Nepoznati 27. mart

Posle onih dvaju tekstića o Jugoslaviji i njenom uticaju na srbsku sudbinu, suočih se sa pitanjem jednog čitaoca kako se moglo desiti da sve prođe bez pominjanja 27. marta. Ili, kako je to rečeno slikovito, „Kralj je svoje gre­ške platio glavom, a Srbi tek 27. martom“.

Naredni redovi skroman su pokušaj da se ukaže na ponešto o tom poodavnom datumu, a najveći njihov deo biće citati nekih koji su se tim značajnim pitanjem bavili „u vidu zanata“.

Zvanična verzija

Za zvanično tumačenje dvadesetsed­momartovskih događaja naj­prikladnije je pozivati se na Enci­klopediju Jugoslavije i Vojnu enciklopediju, budući da su njiho­vi tekstovi pisani krajnje sintetski i u uverenju da će nadživeti brojne čitalačke generacije.

Ova druga veli da „posle porobljavanja zapadne i srednje Ev­rope, Nemačka i Italija pojačale su pritisak i na Kraljevinu Ju­goslaviju, čiji je položaj, ulaskom nemačkih armija u Mađar­sku, Rumuniju i Bugarsku, i zahtevom Nemačke da pristupi Troj­nom paktu, postao sve teži. K(omunistička)P(artija)J(ugoslavije) je upozorila narode Jugoslavije na tu opasnost, ističući da sile Osovine nameću svoju volju ma­lim evropskim zemljama drsko i brutalno, pri čemu im pomaže buržoazija, koja prodaje neza­vi­snost zemlje, samo ako je uverena da će osvajač štititi njene in­terese. Polovinom marta 1941 C(en­tralni) K(omitet) KPJ ob­ra­tio se svim progresivnim i patriot­skim snagama da stupe u borbu za nezavisnost Jugoslavije… Krun­sko veće i vlada prihva­tili su 20. marta… nacrt ugovora o pris­tu­panju Trojnom paktu, upoznali sa njegovim sadržajem opozici­one građanske politi­ča­re i, 25. marta u Beču, predsednik vlade Dragiša Cvetković i mi­nistar Aleksandar Cincar–Marković potpisali su ugovor o pristupa­nju Jugoslavije Trojnom paktu. Dan ranije P(okra­jin­ski) K(omi­tet) KPJ za Srbiju obratio se narodu proglasom da ispuni svoju dužnost i da spreči potpisi­vanje Trojnog pakta, koji znači si­gurnu i sramnu smrt našoj dr­žavi, našoj slobodi i našem na­rodu, te da stvori vladu nacio­nalne snage i odbrane. (Intere­san­tno je da Nikola Milovano­vić, glavni izvor za priče o 27. martu, uopšte ne pominje taj pro­glas; i inače, u mnogim stvarima njemu je teško verovati, naro­čito zbog toga što prečesto izbegava da pomene imena, čak i kad su ona jednako važna kao i sami događaji: „jedan britanski novi­nar koji je dugo bio u Beogradu“; „jedan ju­goslovenski novinar ko­ji se našao u Njujorku“; „jedan istaknuti komunist“; „jedan istak­nuti omladinac Srpskog kulturnog klu­ba“; „jedan beogradski no­vinar, poznati anglofil“; „jedan istak­nuti komunist, poznati be­ogradski profesor, kojega su mnogi iz okupljene mase i lično poznavali, prosto je upalio slušaoce“; „jedan jugoslovenski no­vi­nar koji se tada, kao dopisnik, nalazio na dužnosti u Vi­ši­ju“… – IP). Iste večeri… počele su de­mon­stra­cije… da bi 27. marta do­stigle kulminaciju. – Prozapad­no orijentisani ofici­ri i poli­ti­čari, podsticani i potpomog­nuti od britanske i ame­ričke di­plomatije i njihovih obaveštaj­nih službi, pokušali su da pri­vo­le prvog namesnika, kneza Pav­la, na obrazovanje vlade koja bi regulisala odnose s Ne­mačkom i Italijom bez ulaska Ju­goslavije u Trojni pakt, a u slučaju napada sila Osovine tražila oslonac na zapadne savez­nike. Ali, kad je knez Pavle prihvatio pristu­pa­nje Paktu kao je­dinu alternativu, a videći da se u naro­du nepove­re­nje prema ta­kvom stanju stvari poslednjih dana is­po­ljilo s tolikom sili­nom da je pretilo jav­nom poretku, i da bi ušte­dili zemlji jednu revoluciju, zavere­nici su u ranim ča­so­vima 27. marta izvršili vojni puč, zbacili vladu Cvetko­vić­–Maček i namesništvo, i ob­ra­zovali vladu sa generalom Du­ša­nom Simo­vi­ćem na čelu. Taj akt pozdravile su sve rodoljubive sna­ge u Kra­ljevini Jugosla­viji, izražavajući u ma­sovnim mani­fe­stacijama i demonstra­ci­jama rešenost da bra­ne zemlju… Or­ga­ni­zatori tog snažnog pok­re­ta bili su komuni­sti koji su… iza­šli iz ilegal­no­sti i javno istupali na masovnim zborovima, tra­žeći pakt o uzajamnoj po­mo­ći sa SSSR, raspušta­nje koncen­tracionih logo­ra, oslobođe­nje političkih krivaca, stvaranje narodne vlade i dr. Međutim, vlada Dušana Simovića uveravala je Nemačku i Italiju da svi ugovori od ranije ostaju na snazi, pa i Trojni pakt. Zakasneli po­kušaji Simovićeve vlade da Jugo­sla­vija sa vladom SSSR sklopi vojni savez imao je cilj da posrednim putem spreči napad Italije i Nemačke na Jugosla­viju, a ne i us­po­stavljanje is­krenih odnosa sa SSSR i demokrati­zaciju jugo­slo­venskog dru­štva. Pored toga, vlada je vodila tajne pregovore sa Velikom Britanijom o zajed­ni­čkoj odbrani i tra­ži­la pomoć u naoružanju od SAD, ali nije umela da objavi opštu mobili­za­ciju i druge me­re koje bi omogu­ćile duži i organizo­va­niji ot­por­“ (Vojna enciklopedija, Beograd, knjiga 2, 591, lat).

Ona prva više se bavi ideološkim aspektima celog događa­ja, tako što su u prvi plan isturene navodne ocene Komunističke partije Jugoslavije s početka marta 1941. godine, kad su započeti prego­vo­ri jugoslovenske vlade sa Nemačkom o pristupanju Trojnom pak­tu: rat je imperijalistički, nastavljena je „in­te­n­zivna aktivnost na pripremama za odbranu zemlje od fa­ši­stičke agresije“, a narod je upozoren „da vlada priprema iz­daju zem­lje“. Neobično je u celoj toj priči što su se njeni autori (1984. go­dine, u vreme kad Srbska crkva baš i nije bila u milosti post­bro­zovske vlasti!) setili da među one koji su se pro­tivili potpisi­va­nju Trojnog pakta svrstaju i Srbsku pravo­sla­vnu crkvu (Enciklopedija Jugoslavije, Zagreb, knjiga 3, 699-700, lat).

U potrazi za istinom o 27. martu

Kako je vojni udar u Beo­gradu, po prirodi stvari, pripreman u velikoj tajnosti i izveden po noći („sve po ladu, da ih ne poznadu“), logično je što je stvarna slika o tom događaju bila ne­dostupna i onima koji su se tada, a i go­dinama kasnije, bavili političkim i vojnim poslovima, a na­ro­čito onima koji infor­ma­cije o opštim temama crpe iz dnevne štampe ili knjiga pisa­nih po porudžbini. Da bi se ipak stvorila ka­kva-takva predstava o tom ne baš tako davnom činu, te da bi se isto­rijskoj nauci ostavili upotrebljivi izvori za njegovo izučavanje u budućem vremenu, na sa­moj polo­vi­ni 20. veka započeto je traga­nje za učesnicima i svedocima izvedenog udara; tog zamašnog i za­metnog posla podu­hvatio se Vojno­izda­vački zavod „Vojno delo“ iz Beograda.

Na listi onih koji su pozvani da napišu šta znaju o pripre­ma­ma državnog (vojnog) udara tokom marta 1941. godine i njego­vom izvođenju (27. marta po ponoći), našao se i đeneralštabni potpukovnik Jugoslovenske voj­ske Vasi­li­je–Vasa Ma­tić (1903-1988), sin Svetomira Matića, armij­skog đenerala Jugoslo­ven­ske vojske i dru­gog po redu bana Dunav­ske banovine, i Danice Mo­stić, kćeri đenerala Vasili­ja Mostića. Početkom decembra 1940. go­dine imenovan je za šefa u kabine­tu Ministra vojske i mor­na­rice, đene­ra­la Pe­tra Pešića, svog očuha, ali samo nominal­no; stvarno, bio je anga­žova­n da pomogne u izradi nove Uredbe o vojnoj disciplini i Zako­na o ustrojstvu voj­ske i mornarice. Ne­zadovoljan nagove­šte­nim pristupanjem Ju­goslavije Trojnom pak­tu i koristeći svoje me­sto u tadašnjem voj­nom vrhu, Vasa je pre­duzeo čitav niz mera da se pre tog čina iz­vede vojni puč, ali bezuspešno.

Za ovo poslednje znalo se u krugovima „nekih“ koji su bili umešani u puč, đeneralu Dušanu Simoviću ponajbolje, te se i moglo desiti da iz Vojnoizdavačkog zavo­da, pod bro­jem 1000 od 6. aprila 1953. go­dine, drugu rez. gen. št. ppukov­niku Vasiliju Matiću bude poslato pi­smo sledeće sadržine:

„U vezi prikupljanja istoriske građe za Aprilski rat 1941 godine, nastalo je sporno pitanje, zašto odmah po izbijanju puča nije izdato naređenje za opštu mobilizaciju Jugoslovenske voj­ske. U vezi toga molimo Vas za podatke, smatrajući da Vam je to po­znato, da li je, od koga i kada činjen predlog iz Glavnog đene­ralštaba posle puča, da se naredi opšta mobilizacija, kao i o drugom, što je s time u vezi“.

Uz tada uobičajeni pozdrav S. f. – S. n!, odnosno smrt fa­ši­zmu, sloboda narodu, umesto načelnika Za­voda general-potpu­kov­nika Dušana Kvedra, pismo je potpisao pukovnik M. Perović. Iz ovog pisma još se vidi da je Vasilije Matić proizveden u dru­ga, da mu je u činu precrtana naznaka da je bio generalštabni ofi­cir, te da je, po svoj prili­ci, naknadno upisano rezervno svoj­stvo njegovog čina.

Iako đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić nije bio po­znat u javnom životu, na­ročito ne među onima koji su se dotle bavili istorijom vojnog udara od 27. marta 1941. godine, njemu su pisma napisana s valja­nim razlogom; njega je, uvereni smo, prvi po­menuo đeneral Dušan Simo­vić, predsednik pučisti­čke vlade, u jednoj svojoj izjavi iz 1951. godine (koja će se kasnije više puta pominjati), te, otud, za­ni­manje Vojnog dela za ono što bi se s te strane moglo saznati.

I, zaista, zbog toga što Matićevo svedočenje o događajima vezani­m za vojni udar, naročito u pripremnoj fazi (dok se razgo­va­ralo jedino o ciljevima) i u časima kad su pučisti uzeli vlast ali nisu znali šta s njom da rade, pred­stavlja izuzet­no va­žan iz­vor, daćemo ovde nje­gov nešto podrobniji životopis.

Nesumnjivo vrlo sa­vestan i molbenu poruku Vojnog dela smat­ra­jući na­redbom, potpu­kovnik Ma­tić požurio je da već narednog da­na odgo­vori na pismo adre­su­jući ga na Načelnika Vojnoizda­va­č­kog za­voda.

„Prema naređenju br. 1000 od 6. o. m. dostavljam sledeće po­datke po pitanju objave mobilizacije 1941 godine:

Na dan 27 marta 1941 godine zatekao sam se na položaju šefa kabineta ministra vojske i mornarice.

Poznato mi je da su toga dana, a i narednih dana, pitanje ob­ja­v­ljivanja opšte mobilizacije pokretali generali Milutin Ni­ko­lić, prvi pomoćnik i tada zastupnik načelnika Glavnog đene­ral­štaba, Borivoje Josimović, načelnik štaba II direkcije Glav­nog đeneralštaba (obaveštajne) i Vasilije Petković, na­čel­nik Saobraćajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba. Šta su oni po to­me pitanju govorili sa generalom Simovićem, nije mi poznato, jer tim razgovorima nisam prisustvovao, no znam da su o tome go­vo­rili, i iz razgovora koje sam sa njima vodio, znam da su bili mi­šljenja da treba objaviti opštu mobilizaciju. Koliko je meni po­znato, Glavni đeneralštab nije podnosio nikakav pis­me­ni pre­d­log po tome, a da je to uradio, verujem da bi mi bilo poznato.

U razgovorima koje sam imao sa generalom Simovićem pre puča, početkom i tokom marta, predlagao sam i nastojao da se na sam dan puča objavi opšta mobilizacija, no general Simović je to odbijao sa motivacijom da će se time dati povoda Nemcima da nas napadnu, a mi moramo da izbegnemo sve što bi Nemcima dalo povoda da nas napadnu. Po njegovom mišljenju, opšte aktiviranje je isto što i opšta mobilizacija, samo je prikrivena. Na moju o­pa­sku da će Nemci saznati za opšte aktiviranje i da će to shva­titi kao tajnu mobilizaciju, te time nećemo ništa postići, a go­to­vost vojske ćemo dovesti u pitanje, on je davao suprotne razlo­ge i ostao je pri svome. Uopšte, on je puč smatrao i nasto­jao je da ga inostranstvo shvati kao našu internu stvar.

Na dan 27 marta ja sam bez njegovog znanja telefonom saop­štio svim armijama da odmah narede da se preduzmu sve pripreme za opštu mobilizaciju, kako bi se odmah po prijemu naređenja mo­glo pristupiti njenom izvršenju. O tome sam izvestio gene­ra­la Simovića, no on je bio protivan da se naredi opšta mobili­za­cija i rekao je da će se to videti docnije i da on to ne može nare­đivati sam, bez vlade.

28-og uveče bio sam kod njega u Pretsedništvu vlade i o tome sam govorio sa njime, no on je bio tome otsudno protivan i izno­sio mi je razloge iz kojih smatra da nas Nemci neće napasti.

1 aprila uveče pred polazak na dužnost po ratnom raspo­re­du, javio sam mu se i ponovo govorio o tome da naređeno opšte aktiviranje nije dobro, no on je i tada bio u uverenju da nas Nem­ci neće napasti i rekao mi je da stojimo pred paktom sa Rusijom i da rata neće biti.

O neminovnosti nemačkog napada govorio sam i ministru voj­ske i mornarice, generalu Bogoljubu Iliću, moleći i njega da se zauzme kod generala Simovića da se objavi opšta mobili­za­ci­ja, no i on je bio uveren da nas Nemci neće napasti.

Nesumnjivo je da opšta mobilizacija nije objavljena zbog to­ga što je general Simović tome bio otsudno protivan, zato da ti­me ne bi dao povoda Nemcima da nas napadnu, a on je do 1 aprila si­gurno bio uveren da nas Nemci neće napasti i da će moći da ih uveri da je puč samo naša interna stvar. Da je mislio drukčije, ni­šta mu nije stajalo na putu da objavi opštu mobilizaciju još 27 marta, još pre konstituisanja vlade, jer je on u svojim rukama držao svu političku i vojnu vlast. Razume se da je on posle kon­stituisanja vlade mogao imati teškoća u vladi sa političarima, ali znajući kakvo je bilo njegovo lično gledište po tome pita­nju, uveren sam da on nije ozbiljno nastojao da vladu ubedi u po­trebu za opštom mobilizacijom, ako je, uopšte, to pitanje i po­kretao“.

Za dalje raspravljanje o pojedinostima iz ovog pisma od oso­bi­te je važnosti saznanje da je potpukovnik Matić sve to napisao još za Simovićeva života, u vreme dok se nekadašnji čelnik pu­čističke vlade (iz 27. marta) na­lazio u Beogradu i jednom svojom pisanom izjavom Vojnoisto­rijskom zavodu svedočio o istim događanjima.

Po svoj prilici, u Vojnoistorijskom zavodu smatrali su Ma­tićevo svedočenje zanimljivim, te je otud krajem oktobra iste go­di­ne njemu poslato novo pismo. Ovoga puta smatrajući da se radi o zahtevu, đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić, za tu priliku proglašen drugom i rezervnim, odgovorio je Na­čel­niku Vojnoisto­rij­skog instituta jednim opširnim i vrlo in­forma­tivnim neda­tovanim pis­mom na 38 kucanih strana.

Od svega toga, ovde će biti naveden tek manji deo.

„Na vaš zahtev od 26 oktobra 1953 godine dostavljam Vam sledeće podatke o događajima koji su neposredno prethodili 27 martu 1941 godine i o izvršenju državnog udara koji je toga dana izveden, ukoliko su meni poznati:

Osmog decembra 1940 godine javio sam se na službu ministru vojske i mornarice, armiskom generalu Petru Pešiću, koji me je odredio za šefa svoga kabineta. Pok. general Pešić doveo me je na taj položaj da bih mu pomagao na ispravljanju i otklanjanju iz­vesnih nedostataka koji su postojali u tadašnjoj našoj vojsci, a u prvom redu na izradi nove Uredbe o vojnoj disciplini i Zakona o ustrojstvu vojske i mornarice. Redovne poslove šefa kabineta ni­sam vršio ja, već ih je vršio artiljeriski major Milorad Mla­denović, koji je bio na službi u kabinetu…

Od visokih komandanata u beogradskom garnizonu, armi­s­ki general Dušan Simović, komandant vazduhoplovstva, bio je naj­po­desnija ličnost da izvrši državni udar. Oficir od najvi­šeg ugleda i autoriteta, bivši načelnik Glavnog generalštaba i ko­mandant II armiske oblasti, poznat vojni pisac, hrabri koman­dant puka na Solunskom frontu, energičan, visoko vojnički ob­razovan, poznat ne samo celoj vojsci nego i u građanstvu, on je i­mao sav autoritet potreban ne samo za izvršenje državnog udara, nego i da posle preuzme u svoje ruke voćstvo države i vođenje ra­ta. Generala Simovića sam poznavao još od 1915 godine, kada je bio načelnik štaba Šumadiske divizije drugog poziva, kojom je komandovao moj pokojni otac, (potonji) armiski general Sveto­mir Matić. On je sa mojim ocem bio u Srbiji, kroz Albaniju i na Solunskom frontu, kao načelnik štaba Šumadiske divizije dru­gog poziva i Dunavske divizije, a potom je bio i komandant puka u toj diviziji. Moj je otac o njemu imao najlepše mišljenje i naj­pohvalnije se izražavao, te je prirodno da je to mišljenje i meni bilo usađeno u dušu i da sam ga i ja poštovao, cenio i voleo…

Po svim tim pitanjima ja sam imao potpuno određeno gle­di­šte i bio sam rešen da na državnom udaru sarađujem, samo ako se bude išlo ka postignuću cilja koji sam ja smatrao za is­pravan, te sam zbog toga to pitanje hteo da izvedem potpuno nači­sto, jer ni­sam želeo samo da budem slepo oruđe za ostvarenje ne­kog cilja, koji bi imao jedino unutrašnji politički značaj.

Moje gledište je bilo sledeće:

1. Cilj državnog udara je srušiti vladu i napasti Nemce u Bugarskoj.

Cilj državnog udara nije isključivo unutrašnje-politički. U vreme kada je rat plamteo u Evropi, nije bio trenutak da mi vr­šimo naša unutrašnje-politička razračunavanja. Cilj dr­ža­v­nog udara je bio da se obori vlada koja nas, očigledno, vodi u Troj­ni pakt, a to znači u tabor onih, čija pobeda znači našu propast. No, pošto je bilo očigledno da obaranje vlade znači rat sa Ne­mačkom, to je bolje da Nemce odmah napadnemo mi, dok su još ne­spremni i iznenađeni, nego da čekamo da nas napadnu oni, kad se budu pribrali i spremili. Razume se da mi nismo mogli očeki­va­ti da ćemo poraziti Nemce u Bugarskoj, ali smo mogli računati bar sa nekim lokalnim uspesima, koji bi, istina, imali samo mo­ralni značaj, ali se u celoj ovoj stvari, uopšte, radilo samo o mo­ralu. O nekakvoj materijalnoj pobedi nije moglo biti ni reči. Mi smo, pre ili posle, morali biti pregaženi, ali smo u toj ne­ravnoj borbi morali od sebe da damo maksimum, da neprijatelju nanesemo što više žrtava, da istrajemo što duže i da zadobi­je­mo što veću slavu, jer slava oružja i čast zastave nisu prazne re­či. Ako nam je već pretstojao poraz, morali smo učiniti sve da taj poraz bude slavan, a ne sraman.

2. Državni udar izvršiti što pre iz ovih razloga:

a) Potpuno iznenaditi Nemce dok vrše pokrete ka grčkoj gra­nici, kada se uopšte ne nadaju makakvoj intervenciji sa naše stra­ne i kada bi ih promena situacije u Jugoslaviji primorala da iz osnova menjaju svoje planove;

b) samim tim što bismo iznenadili Nemce, dobili bismo vre­mena da izvršimo mobilizaciju i koncentraciju najvećeg de­la naših snaga, jer bi nam sama činjenica da su Nemci prinuđeni da menjaju svoj plan i da vrše pregrupisavanje trupa dala 10–15 dana vremena;

c) promena situacije u Jugoslaviji nametala bi skretanje iz­vesnog broja nemačkih trupa u Bugarskoj na našu granicu, što bi olakšalo situaciju Grcima i samim tim im omogućilo da se dr­že duže vremena, a posledica toga bi bila da bismo mi imali ot­voreno zaleđe; međutim, ako bismo dali vremena da Nemci i Ita­lijani pregaze Grčku, mi bismo se našli u klopci i u nemogu­ć­no­sti da preduzmemo makakvu vojničku akciju;

d) pošto je bilo očigledno da vlada ide ka tome da pristupi Trojnom paktu, državni udar treba izvršiti pre nego što ga ona bude potpisala, jer će posle pristupanja Paktu naša politička situacija biti mnogo teža, ako budemo morali da kršimo jedan već potpisani međunarodni ugovor;

e) ako se udar brzo izvede, iznenađenje će za vladu biti pot­pu­no, a tajnost priprema će se sigurnije moći sačuvati.

3. Opštu mobilizaciju narediti odmah, na sam dan dr­ža­v­nog udara. Ovo je bilo neophodno, kako bi celom svetu bilo ja­sno da ovo nije neki vojnički puč u cilju da jedna vojnička klika pri­gra­bi vlast, već da je ovo očajnički akt samoodbrane pred ne­mi­nov­nom opasnošću. U prvom redu je našem narodu moralo da bu­de ja­sno da će se od njega tražiti maksimalne žrtve i da će se on po­ve­sti u borbu na život i smrt za spas svoje nacionalne časti.

4. Odmah, po završetku mobilizacije, izvršiti koncentra­ci­ju na sledeći način:

– obrazovati jednu ofanzivnu masu na bugarskoj granici, čiji će zadatak biti da što pre upadne u Bugarsku;

– obrazovati jednu defanzivnu masu na liniji: Dunav – Sava, do r(eke) Bosne, čiji će zadatak biti da štiti levi bok i pozadi­nu tru­pa koje se bore u Bugarskoj;

– odbranu celokupne teritorije od naših granica do Save i Du­nava ostaviti trupama za zaštitu granice, koje će imati zada­tak da stvore izvesno vreme otporom na granici, a potom da se po­vuku na desnu obalu Save i Dunava;

– prema Italijanima i Albaniji defanziva, osim Zetske di­vi­zije, koja bi imala da vrši pritisak na Skadar.

Ako bi se radilo energično i bez šablona, kao u ratu, 10-og da­na od dana objave mobilizacije – tj. od dana kada bude izvršen državni udar – moglo se računati sa 15–17 pešadiskih i 3 konji­čke divizije i sa nekoliko odreda.

Da li je taj plan bio dobar ili rđav, to nema nikakve važno­sti. Ja ga iznosim samo zato, što sam o njemu razgovarao sa ge­ne­ra­lom Simovićem i što su ti razgovori bili od uticaja za mo­ju do­cniju odluku.

5. General Simović treba da uzme svu vlast, da obrazuje samo nekoliko najvažnijih ministarstava (vojske, spoljnih i unutra­šnjih poslova, finansija, saobraćaja, pošta) na čelo kojih da po­stavi generale. Nikakve kombinacije sa političarima, koji su bili heterogeni, zavisili od svojih stranaka i zastupali parti­ske interese. Nije se imalo vremena za taktiziranje i politi­zi­ra­nje. Samo vojnička diktatura je mogla odmah da uvede zemlju u rat i da ga vodi energično.

Prema tome, moje nepokolebljivo gledište je bilo: rat, i to odmah. Da bih mogao da odredim svoj stav, morao sam da ispitam ka­kvo je gledište generala Simovića po tim pitanjima. To je bio cilj moje posete od 5 marta.

Na moju žalost, u toku tog razgovora sam ustanovio da gene­ral Simović ne deli moje gledište. On se slagao sa time da dr­ža­vni udar treba što pre izvesti, ali nije doneo odluku o tome ka­da ga treba izvesti. Ja sam predlagao da se udar izvede u roku 7–10 dana, jer nam je to vreme bilo dovoljno za izvršenje svih pri­pre­ma, a to znači najdocnije do 15 marta. On se tome nije pro­ti­vio, ali će se docnije videti zašto se to proteglo čak do 27 mar­ta.

Što se tiče glavnoga cilja državnog udara, tu smo se dijame­tralno razilazili. Dok sam ja smatrao da je glavni cilj državnog udara rat, on je smatrao da je glavno i najvažnije oboriti vladu „pa ćemo posle videti šta ćemo da radimo, prema razvoju situa­ci­je“, kako mi je on tada rekao. Na to sam mu odgovorio da ćemo vla­du oboriti sa jednom četom i vojnom muzikom, jer je ceo svet uz nas, ali šta ćemo posle, to je bitno. Pošto je video da se sa njime ne slažem, on mi je rekao da se sada oko toga ne raspravljamo, jer će nas to udaljiti jedno od drugog, nego da vidimo kako ćemo da obo­rimo vladu, a o svim tim pitanjima ćemo se sporazumeti“.

Pošto mu je odbijen pre­d­log da se, ume­sto nekak­vog „ak­ti­viranja svih jedinica“, objavi opšta mobili­zacija i tru­pe kon­centrišu prema Rumuniji i Bu­gar­skoj, da se, pod paro­lom „rat, i to odmah“, u Bugarskoj iznenada na­padnu nemačke trupe i tako poremete ne­mački pla­novi vezani za napredovanje prema evrop­skom jugoisto­ku i pre­ma Rusiji (jer je đeneral Simović, po­tonji predsednik pučističke vlade, pozivajući se na obećanja do­bijena od Italije i Nemačke, verovao da Jugoslavija neće biti dirana), potpukovnik Matić povukao se iz Ministarstva vojske i mornarice i, po svo­joj želji, 6. marta, raspoređen za načelnika štaba Komande oficirskih škola (pešadijske i artiljerijske) u Sarajevu; nije sti­gao da pre­uzme tu dužnost jer mu je u međuvre­me­nu ponu­đe­no me­sto vojnog izaslanika u Turskoj. Pošto su se do­gađaji razvija­li vrlo brzo, odustao je od stranstvovanja i za­tra­žio da bude ra­s­poređen po rat­nom rasporedu; u Aprilskom ratu bio je na­čel­nik štaba Un­ske divizije.

Šta se desilo sa Matićevim svedočenjem

Februara 2004. tra­ga­jući za građom o 27. martu, malenkosti ovoga potpisnika nije se dalo da u Voj­nom arhivu u Beogradu naiđe na papire koji su, kao sve­do­če­nje đeneralštabnog potpukovnika u rezervi gospodina Va­si­lija S. Matića, prispeli tamo u dva navrata: početkom aprila 1953, od­nosno krajem oktobra ili početkom novembra iste godi­ne. Pi­ta­nje je da li se taj spis nalazio na mestu i 1970. godine, kad se na njega pozvao Voj­mir Kljaković u svom feljtonu Memo­a­ri gene­ra­la Si­mo­vića i dokumenti 1939-1942, u 62. nastavku (Politika, Beograd, 211070, 17); jednu kopiju tog spisa mogao mu je pokazati i sam au­tor pri li­čnom susretu. Matićev spis po­minjan je i u međuvre­menu: u jednom nepotpisanom feljto­nu beogradskog Našeg ve­s­nika (1956) i u feljtonu V(ojina) B. Popovića, ali nijedan od autora ne kazuje da li je koristio papire iz Vojnog ar­hiva ili iz Matićeve fascikle.

Teško je objasniti zbog čega se u našem vremenu nije mogao pronaći ovaj Matićev spis, ali ne treba isključiti pretpostav­ku da je on jednostavno uklonjen (ili sklonjen u stranu, pa „zabo­rav­ljen“), pošto je u svemu remetio već us­postavljenu predstavu o vojnom udaru đe­ne­rala Dušana Simo­vi­ća, o ulozi pojedinih voj­nih ili politi­č­kih ličnosti u njemu, kao i o nastojanjima da se strane obaveštajne službe proglase „naj­zaslužnijim“ za sve ono što se u Kraljevini Jugoslaviji dešava­lo ne samo tokom marta 1941. godine, već i ko­ji mesec ili koju godinu ranije.

Ne upuštajući se u ocene onoga što se smatra posledicama 27. marta, ova knjižica nudi Matićevo svedočenje kao iskren sud o jednom samostalnom i nezavisnom pokušaju da se vojnim udarom spreči ju­goslovensko pristupanje Paktu triju sila, da se u rat sa Nem­cima uđe spremno, posle javno naređene opšte mobiliza­ci­je, a ne ne­kakvog su­rogata u obliku „opšteg aktiviranja“. Vasi­li­je Matić svedočio je u vreme kad su svi ključni učesnici u udaru bili živi; svedočio je na način koji nije ostavljao bilo kakve ne­doumice u pogledu onoga što bi se moglo nazvati poznavanjem ličnosti i do­gađaja; svedočio je ne štedeći ni sebe.

Matićevo svedočenje dokazuje da je taj udar nastao u „domaćoj radinosti“ i da ga nisu podstrekavale ličnosti ili institucije sa strane. Takav zaključak potvrđuje se i izjavama nekih lično­sti koje u dvadesetsedmomartovskim događajima nisu imale „kne­že­vićevsku“ ulogu: kapetan Lazar Janić, komandir mitra­ljeske če­te na Dedinju, pisao je u jednom svom izveštaju da „kada je Pakt potpisan, narod je pljuvao za mojim vodnim oficirima, koji su si­lazili u varoš, i nazivao ih izdajnicima“; kapetana Božidara Babunskog iz Kraljeve garde ispljuvale su neke žene i devojke dok se vozio tramvajem, a neke oficire pitali su gde su im preslice; kaplar 5. čete pešadijskog puka Kraljeve garde Rabren Vuksan, po­što je iz novina saznao da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu i iz toga zaključio da je izgubila nezavisnost, pitao je svog komandira da li to znači da „mi vojnici moramo samo jesti i spa­vati“; artiljerijski potpukovnik Radivoje J. Lučić u Glasu kana­d­skih Srba (23. i 30. mart 1950) pominje brigadnog đenerala Čedo­mi­ra Škekića(Šćekića?) za koga je u nemačkom zarobljeništvu „saznao da je imao nameru da organizuje akciju u istom cilju kao što je je izvršena 27. marta, ali da je bio preduhitren događa­ji­ma“, te da je 27. mart „bio zaista izraz narodne volje i da se u tom smislu radilo na više strana potpuno nezavisno. On je, sem toga, bio i ne­minovan, jer je stanje duhova bilo takvo da nije bilo sile koja bi mogla organizovati primenu Pakta“ (Živan L. Knežević, Navedeni rad, 161-166)

I pisanje pojedinih ključnih učesnika u vojnom udaru iz­ve­de­nom 27. marta 1941. godine upućuje na isti zaključak, makar ko­liko se razni tumači tog čina trudili da ga dovedu u nepo­sre­dnu ve­zu sa stranim obaveštajnim službama, malo ruskom, malo ame­ri­čkom, a ponajviše engleskom. Da li je taj puč, zbog toga što nije bio valjano os­mišljen i, stoga, ostao nedovršen, zloupo­tre­bljen u korist onih koji su delovali pro­tiv srbskih interesa, pre svih Komunističke partije Jugoslavije, dru­ga je stvar.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Više informacija…

Onima koje to zanima i voljni su da svoju dokolicu bar nečim razbiju, evo linka:

Nepoznati 27. mart (koautor Vasilije Matić)

Novi Sad 2004, str. 172 http://www.mrdiafire.com/?y3grpsk9t7kaedy

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!