Несрећа овог и сваког претходног Сајма књига…
ЋИРИЛИЦА У СРПСКИМ КЊИГАМА НА САЈМУ КЊИГА У БЕОГРАДУ 2023
Мислимо да је највећа несрећа ОВОГ и сваког претходног Сајма књига (у много деценија уназад) у Београду – тако мало књига на српском ћириличком писму. А мало је и када би било у Србији у српском језику и један одсто српских књига и уопште текстова на српском језику, а на туђем – хрватском или било ком другом писму.
Где то има још неки народ који је тако разбијен у свом писму као Срби.
На српску жалост, Хрвати, али и сви други са својим књигама раде паметније
рвати су после 1992. године регистровали српског језика своју варијанту “хрватски језик” свакако само са својим латиничким Гајевим писмом па је данас и њихов језик, као и сваки други језик изван српског језика, наравно, сто посто на свом писму. Само је Србима подваљена добро осмишљена подвала с “богатством двоазбучја” на коју није насео ниједан други народ, јер је та подвала планирана само Србима да би им се лакше “омилило” туђе писмо с крајњим нескриваним превише циљем да се Срби постепено полатиниче и тако разбију свој културолошки и општи идентитет. Тако смо Ми Срби (највише преко својих лингвиста и њиховог двоазбучног решења питања писма као у време “српскохрватског језика”) разбили себе и у учевном (стандардном, књижевном) језику двоизговорношћу и у ћирилици и туђим писмом преко шизофреног двоазбучја свели своје (ћириличко) писмо на једва десетак процената српског језика на ћирилици и у Србији
Тако, само ми Срби, имамо општи раскорак у Уставу Србије и стручног и практичног положаја ћирилице на целом подручју српског језика. – Двоазбучност коју Срби, нарочито од појаве комунизма у Југославији још и данас примењују непозната је у Европи и непримењив(ан)а на тај начин и у целом свету.
Територија Србије потпуно је (90 одсто) (само)окупирана хрватским писмом
Данас више нису потребна никаква нарочита истраживања[1]. Већ и на први поглед потпуно је очигледно, јер је лако проверљиво и јасно, да је на територији Србије српски језик окупиран латиницом, а све више и страним и језиком и писмом. Ћирилице у јавној употреби у Србији данас има тек у изузецима. То је тако и у најцентралнијим деловима Србије и њеној метрополи и престоници – Београду. Изван тога стање је на целом подручју српског језика тек нешто боље (на пример, у Републици Српској задржало се нешто више ћирилице – која је била свуда уведена тамо у време најжешће борбе српског народа за опстанак) или много и горе. На пример, у срцу српског подручја на Косову и Метохији, поготово тамо где се српски народ због невиђеног насиља упереног против њега ни за шта не пита или не сме тамо ни да привири под тренутном тамошњом управом Уједињених нација.
Више је, дакле, него очигледан потпуни раскорак између онога што пише у Уставу Републике Србије (Члан 10)[2] и стручног и практичног положаја ћирилице и српског језика на целом подручју српског језика. Да један народ нема независну своју државу, најбоље се и најлакше види по томе колико сме да користи свој језик и своје писмо. Србима коришћење свог писма данас пречесто није дозвољено. Много је разлога томе. Најпре, најављен у Уставу (нови) закон о службеној употреби језика и писма још није донет ни после више од годину дана од усвајања новог Устава, а стари Устав и Закон о службеној употреби језика и писма нова демократска досовска власт престала је да примењује због жеље да „раскрсти са старим режимом“. Тако је, што се ћирилице и српског језика тиче, почетна нова власт 2001. године потпуно и очигледно одмах била „рашчистила“ са српским језиком и писмом. Зато је после тога српски језик у српској јавности све више био у нестајању а српска ћирилица своди се на све ређе изузетке. Готово да се више ћирилица у јавности ни на пушкомет не може срести. Професори српског језика и писма ускоро неће имати шта и коме да предају. Енглески језик, понекад и још који, све исписе на српском језику у Србији убрзано прекрива, тако да ће Србија – ако се овако настави – ускоро бити потпуно колонизована туђим језиком и писмом.
У “независној Србији” стање ћирилице је, лако доказиво, кудикамо горе него што је било чак и у југословенској Србији
Питање писма у српском језику деценијама се, у основи, наопако посматрало: најчешће политикантски и иронично, или недовољно стручно и прилично острашћено (видети, на пример, недавни текст[3] у „Политици“), а ретко стручно (видети у том смислу књиге издавача „Ћирилице“ у Новом Саду). Како, дакле, још нема довољно оглашеног исцрпног стручног и вишестрано научног прилаза свих институција том озбиљном питању, још нисмо извукли сврсисходне заједничке закључке ни ми који се професионално (успешно или мање успешно) бавимо језиком ни српски народ као целина. Стога је сасвим разумљиво што нисмо довољно ни културолошки, ни стручнонаучно ни национално стекли потребан наук на основу кога бисмо то своје веома озбиљно питање разрешили. Психолози и педагози би се, такође, могли укључити у решавање тог нашег питања. А просвета и школство у томе су незаобилазни, јер је двоазбучност на српски начин вишеструко и занимљива и изазовна појава.
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац, писац објављених 17 књига о српском језику и ћирилици и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001).
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
