да се СНС може излечити, Цвијан је најављивао да ће бити противкандидат Вучићу на страначким изборима. У Српској напредној странци био је од априла 2010. до самог краја децембра 2013. године обављајући високе функције народног посланика и члана председништва странке. Међутим, вероватно је његов страначки утицај након доласка у СНС био неформално и много виши од капацитета које би му омогућавале ове, иначе, високе функције.

                  Фото: Политикон

Због тога, прво питање које се мора поставити Александру Вучићу није: „да ли је знао за смрт Цвијана“, него Вучић мора да објасни зашто је ћутао о његовој смрти, јер о његовој смрти је морао бити, у најмању руку, обавештен. И више од тога, овде је реч о акцији апсолутне контроле информација која је обухватила огроман апарат, огроман број људи, и која је, како видимо успела да остане скривена невероватних три године и три месеца.

Заташкавање је морало да се изведе невероватном применом страха или огромном количином материјалне компензације, а највероватније и једним и другим. Полиција, истражни органи, тужилаштва, органи БИА, њихови приватни контакти били су потпуно контролисани и та завера ћутања нигде није прекинута.

Друго питање које је веома важно јесте зашто смо баш сада сазнали за ову смрт? Ко је и зашто сугерисао новинарима и једном политичару да отворе ово питање и зашто сада, а не пре годину, две или три.

Јасно је да су све ове крваве епизоде, од Крушика, Јовањице, Беливукове банде, дешавања у ФК „Партизан“, део једног огромног предмета, али ће тек време показати о каквом је мафијашком рату кланова реч и ко је све у то уплетен.

Да ли је и откривање иформације о смрти Цвијана само етапа тог рата? Са отварањем афере Јовањица као да је отворена пандорина кутија, као да у игру улећу све јачи адути, или као да неко ко много зна о непочинствима врха ове власти посредно то саопштава на кашичицу, чувајући, у тој градацији, најубојитије за коначни окршај.

Као што је до сада успешно скривана информација о смрти Цвијана, тако је она ових дана намерно саопштена. Много је кандидата за такву работу, јер је хапшењем Беливукове банде, прањем руку од њега, и сваљивањем одговорности власт послала контрапродуктивну поруку свим својим садашњим ортацима и пословним партнерима.

Беливук је од стране ове власти жртвован, можда због сопствене алавости, а можда због одбране организма од гангрене, али је жртвован, што се никако не може свидети било коме ко ради сличну ствар за власт – служи господару. Какве гаранције после овога слуга може да има да га се господар неће одрећи и пустити га низ воду.

Но вратимо се случају несрећног Владимира Цвијана. Веома брзо пренесена је информација да су његови родитељи сазнали за ту црну вест када и остали грађани, и да их нико, више од три године, није обавестио о томе, иако су државни органи спроводили поступке, доносили решења о томе, спровели аутопсију, сахрану итд. Тиме је отворено читаво поље недоумица као и основно питање како је то уопште могуће.

Људима су “зашивана уста”

Да ли је за нешто слично икад ико чуо и колико је све кривичних дела овим учињено? Намеће се питање где је и када Цвијан сахрањен, да ли је његова бивша супруга имала законско право да преузима тело и учествује у правним радњама, као и ако је на све то имала право, зашто је саучествовала у завери ћутања. Односно, зашто су сви који су имали сазнања о његовој смрти ћутали као неми.

Веома неубедљиво изгледа теза да је Цвијан извршио самоубиство или да је окончао несрећним случајем, јер се много штошта с њим у вези у тај сценарио не уклапа. А драматична чињеница која све конструкције с оваквом тематиком руши јесте чињеница да је о тој смрти ћутано тако што су људима “зашивана уста”. Нема читуља, нема помена, нема чак ни гласина, тотални мук.

После ове тешке несреће не само по Цвијана и његову породицу, држава Србија и ово друштво преживљавају тешку, оловну несрећу. Овај случај оставиће тешко бреме и на све оне који су у њему учествовали на било који начин. А уколико се после извесног времена утврде сличности између овог случаја и случаја Ивана Стамболића, огромну одговорност сносиће и српско друштво.

Но оно што додатно обеспокојава цео овај случај јесте чињеница да је утопљени Владимир Цвијан пронађен 5. јанура, а једанаест дана касније, 16. јануара 2018. године, убијен је Оливер Ивановић. Да ли су ове две смрти повезане? Да ли је тиме завршен низ? А можда дознамо за још трагедијâ из јануара 2018? Јесу ли то биле неке српске, Јануарске иде, јесу ли окончане, или су се протегле на месеце и године?

Јасно је да на ова питања власт неће дати одговоре. Ово мора бити приоритетни посао неке нове, демократске власти, а до тада треба тражити од међународних организација за људска права и других међународних организација да спроведу истрагу у једној овако суморној земљи Србији – тамном вилајету.

Фуснота: Има ли можда Н. Бакарец нешто да примети о сличном начину решавања проблема у Русији?

Аутор: Славко Живанов

Извор: Између сна и јаве

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!