Нестваран увод у спаљивање мошти Светог Саве
Нас у школи нису научили баш све што би било лепо да се зна. Добро, научи се много тога у кући, много тога чека и у књигама. Ово је, међутим, једна лекција за коју би било лепо да је носимо у срцу. Лекција коју, ето, мало ко зна. Када је прочитате до краја, делићете је свима које знате, јер ћете јако, баш јако, пожелети да нам се никада више не деси да нешто овако не знамо.
Зашто су спаљене мошти Светог саве? Истина о томе је… нестварна.
Јесте да овакве приче обично пишем на Гвоздени пук – Фејсбук страници посвећени мојој бесплатној књизи „Гвоздени пук“, првом роману о тој, најчувенијој јединици наше војске (www.gvozdenipuk.rs), али тамо некако одувек гледам да се негују и сећања на друге значајне личности и догађаје из наше историје. Спаљивање моштију Светог Саве свакако спада у такве. И, веровали или не, та прича је – прилично војна.
Када би се читала само Википедија, тамо штуро пише „Тело светог Саве је било сахрањено у манастиру Милешева. За време турске владавине народ српски се скупљао над моштима свога светитеља, да тражи утеху и лек. Бојећи се, да се са тога места не дигне побуна против Турака, Синан паша Београдски је наредио да се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла (10. маја) 1594. године“.Истина је далеко суровија.
У старом турском језику „каурин“ је била реч којом се означавао свако ко је био другачије вере од Османлија. Каурину је, у том, 16. веку, на овим нашим просторима, освајач могао да ради шта хоће, кад хоће и како хоће. Мало је у тим данима безумља било милости за Србе, који су гледали како им неки Османлија пали цркву, одводи децу, неретко и жене. Убиства су постала свакодневица, а отимања далеко чешћа. Народ више није могао да трпи. И први устанак, заправо, није био онај 1804. са Карађорђем. Било их је неколико од Косовског боја до тада. Први прави, огромни устанак подигли су Срби из Баната 1593. Тражили су од свог владике, Теодора Несторовића, да их, као духовни вођа Срба из Баната, предводи. А Теодор Вршачки био је благе нарави. По описима, био је налик Патријарху Павлу – стално у молитиви, непрестано у посту. Одвраћао је народ од крвавих борби, одвраћајући га тако од убиства. Међутим, ужаси бесних Османлија, који су искористили први предах у рату са Аустријанцима да, онако окупљени у околини Панчева, увећају своје зулуме, натерали су народ да ово поручи владици Теодору: „Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћи ће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклети Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!”.
Одговор је гласио:“Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади, отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве? Надате се у принчеве, али „боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове““.
Међутим, оно дивљање пристигле турске војске распомамило је и Османлије из градова, који су ушли међу српска села и почели колективну пљачку и убиства. „Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи!“, записане су речи тадашњег српског народа у Банату.
О ономе што се десило Теодору Вршачком у једној од наредних ноћи остало је чудесно предање. Нећу сада да износим детаље свега што је доживео, ни какав је то био глас, ни које су то биле речи које је чуо у ноћи, то су писали неки други. Оно што хоћу да пишем је ово: Следећег дана је владика изашао пред окупљени народ и поручио му:“Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик Светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу!“.
Устаници су урадили управо то: ишавши напред са црквеним барјацима са којих је бљештао лик Светог Саве, побеђивали су најпре мање, а онда све веће турске одреде. Шта су започели 1593, наставили су 1594, ослобађајући западно Тител, Бечкерек (сада Зрењанин) и Бечеј, на северу Јенопоље, Вилагош, Липово, Фачет, централно Охат и Бокшан, а јужно Парту, Мерчино и – Вршац.
Да, Вршац.
Тамо се догодио један чудесан догађај, када су устаници кренули на симбол града, Вршачку кулу. Локални Ага изашао је пред вођу устаника Јанка Лугошана Халабуру и понудио му да њихов двобој одлучи коме ће припасти кула. Српски устаник је прихватио позив, којим би се сачували животи и једних и других војника, па у двобоју победи заповедника тврђаве и одруби му главу. Ако погледате грб Вршца, који већ вековима постоји (латински натпис на грбу дали су му Аустријанци који су потом ту завладали) и дан данас се у врху, над кулом, налази приказана Халабурина рука која на сабљи држи набодену агину главу. Јесте 21. век, али се овде за слободу борило, није се чекало, и сећање на то се не скида из грбова).
Српски устаници су, где год би се потом нашли наспрам Османлија, односили победе. Мале, али свака од њих – животно значајна. Преживеле Османлије су, бежећи у мирне, још увек турске градове, говориле тамо да њих не побеђују устаници већ „каурски светац Сава“. Многи су, има записа, поверовали у Светог Саву, а „неки се кришом и покрстили“.
Дотад највећи бој се десио у јуну 1594, када је двоструко јача османска војска, од 11.000 људи, на крају спала на хиљаду преживелих.
Владику вршачког су, међутим, ражалостиле две ствари: прва је, како записа „опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој“. Друга је била још опаснија: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави“.
Устаници су се баш тако, свирепо светили за попаљене домове, за поклану родбину, за ближње на колац набијане, за цркве уништене… На кратко су одступили од стазе којом се кренуло и – то је имало цену. Страшну цену.Устанак је кулминацију доживео 10. јула 1594. када је дошло 30.000 Османлија и у боју са 4.300 српских устаника однело одлучну победу у близини Бечкерека. Остатке, од око 300 Срба, су уништили у борби код Темишвара.
Теодор вршачки, до ког су долазили гласови о Синан-паши послатог из Стамбола да казни Србе, свакодневно је добијао извештаје да Османлије убијају не само учеснике устанка, већ и невине, жену и децу. „Срећни су били они који су умирали брзо, а таквих је било мало“. Највећи број је набијан на колац, черечен, жив дран, печен на ражњу. Села опустеше. Стотине, хиљаде несахрањених по Банату развлачиле су дивље звери и птице.
„Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети…“, записао је речи Теодора Вршачког негов ђакон Стефан.
Иако су многи Срби успели да побегну код Аустријанца, добар део њих у Ердељ, владика реши да се врати међу Турке, како би својом предајом сачувао преостали народ у Банату. Да себе жртвује за друге, као Христос.
Пред Османлијама потом исповеди Бога Живога, помоли се светим великомученицима и паде у руке бесних. Они га везаше за колац, па су му полако драли кожу са целог тела, од врата наниже. Кад год би се онесвестио, поливали би га хладном водом, да би што дуже био у мукама. Османлије би га драле, а он не би кукао, већ се – молио. Светом Сави. Мученицима светим. Да сви они умоле Бога да прими његову жртву и спасе народ.
Убише тако Теодора Вршачког, али су му тело оставили са забраном сахрањивања, да би га звери изјеле. Међутим, вукови који су се појавили – убили су неколико турских војника, али тело светог владике нису дирали. Оба џелата која су драли кожу са њега, сутрадан по смрти Теодора Вршачког полудеше. Турском команданту који је наредио гуљење коже, избиле су неке силне ране по телу и он је почео да урличе у боловима даноноћно. Старешине османске наредиле су да се тело светог Теодора Вршачког тајно однесе и на скривеној локацији сахрани, како се не би народ окупљао око њега.
А уз све то, сећајући се да су устаници на барјацима носили лик Светога Саве, у коме су стално видели подсећање на снагу вере, снагу љубави, снагу наде, Синан-паша донесе одлуку: „извадите мошти из Милешеве, спалите тог Саву усред Београда“. То се те 1595. и десило, 27. априла по старом, а баш на овај дан – 10. маја по новом календару. Пепео моштију је узео и развеја на све четири стране света, уверен да више нико међ’ Србљем неће ни помислити на Светог Саву.
А ево, прође више од четири века од тада. Светог Саву нисмо заборавили. Питање је само колико се држимо његових смерница за живот… Никад, међутим, није касно да се почне.Ето, није касно ни ово – што смо за Теодора Вршачког, можда, тек сада сазнали. Али, и он тада, и они који су тада бљештавим ликом пред собом односили победе, живели су у нади да ћемо ми, њихови потомци, не ратовати – већ својим животом, својим врлинама, бити живи барјаци са ликом Светог Саве: Да ћемо баш ми бити узори другима.То му, некако, и дође наша обавеза. Према славним прецима. А то му, некако, и дође та љубав. Према Богу и ближњима.
Аутор: Дарко Николић
Извор: https://www.facebook.com/photo/?fbid=3917437275006873&set=a.348609805222989
