Нерешено језичко јединство Срба у функцији општег српског нејединства
- Дуга историја окупаторског забрањивања српске ћирилице и наметања латиничког писма прешла у самонаметање
- Лажна равноправност писама у „српскохрватском језику“ ради олакшаног и убрзаног давно планираног полатиничавања Срба
- Почетак домаћег обмањивања Срба да гајица није хрватско писмо него да је то „(опште)српска латиница“, па чак и „Вукова латиница“
- Српска „узурпација“ хрватског писма после разбијања Југославије и „српскохрватског језика“
- Домаће наметање хрватског писма Србима и после укидања „српскохрватског језика?
- Србија је једина земља у којој њен језички институт наставља да прави речник у пракси непостојећег – „српскохрватског“) језика
- Српски правопис и закони сачињени тако да се у општој јавности у Србији, практично, у писању српског језика (са)чува трагичан двоалфабетски однос хрватске националне латинице (око 90 одсто) према српској ћирилици (око 10 одсто)
- Закон о родној равноправности и Закон о употреби српског језика и ћирилице у функцији новог додатног разбијања Срба
- У време комунистичке власти комунисти су били већи кривци за планирани полом српске ћирилице, а данас када у Србији владају, углавном, синови и унуци комуниста – лингвисти су неупоредиво већи кривци у упорном избегавању да се примени уставна (народна) обавеза и светска пракса у обавезном враћању стопостотне суверености српског писма, која влада у свим престижним језицима у вези са свим другим писмима

Проблем наметнут Србима у вези с њиховим (свакако ћириличким) писмом, по формалном гледању, може се тумачити као данашња недопустива „српска узурпација хрватског писма”, јер Србија нема потписан договор с Хрватском о преузимању њеног националног писма као хрватског националног добра. Хрватска, такође, нема договор о преузиамњу српског (ћириличког) националног писма, али Хрватска, за разлику од Србије, никада у пракси не само да не присваја српско писмо, него га још и жестоко, по традицији, прогони и потребан је велики проценат Срба у неком месту (преко 30 одсто, а тога – после масовног изгона Срба из Хрватске 1991-1995. мало где има, па је ћирилица у Хрватској, малтене, готово истребљена.
(Истина, хрватски језички стручњаци недавно су казали да је “и ћирилица хрватско писмо” иако историја не потврђује да су изворно икада званично састављали за њихове општенационалне потребе неко ћириличко писмо, те стога не постоји општехрватско ћириличко писмо, баш као што не постоји ни општесрпско латиничко писмо. Могуће је да су хрватски лингвисти тумачили постојање “њиховог” ћириличког писма на тај начин што сматрају да су им ћириличко писмо однели асимиловани Срби, пре свега католици, који су, под разним притисцима, прешли у хрватски национални корпус, а пре тога су ти асимиловани Срби користили ћириличко писмо, али то не може бити изворно општехрватско национално писмо.)
Ономе ко није упућен у плански направљен проблем Србима у вези с њиховим националним писмом – које је доста давно, не без разлога, оцењено и од страних истраживача као “најсавршеније, најлепше, најчитљивије, па и најлековитије писмо за очи и нерве” – морао би се упитати зашто Срби напуштају већ сто година своје писмо и зашто данас у “независној Србији” влада у толиком проценту (око 90 одсто) туђе писмо које, као латиничку верзију, није нико оценио најлепшим, најчитљивијим, најбољим, најпогоднијим писмом и за компјутерске потребе. Поготово је то питање актуелно када нам се чини да није цела Србија окупирана туђом војском, а окупирана је данас око 90 одсто у јавности туђим писмом у српском националном језику.
Питање би неко, мало наивнији, сигурно поставио и ово: како су Срби данас толике “незналице” да када им се постави питање које је њихово писмо, они кажу: “наше су и ћирилица и латиница”, као што је – обманут од српских лингвиста – пре нешто више од две године на јавним скуповима више пута поновио и актуелни Председник Србије, када је обећавао “спасавање српске ћирилице” новим законом. И уопште, већину Срба не занима што је ћирилица данас у Србији у пракси наша једва 10 одсто, а 90 одсто је пресељена највише на српска гробља, под условом да им се гробља не преоравају и да им се не ломе надгробни споменици с ћириличким словима.
Време протеривања ћирилице и са српских гробаља
Српска ћирилица се данас Србима протерује и с надгробних споменика (речит је пример из неког села близу Задра где је локална власт наредила да се и на споменицима замени српска ћирилица латиницом јер у том месту нема 30 одсто Срба, па се преосталим Србима тражи да са споменика избришу српску ћирилицу и замене је хрватским (латиничким) писмом. Значи, дошло је време да се ћирилица протерује и с гробаља[1].
Може се, и корисно је, поставити питање: ко је обмањивао Србе (и) у Србији да они формално тако масовно усвајају хрватско национално писмо уз наметнуту им свест да они тако не присвајају хрватски алфабет и зашто се – због те српске “узурпације” туђег (хрватског) националног латиничког писма (њиховог националног добра) Хрвати уопште никада не буне?
Неслобода за српски језик и писмо као доказ опште неслободе Срба и у својој матичној држави
Луј Жан Калве[2] је доста давно (1974) објавио књигу (преведена је код нас с насловом Лингвистика и колонијализам – мала расправа о глотофагији) у којој је, између осталог написано: “Колонијализам није никада пуко сукобљавање двеју заједница, сукобљавање из којег изостаје класна борба. Као економско-политичка појава, он тежи да онде где се јави створи класну поделу каква постоји тамо одакле потиче. Стога се у колонијама увек нађе неколицина класних колабораната која се обогаћује експлоатишући свој народ (онај из којег потиче), а то је плаћена буржоазија.”
Мало даље Калве истиче да, поред главног разлога колонизације народа и њихових земаља који је у економији (пљачки), да би се пљачка омогућила, користи се и потчињавање народа ради лакшег економског искоришћавање и преко језичке колонизације домаћег националног матичног језика наметањем и туђег језика, језика колонизатора најпре увођењем туђег, колонизаторског језика као другог језика да би се у следећој фази потискивао домаћи језик постепено преко потплаћеног слоја домаће буржоазије која прва прихвата језик колонизатора на штету свог националног језика, што на крају доводи до пуне глотофагије (гутања, тј. нестајања матичног националног језика) и пуне владавине туђег језика коју успоставља колонизаторска сила.
Тако се догађало и Србима посебно у окупацијама, ратовима против Срба и њихове државе посебно у оба светска рата, али и у миру, стварном или привидном (као што се то догађа данас у делу Србије (КиМ) који је преваром и противно међународном праву практично под окупацијом страних сила којима је насилно отимање туђег пракса када те силе, преко нелојалне мањине, колонизују и пљачкају Србе и цео народ у Србији подстичући насилне акције националне мањине која се увек преко појединаца подржава да се сврстава на страну окупатора и колонизатора који дотичној мањини обећава цепање колонизоване државе и државну будућу независност, што је за мањину примамљива понуда. Тако велике и војно моћне силе остварују своје интересе на патњи других народа и на штету њихових држава. Превара против елементарног међународног права у случају Србије извршена је тако што је формално преко Уједињених нација сачињен акт о повлачењу српске војске и полиције са дела Србије КиМ-а, уз потписан договор да ће “међународне снаге”, кад се српска војска повуче, доћи са задатком да уведу ред и мир у корист свих док се у миру не осигурава обећани мир, ред и права свих. Проблем је што су у међународним снагама западне водеће светске силе које су бомбардовале Србију (и део Црне Горе) без одобрења Савета безбедности УН-а преузеле контролу на тај начин што су, из својих геостратешких интереса, одмах почеле да спроводе своје разлоге за бомбардовање Србије, уз обећање независности КиМ-а под именом “Република Косово” и наставак насилног чишћења Срба и још неких мањина од доминантне регионалне већине успостављене као већине углавном на насилном протеривању државне националне матичне већине (Срба).
У том насиљу у, практично, отетом и пљачканом делу дела територије српске дражве, уз економску и сваку другу животну несигурност, забрањивање или гушење свега националног српског, па и српског језика (наравно и његовог националног ћириличког писма), однедавно и укидања употребе српског динара ствара посебан вид опште животне несигурности и насиља који сваком народу, па у овом случају српском народу, посебно тешко падају што је велики подстицај за подстицање сталне сеобе Срба са КиМ-а.
Западне војне силе мирне поводом убрзавања “тихог бежања” Срба са КиМ-а од зулума
Гушење српског националног матичног језика и писма, рушење и(ли) отимање старих српских манастира и цркава, одузимање њихове имовине садржане (и) у земљишту које треба да храни црквене службенике и држање молебана Богу у српским богомољама, као и неретко опраштање зулума над Србима и, посебно над њиховом децом, уз неактивност тзв. међународних снага да се то све заустави – онемогућује сваку наду Србима да ће скоро бити боље и да ће правда стићи на КиМ. Стога се не зауставља изгон Срба. Они Срби који се, и поред тога, задржавају и рађају на данашњем практично окупираном делу Србије – подвижници су пред народом и Богом који заслужују највећи ореол храбрости и светости. Будући српски свеци највише се већ стотинама година тамо рађају и подвизима овенчавају.
У прогону, уништавању, осиромашивању и постепеном нестајању српског језика и колонизацији страног језика на штету националног, домаћег, матичног српског језика и замени његовог светог (јер су га најпре свеци стварали и писмо му састављали) све су започињали странци – колонизатори и окупатори. А онда су они стварали своју “елиту” и поткупљиве сараднике у њиховом послу с циљем уништавања свега што чини српски идентитет, посебно српског језика и његовог ћириличког писма који су два од четири носећа стуба српског идентитета, суштаства њиховог.
Срби и Србија су, на српску жалост, на путу да изгубе кључни део свог идентитета најпре довршавањем изгона (другом речју: замењивања) српског писма хрватским латиничким писмом, а онда замене и уништавање језика претераним данашњим увођењем колонизаторских енглеских речи, тако да није случајна тврдња неких лингвиста да се Срби данас служе “енглескосрпским или српскоенглеским језиком”.
Пошто је у Србији данас – свакоме ко очи има – довољно видно да су Срби у јавности у Србији “узурпирали” хрватско национално писмо за потребе српског језика, како се у досадашњим валидним истраживањима и, на основу њих, доста тачним проценама да је српско писмо замењено око 90 одсто у општој јавности хрватским писмом, свако нормалан поставља питање како се то догодило и чија је каква помоћ у протежирању и наметању хрватске латинице била пресудна. У време окупација Срба и Србије, то је свакоме лако погодити ко је и како протеривао ћирилицу и замењивао је туђим писмом (латиницом).
На пример, у току Првог светског рата Аустроугарска и њене сараднице и помагачице (држим се Закона о родној осетљивости језика да не бих сва своја примања дао за казну по том, малтене лудачком, казненом закону), пре свега Немачка, забраниле су Србима изван Србије ћирилицу одмах на почетку рата (1914) и кажњавали или убијали оне који се те забране нису држали и нису увели хрватско писмо као замену, као што су затвором казнили, на пример, црногорских 16 учитеља који су одбили да у школе уведу хрватску латиницу уместо забрањене српске ћирилице (тада су сви Црногорци писали, као Срби, српски језик српском ћирилицом, као и сви остали Срби). А у току Другог светског рата усташка власт у оквиру Босне и Херцеговине одвела је у логор митрополита дабробосанског Петра Зимоњића јер није хтео да примени усташки Законску одредбу о забрани ћирилице и да уместо ње у српски језик уведе хрватско писмо у Дабробосанску митрополију, на чијем је челу био у оквиру Српске православне цркве, и одбио је да преда ћириличке печате и да их замени латиничким печатима. После тзв. ослобођења Срба (1945) било је покушаја да се сазна где је и како уморен. Али трагови о том уморству остали су неоткривени све до данас.
Дакле, како рекосмо, јасно је и схватљиво како је окупатор Срба изван Србије и у Србији успевао да замени српско миленијумско писмо хрватским писмом. Нешто је нејасније, али је и то откривено, јер још постоји нешто живих сведока тога ко је и како успео да у миру, нарочито под комунистичком влашћу, боље од свих дотадашњих окупатора, да трајније прогна српску ћирилицу и замени је свуда међу Србима у Југославији, данас у бившој Југославији, али и у Србији и да је сведе до данашњих десетак процената у писању српског језика чак и у српској матичној држави.
После свега овог реченог и посведоченог по Калвеовој цитираној књизи потпуно је јасно зашто Хрвати (мисли се на њихове власти и лингвисте, пре свега) нису никада, нити ће икада то учинити, протестовали због српске “узурпације” њиховог националног писма, јер су они играли улогу колонизатора свога писма међу Србима свуда, па и у Србији у оквиру Југославије, а у томе су им били од највеће помоћи комунисти који су били нешто “блажи” од других окупатора и колонизатора њиховог писма на тај начин што су улогу колонизатора свога писма међу Србима у хрватску корист врло успешно (од)играли југословенски комунисти заједно са српским комунистима.
Да видимо како су то и уз чију помоћ колонизатори хрватског писма међу Србима у миру (без званичног класичног рата) одиграли комунисти међу којима су се против ћирилице истицали посебно српски комунисти: Ђилас, Ранковић, док их Броз није “замрзао”, и други.)
Намера о прогону српске ћирилице из језика Срба у оквиру комунистичке Југославије спроведена је не “ад хок” – забраном ћирилице као у ратовима против Срба пре тога понекад чисто насилно наређеним усменим политичким наредбама прекидом производње писаћих машина с ћириличким тастатурама, тако да су ћириличке машине задржане углавном само у српским црквама и манастирима у оквиру (дуго и жестоко прогоњене) Српске православне цркве и бацањем машина с ћириличким тастатурама из државних институција, предузећа и сл. у подруме и на ђубришта, тако да су појединци узимали те машине и задржали су их у својим кућама углавном само за личну употребу. Службено је морало да се користе машине с латиничким тастатурама, јер су оглашавани као “националисти”, “шовинисти”, противници “братства и јединства”, “заостали простаци” и сл. они који су указивали на прогоне ћирилице из употребе.
Тако се, под комунистима, успело да се – до комуниста већинско писмо у првој Југославији а у Србији готово једино – сведе на мањинско за око деценију и по. Уз насилни и политички прогон (замењивање) српске ћирилице (како сведочи лингвиста проф. др Драгољуб Петровић, Милован Ђилас је био послат да убеди Македонце да и они замене своју ћирилицу латиницом, како би се Срби лакше и брже убедили да замене своју ћирилицу, али су то Македонци одбили. Томе се посебно успротивио македонски академик Блаже Конески, али и други па је Македонцима, ипак, дозвољено од комуниста да до данас (са)чувају и у свом језику користе своје ћириличко писмо.
Осим насилног и политичког комунистичког прогона српске ћирилице, хрватска латиница је међу Србима ширена и смишљањем заблуда о лажној “равноправности писама”, о хрватској латиници као “светском писму”, а “застарелости” и “простоти ћирилице”, затим као “писму српске хегемоније”, “четничком писму”, у недавно време и “фашистичком писму”, а у време ДОС-а отпор враћању српске ћирилице у живот противио се посебно у Војводини један политичар ЛСВ-а који је рекао да се “ћирилица не једе” и да није потребна. (Није рекао да ли “се једе латиница” кад се он залагао за наставак владавине хрватске латинице у српском језику.)
Покушаји у српском народу да се Срби врате свом националном савршеном писму
У време Југославије свако отворено јавно залагање за (о)чување ћирилице водило је у “политичку неподобност” и то је, без изузетка, много коштало Србе у свакодневним приликама па и приликом запошљавања. Зато је тада било само појединачних иступа за ћирилицу, и то само да се повећа који проценат ћирилице у Србији, а никако за њену било какву доминацију, како је у Хрватској била доминантна њихова латиница.
Када је постало, најзад, и дуго успаваним Србима јасно да је разбијање Југославије на видику, тек тада су се почели будити и Срби који су се, с великим закашњењем, неизбежно сетили шта им се догађало и у Првом и у Другом светском рату од “братске руке” – сетили су се својих вредности које су им ниподаштаване и у првој и, нарочито, у другој (комунистичкој) Југославији, а међу тим вредностима и српског националног писма. Када су међународне силе на Западу (данас добро знамо које) прогласиле за независне државе у њиховим границама све југословенске републике које је поставила српска комунистичка власт под Брозом, а само су од Србије захтевале да се отцепи КиМ и подржавале насилно (оружано) отцепљење, то је Србе приморало да се боре за (о)чување целовитости своје државе. Споменуте силе су, из својих геостратешких и још неких интереса, покренуле своју НАТО-вску машинерију и бомбардовањем Србије и дела Црне Горе (“бачите једну бомбу и на нас у Црној Гори, нисмо ни ми шугави!”, па су их послушали) стали на страну оних које су и они сами претходно (на)звали “терористима”.
После бомбардовања силе које су бомбардовале Србију, тј. богати појединци из њихових држава платили су српску наивност која је извела петооктобарску насилну револуцију са спаљивањем Скупштине и изборних резултата у њеним подрумима, тако да се никада не може проверити да ли је тадашњи председник Србије и Црне Горе стварно изгубио изборе, да би од нових владара у Србији био послат у Хаг да одговара за “злочин” што се усудио да се оружано супротстави НАТО-у који је бомбардовао Србију да би је разбио на југу и ту изградио стратешку војну базу.
Зашто Хрвати не протестују због очигледне “узурпације” њиховог писма у Србији
Хрвати, наравно, никада нису протестовали против српске “узурпације” хрватске латинице јер је њиховим и лингвистима, политичарима и властима увек био циљ да Срби напусте своје писмо и прихвате њихову гајицу. То ћемо назвати „узурпацијом“ како би текст лакше утицао макар на једног Србина да схвати зашто су у целој Европи само Срби обмањивани чак и преко „богатства двоазбучја“ да се лакше спроводи тежња за полатиничавање и тако лакше одсрбљивање Срба у њиховом језику од пре хиљаду година најпре преко понављаних забрањивања ћирилице, а онда и преко обмањивања Срба да сами напуштају ћирилицу, на шта су они посебно падали у време комунистичке Југославије, али и данас у Србији у којој су два закона на снази и оба противна уставној обавези, као што је и актуелни Правопис српскога језика Матице српске остао такође противуставан на правилима и Закључцима Новосадског договора (1954) и у складу из времена „српскохрватског језика“. Дакле, Хрвати (мисли се, наравно, на њихове лингвисте и власт) могу да се радују што су успели у својој тежњи да се српски језик у потпуности колонизује хрватским писмом чак и у Србији уместо српске ћирилице и зато се неће никада бунити што смо, обманути и самообманути, усвојили просечно до данас у јавности око 90 одсто њихово писмо на штету нашег писма. Тако ми (Срби) постајемо, на неки начин, хрватска поткултура. А обманута већина Срба мисли да је двоазбучје у српском језику наша – велика предност. „Предност“ је таква да води затирању свога писма и ту предност код других народа и писама нико други није прихватио ни у Европи ни у свету. Најлакше је преварити некога ако га убедите да је оно што је штетно – за њега (нас Србе) – корисно.
Ћирилица у Србији после успона на власт ДОС-а
Убрзо по преузимању власти у Србији део ДОС-а хтео је да покаже онима који су их довели на власт да им ништа национално највредније неће бити и најважније, па је та власт почела да враћа латиницу и тамо где ју је Милошевићева власт била вратила редовно макар у највише државне органе. Схвативши то и уверивши да се враћа комунистичко време новог прогона српске ћирилице из српског језика моја маленкост, која се никад није умела бавити политиком, основала је с групом истомишљеника у вези са српским писмом већ 15. фебруара (на дан који је после тога српска власт изабрала за Дан српске државе) 2001. године Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” у време када су оснивана многа удружења, посебно она “за права свих осим Срба”, тако да су она финансирана и из страних и из домаћих извора, а “Ћирилица” је годину-две успела да добије нешто “цркавице” само преко Министарства културе Србије (док су тамо били министар Драган Којадиновић и његов саветник лингвиста, данас, нажалост, почивши, Бранислав Брборић) и преко градског фонда за културу у Новом Саду (у време начелниковања данас још активне министарке културе Маје Гојковић), а све друге пре тога и после тога трошкове смо плаћали највише из свог личног џепа као чланови “Ћирилице”.
Но, оставимо се унутрашњих проблема “Ћирилице”. Да укратко видимо ко је и како покуша(ва)о да спасава српску ћирилицу.
У некаквој народној организованости “Ћирилица” је покренула велике активности с обзиром на њену малу материјалну моћ. Те активности су се множиле радом у народу преко организовања повереништава у Србији и изван Србије, организујући разне врсте јавних скупова, симпозијума, предавања, трибина, објављивања одговарајућих текстова о проблему српског писма и књига (за 20 година рада објавили смо више од 20 књига, што до сада није урадила ниједна српска језичка институција и цела држава за српску ћирилицу.
Покушај ДОС-овог враћања хрватске латинице и у српске високе државне институције
Убрзо по преузимању власти у Србији део ДОС-а хтео је да покаже онима који су их довели на власт да им ништа национално највредније неће бити и најважније, па је део те власти почео да враћа латиницу и тамо где ју је Милошевићева власт била вратила – у највише државне органе. Схвативши то и уверивши се да се враћа комунистичко време новог прогона српске ћирилице из српског језика моја маленкост, која се никад није умела бавити политиком, основала је с групом истомишљеника у вези са српским писмом већ 15. фебруара (на дан који је после тога српска власт изабрала за Дан српске државе) 2001. године Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” у време када су оснивана многа удружења, посебно она “за права свих осим Срба”, тако да су она финансирана и из страних и из домаћих извора, а “Ћирилица” је годину-две успела да добије нешто “цркавице” само преко Министарства културе Србије (док су тамо били министар Драган Којадиновић и његов саветник лингвиста, данас, нажалост, почивши, Бранислав Брборић) и преко градског фонда за културу у Новом Саду (у време начелниковања данас још активне министарке културе Маје Гојковић). Све друге трошкове пре тога и после тога плаћали смо највише из свог личног плитког, осиромашеног џепа као чланови “Ћирилице”.
Но, оставимо се проблема “Ћирилице”. Да укратко видимо ко је и како покуша(ва)о да спасава српску ћирилицу.
У некаквој народној организованости “Ћирилица” је прва покренула велике активности и поред своје крајње мале материјалне (новчане) моћи. Велики ентузијазам и нада могућу заштиту ћирилице вукли су нас напред. Те активности су се множиле радом у народу преко организовања повереништава у Србији и изван Србије, разних врста јавних скупова, симпозијума, предавања, трибина, објављивања одговарајућих текстова о проблему српског писма и књига (за 20 година рада објавили смо више од 20 књига, што до сада није урадила ниједна српска језичка институција и држава.
Ко и како данас у “независној” Србији “замрзава” постојећих десет одсто ћирилице у српском језику?
Многи обманути Срби (да о српским антисрбима и не говоримо) неће одмах (из прве) прихватити наше тумачење из удружењâ “Ћирилица” и “Српска азбука” да су Срби (обманути преко својих власти посебно комунистичке у оквиру Југославије и српских лингвиста сербокроатиста) у већини, прећуткивањем у њиховом школовању, заборавили дуго планско силовање њихове (ћириличке) азбуке кроз стотине година, почев од 1060. године када је римокатоличка верска власт ћириличко писмо прогласила за “ђавољи изум” да би га, онда, често забрањивали, палили и бацали на ђубриште српске књиге[3] на ћирилици (чак и крајем 20. веку у Хрватској, на пример) да би се Србима, уместо њихове ћирилице, не само неометана него на све начине подстицана, непрекидно а нарочито упорно у последњих стотинак година наметала латиница, посебно она латиница (гајица) која је сачињена за хрватске потребе у време Вука Караџића када је он, под бечким утицајем с Ђуром Даничићем у пракси легализовао (признао) за писање српског језика из његове реформе по његовом приватном Књижевном договору у Бечу 1850. године, када је, под утицајем Аустријске монархије, потписао с Хрватима приватни договор између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац, а по коме на почетку стоји хрватским латиничким писмом записано: “Dolje potpisani znajući da jedan narod treba jednu književnost da ima, i po tom sa žalosti gledajući kako nam je književnost raskomadana, ne samo po bukvici, nego još i po jeziku i po pravopisu, sastajali smo se ovijeh dana, da se razgivirimo, kako bismo se, što se za sad više može u književnosti složili i ujedinili.“ Потом се наводи пет тачака Договора углавном у вези с језиком „једног народа“ и „једне књижевности“, без навођења чији је тај „један језик“ и како се он зове.
Аустријској власти је тада одговарало да један језик (онај из Вукове реформе) буде језик свих Јужнословена да би бечка власт тако лакше (уз мањи трошак) “задовољила” права Јужнословена у оквиру Аустријске монархије. Тако је Вук, као аустријски поданик, с Даничићем пристао да се обезимене и српска књижевност и српски језик и да се у пракси устоличи Гајево хрватско латиничко писмо и његов српски језик обезимени. Тим латиничким писмом Вук се с Даничићем и потписао на том Књижевном договору у Бечу без икаквих консултаација са српским језичким и дражавним институцијама. И од тада је почела да буја клица преименовња, разбијања и множења српског језика, уз настављања ускоро забрањивања српске ћирилице и наметања, уместо тог српског писма, хрватске абецеде коју је Вук сматрао фаличним писмом у више знакова, али се Хрвати на то Вуково мишљење о њиховом писму нису никада обазирали, осим једном када су прихватили Даничићев предлог за њихов једнознак ђ уместо до тада двозанака (дј).
Наметање хрватског писма окупираним Србима у ратовима
Будући да је српски језик било могуће писати и тим хрватским писмом по Вуковој сагласности у Бечком књижевном договору, то су касније Аустријанци користили с Хрватимаа за наметање Србима тог (латиничког) писма уместо забрањиване српске ћирилице у окупацијама (рецимо у току окупације Срба изван Србије од 1914. до 1918. и у Србији и Црној Гори (1916-1918), а хрватска власт с Павелићем на челу побила много Срба и још неких представника још неких етникума, све заједно око милион душа само у логору Јасеновац (на пример), а српско писмо ћириличко већ после две недеље од оснивања НДХ строго забранила у свакој па и у личној употреби.
Тако је хрватско латиничко писмо први пут уведено као могућност писања Вуковог и вуковског српског језика под различитим хрватским именима: “југословенски језик”, “хрватски језик”, “хрватски или српски”, “хрватскосрпски” (касније по Новосадском договору (1954) “хрватскосрпски језик”, затим већ 1967. године под називом “хрватски језик” и, данас, коначно “хрватски језик”, регистрован у свету с њиховим латиничким писмом, па је српским лингвистима, невољно за њих, остало да се у свету региструје “српски језик с њиховим ћириличким писмом”, а српски лингвисти и данас у решењу питања писма у српском правопису још се држе шизофреног двоазбучја у складу с реченим Новосадским договором, од хрватских језичких институција одбаченим још, малопре споменуте, 1967. године.
Српско језичко нејединство као темељни разбијач српског народа
Нејединство Срба у писму. Данашње велико српско опште нејединство, када нам белосветске силеџије оружјем и злочинима против Срба отимају део државе, увелико се појачава невиђеним у свету нејединством – нејединством у писму.
Сви престижни историјски народи света имају (наравно, изузимајући оне који су, силом прилика, усвојили страни колонизаторски језик за свој) имају свој национални језик и своје национално писмо за писање свог језика. Имао их је и српски (један од најстаријих, чак има доказивања да је српски најстарији народ на свету) православни народ све до доласка на власт комуниста који су покренули, уз ослободилачки, све више грађански рат у окупираној Југославији ради освајања власти уз највеће изазване жртве српског народа. После откидања Срба католика (с наметнутим им латиничким писмом од Срба асимилацијом више силом него милом у хрватски корпус коначно под комунистима) из Српства – православни Срби су све до Вукове језичке реформе (у 19. веку) имали свој језик који је био разумљив готово свим Словенима и који је био део старословенског језика са старом српском ћирилицом од 12 века. Дакле старословенски, па стари српски језик с ћириличким националним писмом које се рачуна у српско ћириличко писмо од појаве у њему тзв, ђерва (знака за слово ђ које је српско ћириличко писмо издвојило из других словенских ћириличких писама).
Према томе, као и сви престижни, историјски народи, и српски народ је имао свој национални, српски језик (истина, преименован је из политичких разлога 1918. године у најпре у „српско-хрватско-словеначки“, па убрзо „српскохрватски“ зарад „братства.јединства“ у оквиру Краљевине Југославоје) и своје национално ћириличко писмо као једино у пракси све до, изразито погубног по Србе, Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и лажној равноправности писама (опет због сада комунистичког – Брозовог „братства-јединства“ (1954).
Већ назначено у расправама на Новосадском договарању (8, 9. и 10. децембра 1954. године у Новом Саду (у званичној организацији Матице српске, а под увек будим оком комуниста) планирано коначно (наведено као постепено) полатиничавање свих Срба започело је на све начине (комбинацијом насиља, уз прекидање производње машина за куцање с ћириличким тастатурама и ширењем заблуда најпре о „богатству двоазбучја“, али само за Србе, а затим и ширењем неистине – лажи само за Србе да су „оба писма наша“, да би се Србима тако омилела хрватска латиница која је и раније и, посебно, у оба светска рата насилно наметана Србима после забрањивања њихове ћирилице). А, уз то, ширена је заблуда и лаж како је само латиница „светско писмо“, а ћирилица „простачко“, „сељачко писмо“ и сл. Тако су комунисти успели, како је то одлично оценио Немања Видић (члан и добротвор „Ћирилице“, касније оснивач Српског удружења за одбрану ћирилице „Српска азбука“), да српској ћирилици одузму и пониште њен изузетно важан национални значај и да је претворе само у „једно од техничких знакова за писање српског језика“, без икаквог битног националног значаја за Србе. Лакоми и наивни Срби, под жестоким притиском и утицајем комуниста, колико и других, толико или и још више српских да нестане српска емоција према свом писму и тако је олакшан прогон ћирилице међу Србима свуда у Југославији, па и у Србији, посебно и мало изразитије у обе њене покрајине.
Српски правописи тзв. Никшићки (1993) и Матичин (формално са 1993. годином, а појавом у 1994. години), оба с решењем питања писма по Новосадском договору, као у српскохрватском језику. Може се, реално је и праведно закључити да су комунисти (међу њима и српски) све до разбијања Југославије и постојања „српскохрватског језика“ били највећи кривци за прогон српског савршеног (ћириличког) писма. А после разбијања Југославије српски лингвисти у језичким институцијама су својевољно преузели примат у кривици за наношење неправде и огромне нове штете српској ћирилици (а тиме свакако – српском народу и његовом општем идентитету).
Најпре су српски лингвисти и филолози објавили 1990. године овакво мишљење:
„Друштво за српскохрватски језик и књижевност Србије сматра да назив језика у новом уставу Србије треба да остане с р п с к о х р в а т с к и ј е з и к.“[4]
Уз то су српски лингвисти и филолози додали:
„1. То је н а у ч н о з а с н о в а н о р е ш е њ е. Оно проистиче из става наше сербокроатистике да је српскохрватски језик један језик (један језик, лингвистички посматрано, без сумње, јесте, али је српски језик, како га је реформатор његов звао увек, осим у Књижевном договору у Бечу, 1850. – коментар Д. З.).[5]
Затим се каже:
„2. Назив српскохрватски језик није никад био наметан српским лингвистима, него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.“[6]
Срамотно би превише било за тадашњу Управу Друштва за српскохрватски језик и књижевност да овде предочимо све шта је она потписала.
Убрзо, већ годину дана после тога, Народна скупштина Републике Србије, из времена када јој је председавао др Борисав Јовић, у Закону о службеној употреби језика и писама препоручила је напоредо и назив српски језик.
Сада би требало схватити, ако би се поштовала „научна“ одлука и предлог Управе Друштва за српскохрваатски језик с краја 1990. године, да назив српски језик „није научно засновано уверење о идентитету овог језика“!
Због тога је, и због још много чега, нешто касније један од данашњих водећих српских лингвиста Милош Ковачевић закључио:
„Тек је посљедње десетљеће двадесетог вијека Србима бјелодано подастрло непријатну истину о беспућима, безумљима и заблудма о српским изневјеравањима националних интереса у разним областима, а посебно у области филологије.“[7]
То велико штетно „изневјеравање српских националних интереса“ лингвиста М. Ковачевић још није видео у вези с настављањем и данас прогона ћирилице из српског језика посебно утицајем преко постојећег актуелног Матичиног Правописа српскога језика у издањима из 1993. године до 2010. године (с подршком 2010. и Одбора за стандардизацију српског језика, када је његов председник био Иван Клајн, који је, истовремено био и главни рецензент Издања Правописа из речене 2010. године). У том правопису решење питања писма (само) српског језика дато је у двоазбучју, противно уставној обавези и несагласно с општом праксом у решавању питања писма у свету. Уз то је Редакторска комисија Одбора за стандардизацију српског језика закључила (вероватно несвесна какву је глупост оставила!) у Правопису 2010 (стр. 15) да српска ћирилица још „није егзистенцијално угрожена“, иако је ни у Србији данас нема више од десетак процената у јавности, а из многих области употребе српског језика српско писмо је потпуно избачено у корист хрватске националне абецеде.
Нешто раније од Матичиног правописа био се појавио тзв. Никшићки Правопис српског језика који је био нешто прецизнији и доследнији од Матичиног правописа (истина с истим решењем питања писма српског језика у двоазбучју, као у српскохрватском језику), али је Матица српска, као јача, утицајнија институција, успела да озваничи свој Правопис. Она се, од 1960. године, сматра „специјализованом институцијом за објављивање правописа“, па се водеће улоге у томе нерадо одриче и из материјалне користи (зараде) и после оснивања Одбора за стандардизацију српског језика, иако би водећу улогу у организовању израде правописа морао имати Одбор јер је он замишљен као најважнија српска институција за нормирање српског језика, а то се мора односити и на правописно нормирање и прописивање.
Штетно изговорно нејединство Срба у учевном српском језику. Изговорно нејединство (којега нема ни у једном другом народу који користе политички преименоване и осамостаљене варијанте лингвистичког српског језика – хрватска, бошњачка, црногорска) у српском учевном (књижевном, стандардном) језику наноси штету српском народу у његовом природном обједињавању и у државном, и у културном, и у цивилизацијском и у идентитетском обједињавању, пре свега.
То само српско нејединство у учевном језику остало је као израз српске склоности за неслогу још од Вука Караџића, реформатора српског језика у 19. веку. (Чини нам се да смо ми Срби специфични у неслози. То закључујемо по томе што ми имамо нејединство чак и у томе хоћемо ли предати део своје отаџбине (КиМ) или га бранити. У томе нема толико нејединственог народа – пре ће бити политичара, а не народа, али политичари ипак одлучују и у малим и великим питањима. На пример, није било ниједног Хрвата који би разговарао о сужавању својих граница у било којој области, као што данас нема ниједног Албанца на КиМ-у који би гласао за постојећу целину Србије по међународном праву. Додуше, можда су и поменути Хрвати и поменути Албанци сто посто сложни јер имају подршку великих војних моћника на Западу. Срби ту подршку немају, па то поспешује појаву веће српске неслоге и у кључним и државним и народним питањима.)
Тако су и српски језик и српско писмо у оквиру језика угрожени готово са свих страна око Срба и Србије, па се та видна неслога Срба у много чему другом рефлектује негативно и на српски језик и писмо. Пример да се може, ако се хоће, објединити и Срби у свом учевном језику показали су Срби „прекодринци“ у времену највеће њихове угрожености 1991-1995. Њихово јединство у голој борби за елеменатрни живот ојачало је њихову слогу у многим областима па и у језику и писму. Српско вођство тамо је, уз огромне напоре, успело да са својим народом с Радованом Караџићем, Момчилом Крајишником, Ратком Младићем и другима на челу успело да српски народ тамо спасу планираног им новог протеривања и(ли) масовног новог геноцида. У смислу јачања њиховог јединства они су успели да се договора и да њихова Скупштина одлучи да се тамошњи Срби боље и језички обједине. Они су успели, оно што Вук није успео – да Србе обједине и у изговору и у писму према пракси која је спроведена у другим народима. Њихова Скупштина српскога народа Републике Српске прихватила је предлог тамошњег вођства да се Срби „прекодринци“ у учевном (књижевном, стандардном) језику обједине с већином Срба у својој Матици – Републици Србији у изговору (екавском) и српском националном писму (ћирилици). Њихова је одлука о јединству била на ползу целога српскога народа. Одлука је спровођена док је то вођство водило свој народ за живот народа и опстанак Републике Српске. Али када су белосветске силеџије одлучиле да се српско вођство из најтежих дана за Србе не може задржати на власти јер су, тобож, они оглашени за једине „злочинце“ у БиХ, готово сви српски лингвисти и нови управљачи у Републици Српској једва су дочекали да најпре разбију успостављено језичко јединство у изговору и писму. У службени језик враћено је ијекавско наречје, чиме су се поново разјединили с многим Србима, а вратили језичком јединству с Бошњацима и Хрватима у изговору, а вратили су се двоазбучју и, како то детаљно у својим књигама и појединачним текстовима објашњава оснивач Удружења „Српска азбука“ Немања Видић, данас је Република Српска, умногоме, захваљујући и неким лингвистима нарочито, поново вратила Брозово „богатство двоазбучја“ које се врло брзо исказало у поновном полатиничавању Републике Српске и тамошњих Срба, љихових улица села и градова. И поново је стање у Републици Српској веома слично овоме стању у Србији. Сада се не зна тачно где је поново мање српске азбуке: у Србији или у Републици Српској. Вођство тамошњих Срба бори се за одолевање опасној БиХ- унитаризацији, а у писму и изговору унитаризација је спроведена, како то Видић објашњава.
Академик АНУРС-а Слободан Реметић за један је српски Буквар, али у два изговора и два писма. Данас, на пример, лингвиста, родом из Републике Српске, а стално настањен у Србији, акдемик АНУРС-а Слободан Реметић здушно се залаже да сви Срби имају један буквар, а да у њему Срби остану разједињени и у стандардном изговору и у двоазбучјус већинским хрватским писмом у писању српског језика. Драги мој академиче Слободане Реметићу, мала је вајда од једног српског буквара раазбијеног и у изговору и у писму само код Срба!
Закон о родној равноправности и Закон о употреби српског језика и ћирилице (оба из 2021) додатно разбили Србе и њихов језик и писмо
Година 2021. посебно је погубна за српски народ у српском језику и писму. О томе је о погубном стању у Србији у вези с тим посебно добро недавно писао Милорад Антонић[8] у тексту “Језик из кукавичијег гнезда”.
Српски лингвисти, институционално преко Одбора за стандардизацију српског језика, Матице српске, уз свесрдну помоћ свете Српске православне цркве с Његовом светошћу патријархом Порфиријем на челу, захтевају да се укине све што се односи на језик у Закону о родној равноправности. Они чак нису ни за то да све речи у српском језику које означавју неке титуле и занимања за жене не буду у женском роду. Па чак и оне које се већ дуго у народу употребаљавају у женском роду. На пример, они су за право жена да нека “виша” и “важнија” занимања и титуле могу да се користе и само у мушком роду. На пример, “чистачица” (као “ниже занимање”) може да остане у употреби само у женском роду, а да, рецимо, “професорке”, “докторке”, “лекарке”, “инжењерке” итд. могу, по својој жељи, да себе зову и пишу само у мушком роду! Било би занимљиво да обајсне зашто је језички “лоше” и “понижење”, или шта већ, ако кажу и напишу да су “докторке”, “инжењерке” и слично. Који је разлог за такву језичку недоследност српских лингвиста у српском језику?
Недоследнима неизоставно сматрамо српске лингвисте у славној Матици српској, у Одбору за стандардизацију српског језика, али и оне у Светој Српској православној цркви којима с правом није не само добар него је изузетно штетан и неуставан Закон о родној равноправности, а није им неуставан у много чему доказано неуставнији и апсурднији Закон о употреби српског језика и писма (изворни назив Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма готово да је нормалном човеку незапамтљив).
Овај други од малопре споменутих закона готово да се и не спомиње и нико га, осим нас у “Ћирилици” и “Српској азбуци, није детаљније ни анализирао ни критиковао. А у њему је много више штете и апсурдности, рачунајући их у светским оквирима. Нигде другде у свету нисмо чули да постоји ни сличан закон, какав постоји данас у Србији (истина нико још није почео ни да размишља о његовој примени у готово три године од његовог усвајања (јер је буквално у пракси непримењив из много разлога.
У том Закону о употреби српског језика и ћириличког писма постоји чак и таква апсурдност да се он не односи подједнако ни у обавези ни у праву на све грађане у Србији. Постоји досад нечувен и невиђен апсурд у свету изван Србије – да право и обавеза (само) на српско писмо зависи од тога да ли је реч, на пример, о предузећу (фирми) у државном, јавном или приватном власништву. А пошто је Србија постала прилично сурова капиталистичка земља, фирме су углавном у приватном власништву, а у том случају администрација тих фирми не мора да српски језик пише српским ћириличким писмом, а чак се не наводи ни које би то друго писмо било које приватна фирма може да користи, што значи, да би, по том апсурдном закону, та фирма могла да измисли неко ново писмо за српски језик. Трећи за свет невиђен досад апсурд је у томе да грађани у Србији нису са истим правом међусобно ни када је реч о апсурдном материјалном (новчаном) награђивању оних који су законом, противно обавези из јасног става првог Члана 10. Устава Србије, ослобођени писања српског језика ћириличким писмом. У томе, на пример, фирме с државним и “јавним власништвом” имају обавезу да српски језик пишу српским писмом. А оне које ту обавезу немају (приватници) они чак, ако се ипак одлуче за ћириличко српско писмо у писању српског језика, они једини стичу право на новчану награду у виду смањеног пореза!
Да не спомињемо друге још апсурде у неуставном Закону о употреби српског језика и ћириличког писма. Само су ови разлози довољни да се српски лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика, у Матици српској и свим другим језичким институцијама још оштрије него против овде наведеног првог закона побуне и да захтевају укидање таквог антисрпског, антиуставног, антићириличког и антицивилизацијског закона о употреби српског језика и ћириличког писма.
Ми у “Ћирилици” и “Српској азбуци” прецизно знамо зашто су српски лингвисти преблаги у критици овог другог закона. О том закону је критички говорио мало више на Научном скупу који су Инфо служба СПЦ и Матица српска организовале 16. јануара 2024. у Народној библиотеци Србије, под насловом „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности“. само један од данас водећих лингвиста у српској лингвистици – проф. др Милош Ковачевић у излагању под називом Закон о службеној употреби језика и писма – препрека бољем статусу српског језика и ћирилице.
Остали нису нис поменули тај још погубнији закон од оног о родној равноправности.
Поставља се питање – зашто?
За нас у двама удружењима за заштиту српске ћирилице – “Ћирилици” и “Српској азбуци” та тајна и одговор на то питање налази се у чињеници што српски лингвисти у језичким институцијама држе на снази и даље свој Правопис српскога језика у коме је решење питања писма у двоазбучју, као у српскохрватском језику а у складу с Новосадским договором о српскохрватском језику и лажној равноправности писама. Они који држе на снази такав апсурдни правопис с таквим противуставним решењем питања писма српског језика, противно пракси у решавању питања писма у свим престижним језицима у свету – немају ни вољу ни потребу за буну против неуставног и сувише штетног по српску ћирилицу и српски језик и Закона о употреби српског језика и ћириличког писма. Јер, буна је најпре потребна њихова против самих себе да би се тек после тога с правом бунили против овог закона још штетнијег за српски језик и српско писмо.
Погубно својатање хрватске латинице код русисте Р. Маројевића
Лингвиста проф. др Радмило Маројевић (русиста по научном опрдељењу), по нашем скромном мишљењу и прилично чврстом убеђењу, упућен је (и) у велики број питања и проблема у српском језику. Као првенствено школован стручњак за руски језик није предлагао Русима да (и) они уводу, попут Срба, шизофрено двоазбучје у њихов језик, већ је ојачавао Србе да, и после српскохрватског језика, деле себе не само по изговору у српском учевном језику него и по писму. Он је међу првима после укидања српскохрватског језика заступао српску ћирилицу, али не да она постане једино писмо српског језика које ће обједињавати, а не међусобно делити Србе по писму, него се жустро, упорно дуго и снажно залагао да само Срби и даље наставе да свој језик пишу, по избору – српским ћириличким или латиничким хрватским писмом. Истина, он је својатао хрватско латиничко национално писмо именујући га као “опште)српску латиницу”. Српскост хрватске латинице темељио је на чињеници да су Хрвати преузели од Вука српски језик и преименовали га и присвојили дајући му различите називе – од “југословенског” до “хрватског језика”.
Разуме се, преузевши српски језик за свој под утицајем Ватикана и Беча, Хрвати су имали подршку Ватикана и Беча, пре свега, да за српски језик смисле латиничко писмо, како не би усвојили и српску ћирилицу. Мудри “ватиканци” и Бечлије у време Аустријске монархије сигурно су схватили да ће тако лакше проћи њихова вишевековна намера да полатиниче и све православне Србе и онда да их асимилују у неки други католички корпус. И та намера и план, већ смо видели, умногоме су успевали и успели најпре силом и забранама српске ћирилице у време окупације Срба и Србије а много трајније и успешније у југословенској држави, посебно оној комунистичкој.
Маројевић је, бојећи се да “Срби не изгубе српску дубровачку књижевност” на основу наметнуте тада Србима католицима латиничког писма, посвојио данашње хрватско национално латиничко писмо преименујући га у “(опште)српску латиницу”, не схватајући да дубровачка књижевност је српско власништво због српског језика којим је писана, као и чињенице да се већина старих Дубровчана сматрала Србима, а не Хрватима и да је свој језик звала најчешће “српским”, а не по томе што су Срби у Дубровнику и у делу Далмације своје ћириличко писмо заменили латиничким под разноврнсим притисцима. У том Маројевићевом поступку има неке логике јер је по његовом логичком тумачењу “писмо је онога чији је језик”. Али треба имати у виду да је Хрватима саветовано да српски језик не приме на српском (ћириличком) писму, него преко свог писма које је скрпио из више покушаја Људевит Гај, чије би писмо, по Вуку, било најбољи “славенски алфабет”, али под условом да Гај у њему поправи, замени или сачини нових укупно 13 знакова, готово пола гајеве абецеде.
Тим својим не само непотребним него по српску националну ћирилицу у пракси сувише штетним присвајањем хрватске националне латинице, збуњени су православни Срби који нису видели сврху одбране ћирилице када ми “имамо и српску латиницу”. Јер, стварно, ако Срби једини имају два писма, чему брига Срба и њихов проблем ако једно од “наша два писма нестане”. Једно је Србима и српском језику не само потребно него и корисно јер су два писма терет за један језик и један народ. У томе је Маројевићево својатање хрватске латинице Србима нанело штету кроз смањивање бриге што се затире српска ћирилица.
Милосављевићево својатање хрватске латинице и ширење лажи да је Вук Караџић творац те абецеде
Српски филолог проф. др Петар Милосављевић, велики љубитељ Вука и вуковског стварања учевног српског језика, направио је много већу штету српској азбуци од Р. Маројевића. Милосављевић је ширио велики фалсификат, невиђен до сада у српској сребокроатистици. Користећи се фалсификатом у репринт издању 1987. године Вуковог Првог српског Буквара из 1827. године у које су убачене две странице које у изворном издању нису постојале. Издавачи фалсификованог репринт издања Буквара нису се изјаснили зашто је то учињено, али се може претпоставити да је то учињено да би се доказало да је, тобож, Вук саставио хрватску латиницу пре Љидевита Гаја. Вук је табелу с европским писмима убацио много касније (1847) у свој превод на српски језик Новог Завјета, а међу словенским писмима је био тзв. “илирски алфабет”, сличан Гајевој абецеди, тј. тадашњем и данашњем хрватском националном латиничком писму. Милосављевић је на то насео (пре ће бити с лошом намером, него само из приземне и претеране научне наивности) да би тиме доказао да је Вук пре Гаја саставио хрватску латиницу, чиме је хтео да докаже да су Хрвати преузели не само српски језик, него и оно што нису преузели од православних Срба – латиничко писмо. У оквиру те фалсификатске намере Милосављевић је простачки направио превид у својој књизи Српска писма (Бањалука, 2006, стр. 293) у тексту “Данашња српска писма ћирилица и латиница”, да би Вуком доказао да је наш реформатор творац “(опште)српске латинице”, а у том Вуковом тексту, цитираном из његовог писма Платону Атанацковићу (1845) Вук, између осталог, каже: “Данашњи је Илирски или Загребачки правопис бољи него сви дојакошњи и остали правописи јужнијех Славена Римскога закона, али још није онаки, какав би требало да је: они би ваљало према Латинскијем словима да сачине осам новијих слова (место ђ, ж, љ, њ, ћ, ч, ш, џ), а č, ć, ž, š и ĕ да изоставе, па би тако они имали најсвршенији правопис на свијету, и по правди би могли казати, да је њихов правопис бољи и од Славенскога. Кад би се ово исправило, то Гајеву славу не би умалило, него би је још умножило.“
Из таквог Вуковог јасног изворног писаног сведочења 1845. свако нормалан и елементарно писмен види да је Вук критиковао Гајев алфабет и потврду Вукову да је Гај творац тог хрватског латиничког писма, а не никако Вук или било ко други. Нико не може да поверује да је филолог П. Милосављевић елементарно неписмен и да је оптужио Вука за творца и тако од Вуковог критиковања Гајевог (хрватског) алфабета само из лоше намере према српској ћирилици на превише очигледан овај фалсификаторски начин: прво је критичара тог писма Вука прогласио за његовог творца да би тиме одузео ауторство Гају, да би Хрвате тако (на штету Срба и њиховог ћириличког писма) оптужио за хрватско „присвајање српског (Вуковог) (и) латиничког писма“, чиме је хтео да Србима омили стварно хрватску латиницу, да њу припише за „српску“ да би она код Срба лакше пролазила као замена српској савршеној ћирилици. Ту замену српске ћирилици комунисти и њихови синови и унуци и у Србији су до данас заменили у општој јавности већ око 90 одсто на штету око једва 10 одсто српског националног ћириличког савршеног писма у српском језику.
Милосављевић је овим, очигледно злонамерним, фалсификатом о „Вуковој (опште)српској латиници“ успео да у српску јавност унесе оптимизам и забуну у објективно погубној замени ћирилице у српском језику хрватским латиничким писмом, што се ублажава Милосављевићевим фалсификатом да се схвати да Срби нису ништа лоше учинили јер, тобож, нису своје писмо заменили туђим писмом, него су га заменили „другим такође својим писмом“, што је само злонамерна лаж.
Тај злонамерни Милосављевићев фалсификат раскринкали су и побили многи српски истраживачи као крајњу будалаштину једног српског филолога, међу којима најпре један инжењер који је упоредио репринт издање (1987) Првог српског буквара с оригиналним Вуковим издањем из 1827. и на лак и директан начин доказао да је Милосављевић својим фалсификатом обрукао свакако прво себе, а, на неки начин, и српску филологију. Да је то фалсификат, доказао је и лингвиста Р. Симић у Новој Зори број 5/2005, стр. 153-160), затим смо ми то учинили по више основа у својој књизи Латиничење Срба (2011, стр. 51-76) у целом једном поглављу насловљеном “Фалсификовање Вука”. На додатно убедљив начин Милосављевићев фалсификат раскринкао је и проф. Владислав Ђорђевић у својој књизи Да ли је Вук творац српске латинице – историја једне заблуде (2020) и многи други.
Али, и поред тих мериторних доказивања, Милосављевићев фалсификат о “Вуковој српској латиници” и данас се вуче по интернету у Википедији као “научни прилог Петра Милосављевића” који и данас шири Милосављевићев апологета и студент, па уницерзитетски проф. др Душко Певуља. Спомињани овде раније велики борац за српску ћирилицу Немања Видић наводи у својим књигама и појединачним текстовима свој разговор с једним комшијом из свог родног села Календероваца у Републици Српској. Он је питао Видића: “Што се ти толико бориш за ћирилицу кад је нама Вук оставио и српску латиницу?” Када га је Видић питао где је он то чуо, одговорио је: “Чуо сам на телевизији од проф. Душка Певуље.”
Петар Милосављевић се сам експлицитно открио у једном свом тексту објављеном у Новој Зори, где је рекао: “Па шта ако Срби у потпуности замене ћирилицу. И Румуни и Турци су заменили у 19. и 20. веку своја писма (Румуни своје ћириличко писмо латиничким, Турци арапско писмо такође латиничким), па им то није сметално да сачувају свој национални идентитет.”[9]
Покушај Срета /Срете/ Танасића да објасни Србима данас да хрватска латиница није српско писмо
Проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС-а, председник Одбора за стандардизацију српског језика, у интервјуу “Латиница није српско писмо” (Политика, 16. август 2018, стр. 1. с наставком на 13. страни), између осталог, потврдио је с најважнијег места у српској лингвистици истину: “Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није био тако, ћирилице није било чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога нити потребе да се латиница озакони као равноправна ћирилици”, а мало даље је додао: “Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим ,часних изузетакаʻ, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом.”
Пошто је објаснио да у свету постоји једино појам “службена употреба језика и писма”, а само у Србији постоји појам (и) “јавна употреба” који замењује појам “неслужбена употреба”, као пандан “службеној употреби”, председник Одбора за стандардизацију српског језика Срето Танасић свој интервју закључио је тврдњом о латиници у српском језику (ми додајемо овде – свакако латиници у хрватској верзији) на овај начин:
“У службеној употреби неће је (латинице – појаснио контекст Д. З.) бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу.”
Значи, по исправном ставу проф. Танасића, у складу с јасним ставом првим Члана 10. Устава Србије, латиница је допустива само у неслужбеној употреби српског језика.
Нажалост, како смо овде, у нашем тексту видели малопре, писац Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који су посланици Народне скупштине Србије чак једногласно усвојили, грубо је на простачки лукав начин изиграо виши акт од закона — Устав Србије разводнивши став први Члана 10. и оштетио је српску ћирилицу на начин до сада непознат у законодавству у свету: уставну обавезу о ћирилици у стопостотном проценту у писању српскога језика речени закон из 2021. свео је само на ускодржавне институције и предузећа, фирме и сл. у државној и јавној својини, а много шире обавезе у вези с уставном употребом српског језика с његовом ћирилицом ослобођене су све фирме, предузећа и сл. у приватној својини. Самим тим противуставно је омогућено законом у пракси да се и даље замењује и тако затире српска ћирилица у корист хрватске латинице.
Уз то, други лингвисти, очигледно, нису у пракси експлицитно подржали председника Одбора за стандардизацију српског језика, па нико од њих не спомиње да ли ће најављени нови српски правопис решити питање писма, као до сада, тврдњом да “ћирилица још није егзистенцијално угрожена” (актуелни Правопис 2010, стр. 15) и да нема културне штете за Србе да и даље имају два алтернативна писма за писање српског језика (Правопис 2010, стр. 17), или ће, најзад, у складу с уставном обавезом у ставу првом Члана 10. а по угледу на општу праксу у свету у решавању питања писма и српској ћирилици, као свим другим писмима, испоштовати и ћириличку стопостотну сувереност у српском језику.
Поводом очигледне неуставности за ћирилицу Уставни суд ћути као заливен дебелим црним катраном
На сувише очигледну законску противуставну одређеност за ћириличко писмо у српском језику у Србији Уставни суд ћути као заливен дебелим црним катраном. Не смеју да се огласе јер вероватно не смеју да се супротставе Скупштини и Председнику Србије који је речени неуставан закон потписао за употребу јер Уставни суд зна да актуелни српски правопис такође не предвиђа уважавање уставне обавезе да српски језик има своје суверено писмо, као што сви други народи и њихови језици имају своје суверено писмо.
Тако се и овим потврђује узречица да “Нико нема што Србин имаде”, а Срби имаду веома “ћутљив” Уставни суд и свакодневно разбијање Срба по писму у свом језику.
Срби имају и лингвисте који држе на снази још решење питања писма у језику Срба по Новосадском договору о српскохрватском језику и продуженој лажној равноправности писама као у време Југославије и српскохрватског језика. Српски лингвисти се и даље само вербаално залажу за (о)чување српског писма на тај начин што задржавају правописно решење питања писма српског језика које је омогућило однос домаћег, матичног (ћириличког) писма Срба у Србији у сразмери: 90 одсто хрватске латинице према 10 процената српске ћирилице.
Закључак је тачан и кратак: сами себе највише, и даље, и заплићемо и саплићемо. Зато нерешено језичко јединство Срба у њиховом учевном (књижевном, стандардном) језику и нерешен плански направљен проблем српској ћирилици у двоазбучју српског језика темељни је узрок у постојању општег српског нејединства у кључним питањима за српски народ и њихову државу.
(8. фебруар 2024)
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига посвећених поломима у српском језику, трагичној судбини српског националног ћириличког писма у двоазбучју и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика (2001)
[1]Видети текст Оливере Радовић За Хрвате ћирилица на гробљу је „увреда” у Политици , петак, 13.10.2023.
[2] Лингвистика и колонијализам – мала расправа о глотофагији Луја Жана Калвеа објављен је на француском језику 1974. а преведена је код нас (БИГЗ, Београд, 1981)
[3] Видети, нa пример, озбиљно истраживање Анте Лешаја, објављено у његовој књизи Knjigocid – uništavanje knjiga u Hrvatskoj 1990-ih, SNV – СНВ и Profil, Zagreb, 2012. и књиге, на пример, аутора Д. Збиљића ЛАТИНИЧЕЊЕ СРБА по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011), Ћирилицоцид (Ћирилица, Нови Сад, 2014), Силовање ћирилице (Ћирилица, Нови Сад, 2021), Српски ћирилицоцид (Ћирилица, Нови Сад, 2022), затим књиге Немање Видића Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза (Ћирилица, Нови Сад, 2015), потом Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис (Центар академске речи, Шабац, 2018), као и још много књига од споменуте двојице аутора, оснивача „Ћирилице“ и „Српске азбуке“.
[4] Видети текст „О НАЗИВУ ЈЕЗИКА У НОВОМ УСТАВУ СРБИЈЕ“, с потписом Управе Друштва за српскохрватски језик и књижевност Србије, Школски час српскохрватског језика и књижевности, број 4 из 1990. године, стр. 70.
[5] Исто.
[6] Исто.
[7] Видети: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ – БИГЗ, 2003, стр.11.
[8] Видети наведени текст наведеног аутора, објављен у Седмој сили 28. јануара 2024. у рубрици Актуелности.
[9] Цитирано према још добром сећању аутора овог текста, јер би ми било прескупо да тражим тај број Нове Зоре с дотичним текстом П. Милосављевића, који сам имао у својој личној библиотеци, а загубио ми се приликом пресељавања у други стан. Али, увек могу да у некој званичној већој библиотеци пронађем дотични број Нове Зоре с цитираном реченицом.