Nepoznati 27. mart
Posle onih dvaju tekstića o Jugoslaviji i njenom uticaju na srbsku sudbinu, suočih se sa pitanjem jednog čitaoca kako se moglo desiti da sve prođe bez pominjanja 27. marta. Ili, kako je to rečeno slikovito, „Kralj je svoje greške platio glavom, a Srbi tek 27. martom“.
Naredni redovi skroman su pokušaj da se ukaže na ponešto o tom poodavnom datumu, a najveći njihov deo biće citati nekih koji su se tim značajnim pitanjem bavili „u vidu zanata“.
Zvanična verzija
Za zvanično tumačenje dvadesetsedmomartovskih događaja najprikladnije je pozivati se na Enciklopediju Jugoslavije i Vojnu enciklopediju, budući da su njihovi tekstovi pisani krajnje sintetski i u uverenju da će nadživeti brojne čitalačke generacije.
Ova druga veli da „posle porobljavanja zapadne i srednje Evrope, Nemačka i Italija pojačale su pritisak i na Kraljevinu Jugoslaviju, čiji je položaj, ulaskom nemačkih armija u Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku, i zahtevom Nemačke da pristupi Trojnom paktu, postao sve teži. K(omunistička)P(artija)J(ugoslavije) je upozorila narode Jugoslavije na tu opasnost, ističući da sile Osovine nameću svoju volju malim evropskim zemljama drsko i brutalno, pri čemu im pomaže buržoazija, koja prodaje nezavisnost zemlje, samo ako je uverena da će osvajač štititi njene interese. Polovinom marta 1941 C(entralni) K(omitet) KPJ obratio se svim progresivnim i patriotskim snagama da stupe u borbu za nezavisnost Jugoslavije… Krunsko veće i vlada prihvatili su 20. marta… nacrt ugovora o pristupanju Trojnom paktu, upoznali sa njegovim sadržajem opozicione građanske političare i, 25. marta u Beču, predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar Aleksandar Cincar–Marković potpisali su ugovor o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu. Dan ranije P(okrajinski) K(omitet) KPJ za Srbiju obratio se narodu proglasom da ispuni svoju dužnost i da spreči potpisivanje Trojnog pakta, koji znači sigurnu i sramnu smrt našoj državi, našoj slobodi i našem narodu, te da stvori vladu nacionalne snage i odbrane. (Interesantno je da Nikola Milovanović, glavni izvor za priče o 27. martu, uopšte ne pominje taj proglas; i inače, u mnogim stvarima njemu je teško verovati, naročito zbog toga što prečesto izbegava da pomene imena, čak i kad su ona jednako važna kao i sami događaji: „jedan britanski novinar koji je dugo bio u Beogradu“; „jedan jugoslovenski novinar koji se našao u Njujorku“; „jedan istaknuti komunist“; „jedan istaknuti omladinac Srpskog kulturnog kluba“; „jedan beogradski novinar, poznati anglofil“; „jedan istaknuti komunist, poznati beogradski profesor, kojega su mnogi iz okupljene mase i lično poznavali, prosto je upalio slušaoce“; „jedan jugoslovenski novinar koji se tada, kao dopisnik, nalazio na dužnosti u Višiju“… – IP). Iste večeri… počele su demonstracije… da bi 27. marta dostigle kulminaciju. – Prozapadno orijentisani oficiri i političari, podsticani i potpomognuti od britanske i američke diplomatije i njihovih obaveštajnih službi, pokušali su da privole prvog namesnika, kneza Pavla, na obrazovanje vlade koja bi regulisala odnose s Nemačkom i Italijom bez ulaska Jugoslavije u Trojni pakt, a u slučaju napada sila Osovine tražila oslonac na zapadne saveznike. Ali, kad je knez Pavle prihvatio pristupanje Paktu kao jedinu alternativu, a videći da se u narodu nepoverenje prema takvom stanju stvari poslednjih dana ispoljilo s tolikom silinom da je pretilo javnom poretku, i da bi uštedili zemlji jednu revoluciju, zaverenici su u ranim časovima 27. marta izvršili vojni puč, zbacili vladu Cvetković–Maček i namesništvo, i obrazovali vladu sa generalom Dušanom Simovićem na čelu. Taj akt pozdravile su sve rodoljubive snage u Kraljevini Jugoslaviji, izražavajući u masovnim manifestacijama i demonstracijama rešenost da brane zemlju… Organizatori tog snažnog pokreta bili su komunisti koji su… izašli iz ilegalnosti i javno istupali na masovnim zborovima, tražeći pakt o uzajamnoj pomoći sa SSSR, raspuštanje koncentracionih logora, oslobođenje političkih krivaca, stvaranje narodne vlade i dr. Međutim, vlada Dušana Simovića uveravala je Nemačku i Italiju da svi ugovori od ranije ostaju na snazi, pa i Trojni pakt. Zakasneli pokušaji Simovićeve vlade da Jugoslavija sa vladom SSSR sklopi vojni savez imao je cilj da posrednim putem spreči napad Italije i Nemačke na Jugoslaviju, a ne i uspostavljanje iskrenih odnosa sa SSSR i demokratizaciju jugoslovenskog društva. Pored toga, vlada je vodila tajne pregovore sa Velikom Britanijom o zajedničkoj odbrani i tražila pomoć u naoružanju od SAD, ali nije umela da objavi opštu mobilizaciju i druge mere koje bi omogućile duži i organizovaniji otpor“ (Vojna enciklopedija, Beograd, knjiga 2, 591, lat).
Ona prva više se bavi ideološkim aspektima celog događaja, tako što su u prvi plan isturene navodne ocene Komunističke partije Jugoslavije s početka marta 1941. godine, kad su započeti pregovori jugoslovenske vlade sa Nemačkom o pristupanju Trojnom paktu: rat je imperijalistički, nastavljena je „intenzivna aktivnost na pripremama za odbranu zemlje od fašističke agresije“, a narod je upozoren „da vlada priprema izdaju zemlje“. Neobično je u celoj toj priči što su se njeni autori (1984. godine, u vreme kad Srbska crkva baš i nije bila u milosti postbrozovske vlasti!) setili da među one koji su se protivili potpisivanju Trojnog pakta svrstaju i Srbsku pravoslavnu crkvu (Enciklopedija Jugoslavije, Zagreb, knjiga 3, 699-700, lat).
U potrazi za istinom o 27. martu
Kako je vojni udar u Beogradu, po prirodi stvari, pripreman u velikoj tajnosti i izveden po noći („sve po ladu, da ih ne poznadu“), logično je što je stvarna slika o tom događaju bila nedostupna i onima koji su se tada, a i godinama kasnije, bavili političkim i vojnim poslovima, a naročito onima koji informacije o opštim temama crpe iz dnevne štampe ili knjiga pisanih po porudžbini. Da bi se ipak stvorila kakva-takva predstava o tom ne baš tako davnom činu, te da bi se istorijskoj nauci ostavili upotrebljivi izvori za njegovo izučavanje u budućem vremenu, na samoj polovini 20. veka započeto je traganje za učesnicima i svedocima izvedenog udara; tog zamašnog i zametnog posla poduhvatio se Vojnoizdavački zavod „Vojno delo“ iz Beograda.
Na listi onih koji su pozvani da napišu šta znaju o pripremama državnog (vojnog) udara tokom marta 1941. godine i njegovom izvođenju (27. marta po ponoći), našao se i đeneralštabni potpukovnik Jugoslovenske vojske Vasilije–Vasa Matić (1903-1988), sin Svetomira Matića, armijskog đenerala Jugoslovenske vojske i drugog po redu bana Dunavske banovine, i Danice Mostić, kćeri đenerala Vasilija Mostića. Početkom decembra 1940. godine imenovan je za šefa u kabinetu Ministra vojske i mornarice, đenerala Petra Pešića, svog očuha, ali samo nominalno; stvarno, bio je angažovan da pomogne u izradi nove Uredbe o vojnoj disciplini i Zakona o ustrojstvu vojske i mornarice. Nezadovoljan nagoveštenim pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu i koristeći svoje mesto u tadašnjem vojnom vrhu, Vasa je preduzeo čitav niz mera da se pre tog čina izvede vojni puč, ali bezuspešno.
Za ovo poslednje znalo se u krugovima „nekih“ koji su bili umešani u puč, đeneralu Dušanu Simoviću ponajbolje, te se i moglo desiti da iz Vojnoizdavačkog zavoda, pod brojem 1000 od 6. aprila 1953. godine, drugu rez. gen. št. ppukovniku Vasiliju Matiću bude poslato pismo sledeće sadržine:
„U vezi prikupljanja istoriske građe za Aprilski rat 1941 godine, nastalo je sporno pitanje, zašto odmah po izbijanju puča nije izdato naređenje za opštu mobilizaciju Jugoslovenske vojske. U vezi toga molimo Vas za podatke, smatrajući da Vam je to poznato, da li je, od koga i kada činjen predlog iz Glavnog đeneralštaba posle puča, da se naredi opšta mobilizacija, kao i o drugom, što je s time u vezi“.
Uz tada uobičajeni pozdrav S. f. – S. n!, odnosno smrt fašizmu, sloboda narodu, umesto načelnika Zavoda general-potpukovnika Dušana Kvedra, pismo je potpisao pukovnik M. Perović. Iz ovog pisma još se vidi da je Vasilije Matić proizveden u druga, da mu je u činu precrtana naznaka da je bio generalštabni oficir, te da je, po svoj prilici, naknadno upisano rezervno svojstvo njegovog čina.
Iako đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić nije bio poznat u javnom životu, naročito ne među onima koji su se dotle bavili istorijom vojnog udara od 27. marta 1941. godine, njemu su pisma napisana s valjanim razlogom; njega je, uvereni smo, prvi pomenuo đeneral Dušan Simović, predsednik pučističke vlade, u jednoj svojoj izjavi iz 1951. godine (koja će se kasnije više puta pominjati), te, otud, zanimanje Vojnog dela za ono što bi se s te strane moglo saznati.
I, zaista, zbog toga što Matićevo svedočenje o događajima vezanim za vojni udar, naročito u pripremnoj fazi (dok se razgovaralo jedino o ciljevima) i u časima kad su pučisti uzeli vlast ali nisu znali šta s njom da rade, predstavlja izuzetno važan izvor, daćemo ovde njegov nešto podrobniji životopis.
Nesumnjivo vrlo savestan i molbenu poruku Vojnog dela smatrajući naredbom, potpukovnik Matić požurio je da već narednog dana odgovori na pismo adresujući ga na Načelnika Vojnoizdavačkog zavoda.
„Prema naređenju br. 1000 od 6. o. m. dostavljam sledeće podatke po pitanju objave mobilizacije 1941 godine:
Na dan 27 marta 1941 godine zatekao sam se na položaju šefa kabineta ministra vojske i mornarice.
Poznato mi je da su toga dana, a i narednih dana, pitanje objavljivanja opšte mobilizacije pokretali generali Milutin Nikolić, prvi pomoćnik i tada zastupnik načelnika Glavnog đeneralštaba, Borivoje Josimović, načelnik štaba II direkcije Glavnog đeneralštaba (obaveštajne) i Vasilije Petković, načelnik Saobraćajnog odeljenja Glavnog đeneralštaba. Šta su oni po tome pitanju govorili sa generalom Simovićem, nije mi poznato, jer tim razgovorima nisam prisustvovao, no znam da su o tome govorili, i iz razgovora koje sam sa njima vodio, znam da su bili mišljenja da treba objaviti opštu mobilizaciju. Koliko je meni poznato, Glavni đeneralštab nije podnosio nikakav pismeni predlog po tome, a da je to uradio, verujem da bi mi bilo poznato.
U razgovorima koje sam imao sa generalom Simovićem pre puča, početkom i tokom marta, predlagao sam i nastojao da se na sam dan puča objavi opšta mobilizacija, no general Simović je to odbijao sa motivacijom da će se time dati povoda Nemcima da nas napadnu, a mi moramo da izbegnemo sve što bi Nemcima dalo povoda da nas napadnu. Po njegovom mišljenju, opšte aktiviranje je isto što i opšta mobilizacija, samo je prikrivena. Na moju opasku da će Nemci saznati za opšte aktiviranje i da će to shvatiti kao tajnu mobilizaciju, te time nećemo ništa postići, a gotovost vojske ćemo dovesti u pitanje, on je davao suprotne razloge i ostao je pri svome. Uopšte, on je puč smatrao i nastojao je da ga inostranstvo shvati kao našu internu stvar.
Na dan 27 marta ja sam bez njegovog znanja telefonom saopštio svim armijama da odmah narede da se preduzmu sve pripreme za opštu mobilizaciju, kako bi se odmah po prijemu naređenja moglo pristupiti njenom izvršenju. O tome sam izvestio generala Simovića, no on je bio protivan da se naredi opšta mobilizacija i rekao je da će se to videti docnije i da on to ne može naređivati sam, bez vlade.
28-og uveče bio sam kod njega u Pretsedništvu vlade i o tome sam govorio sa njime, no on je bio tome otsudno protivan i iznosio mi je razloge iz kojih smatra da nas Nemci neće napasti.
1 aprila uveče pred polazak na dužnost po ratnom rasporedu, javio sam mu se i ponovo govorio o tome da naređeno opšte aktiviranje nije dobro, no on je i tada bio u uverenju da nas Nemci neće napasti i rekao mi je da stojimo pred paktom sa Rusijom i da rata neće biti.
O neminovnosti nemačkog napada govorio sam i ministru vojske i mornarice, generalu Bogoljubu Iliću, moleći i njega da se zauzme kod generala Simovića da se objavi opšta mobilizacija, no i on je bio uveren da nas Nemci neće napasti.
Nesumnjivo je da opšta mobilizacija nije objavljena zbog toga što je general Simović tome bio otsudno protivan, zato da time ne bi dao povoda Nemcima da nas napadnu, a on je do 1 aprila sigurno bio uveren da nas Nemci neće napasti i da će moći da ih uveri da je puč samo naša interna stvar. Da je mislio drukčije, ništa mu nije stajalo na putu da objavi opštu mobilizaciju još 27 marta, još pre konstituisanja vlade, jer je on u svojim rukama držao svu političku i vojnu vlast. Razume se da je on posle konstituisanja vlade mogao imati teškoća u vladi sa političarima, ali znajući kakvo je bilo njegovo lično gledište po tome pitanju, uveren sam da on nije ozbiljno nastojao da vladu ubedi u potrebu za opštom mobilizacijom, ako je, uopšte, to pitanje i pokretao“.
Za dalje raspravljanje o pojedinostima iz ovog pisma od osobite je važnosti saznanje da je potpukovnik Matić sve to napisao još za Simovićeva života, u vreme dok se nekadašnji čelnik pučističke vlade (iz 27. marta) nalazio u Beogradu i jednom svojom pisanom izjavom Vojnoistorijskom zavodu svedočio o istim događanjima.
Po svoj prilici, u Vojnoistorijskom zavodu smatrali su Matićevo svedočenje zanimljivim, te je otud krajem oktobra iste godine njemu poslato novo pismo. Ovoga puta smatrajući da se radi o zahtevu, đeneralštabni potpukovnik Vasilije Matić, za tu priliku proglašen drugom i rezervnim, odgovorio je Načelniku Vojnoistorijskog instituta jednim opširnim i vrlo informativnim nedatovanim pismom na 38 kucanih strana.
Od svega toga, ovde će biti naveden tek manji deo.
„Na vaš zahtev od 26 oktobra 1953 godine dostavljam Vam sledeće podatke o događajima koji su neposredno prethodili 27 martu 1941 godine i o izvršenju državnog udara koji je toga dana izveden, ukoliko su meni poznati:
Osmog decembra 1940 godine javio sam se na službu ministru vojske i mornarice, armiskom generalu Petru Pešiću, koji me je odredio za šefa svoga kabineta. Pok. general Pešić doveo me je na taj položaj da bih mu pomagao na ispravljanju i otklanjanju izvesnih nedostataka koji su postojali u tadašnjoj našoj vojsci, a u prvom redu na izradi nove Uredbe o vojnoj disciplini i Zakona o ustrojstvu vojske i mornarice. Redovne poslove šefa kabineta nisam vršio ja, već ih je vršio artiljeriski major Milorad Mladenović, koji je bio na službi u kabinetu…
Od visokih komandanata u beogradskom garnizonu, armiski general Dušan Simović, komandant vazduhoplovstva, bio je najpodesnija ličnost da izvrši državni udar. Oficir od najvišeg ugleda i autoriteta, bivši načelnik Glavnog generalštaba i komandant II armiske oblasti, poznat vojni pisac, hrabri komandant puka na Solunskom frontu, energičan, visoko vojnički obrazovan, poznat ne samo celoj vojsci nego i u građanstvu, on je imao sav autoritet potreban ne samo za izvršenje državnog udara, nego i da posle preuzme u svoje ruke voćstvo države i vođenje rata. Generala Simovića sam poznavao još od 1915 godine, kada je bio načelnik štaba Šumadiske divizije drugog poziva, kojom je komandovao moj pokojni otac, (potonji) armiski general Svetomir Matić. On je sa mojim ocem bio u Srbiji, kroz Albaniju i na Solunskom frontu, kao načelnik štaba Šumadiske divizije drugog poziva i Dunavske divizije, a potom je bio i komandant puka u toj diviziji. Moj je otac o njemu imao najlepše mišljenje i najpohvalnije se izražavao, te je prirodno da je to mišljenje i meni bilo usađeno u dušu i da sam ga i ja poštovao, cenio i voleo…
Po svim tim pitanjima ja sam imao potpuno određeno gledište i bio sam rešen da na državnom udaru sarađujem, samo ako se bude išlo ka postignuću cilja koji sam ja smatrao za ispravan, te sam zbog toga to pitanje hteo da izvedem potpuno načisto, jer nisam želeo samo da budem slepo oruđe za ostvarenje nekog cilja, koji bi imao jedino unutrašnji politički značaj.
Moje gledište je bilo sledeće:
1. Cilj državnog udara je srušiti vladu i napasti Nemce u Bugarskoj.
Cilj državnog udara nije isključivo unutrašnje-politički. U vreme kada je rat plamteo u Evropi, nije bio trenutak da mi vršimo naša unutrašnje-politička razračunavanja. Cilj državnog udara je bio da se obori vlada koja nas, očigledno, vodi u Trojni pakt, a to znači u tabor onih, čija pobeda znači našu propast. No, pošto je bilo očigledno da obaranje vlade znači rat sa Nemačkom, to je bolje da Nemce odmah napadnemo mi, dok su još nespremni i iznenađeni, nego da čekamo da nas napadnu oni, kad se budu pribrali i spremili. Razume se da mi nismo mogli očekivati da ćemo poraziti Nemce u Bugarskoj, ali smo mogli računati bar sa nekim lokalnim uspesima, koji bi, istina, imali samo moralni značaj, ali se u celoj ovoj stvari, uopšte, radilo samo o moralu. O nekakvoj materijalnoj pobedi nije moglo biti ni reči. Mi smo, pre ili posle, morali biti pregaženi, ali smo u toj neravnoj borbi morali od sebe da damo maksimum, da neprijatelju nanesemo što više žrtava, da istrajemo što duže i da zadobijemo što veću slavu, jer slava oružja i čast zastave nisu prazne reči. Ako nam je već pretstojao poraz, morali smo učiniti sve da taj poraz bude slavan, a ne sraman.
2. Državni udar izvršiti što pre iz ovih razloga:
a) Potpuno iznenaditi Nemce dok vrše pokrete ka grčkoj granici, kada se uopšte ne nadaju makakvoj intervenciji sa naše strane i kada bi ih promena situacije u Jugoslaviji primorala da iz osnova menjaju svoje planove;
b) samim tim što bismo iznenadili Nemce, dobili bismo vremena da izvršimo mobilizaciju i koncentraciju najvećeg dela naših snaga, jer bi nam sama činjenica da su Nemci prinuđeni da menjaju svoj plan i da vrše pregrupisavanje trupa dala 10–15 dana vremena;
c) promena situacije u Jugoslaviji nametala bi skretanje izvesnog broja nemačkih trupa u Bugarskoj na našu granicu, što bi olakšalo situaciju Grcima i samim tim im omogućilo da se drže duže vremena, a posledica toga bi bila da bismo mi imali otvoreno zaleđe; međutim, ako bismo dali vremena da Nemci i Italijani pregaze Grčku, mi bismo se našli u klopci i u nemogućnosti da preduzmemo makakvu vojničku akciju;
d) pošto je bilo očigledno da vlada ide ka tome da pristupi Trojnom paktu, državni udar treba izvršiti pre nego što ga ona bude potpisala, jer će posle pristupanja Paktu naša politička situacija biti mnogo teža, ako budemo morali da kršimo jedan već potpisani međunarodni ugovor;
e) ako se udar brzo izvede, iznenađenje će za vladu biti potpuno, a tajnost priprema će se sigurnije moći sačuvati.
3. Opštu mobilizaciju narediti odmah, na sam dan državnog udara. Ovo je bilo neophodno, kako bi celom svetu bilo jasno da ovo nije neki vojnički puč u cilju da jedna vojnička klika prigrabi vlast, već da je ovo očajnički akt samoodbrane pred neminovnom opasnošću. U prvom redu je našem narodu moralo da bude jasno da će se od njega tražiti maksimalne žrtve i da će se on povesti u borbu na život i smrt za spas svoje nacionalne časti.
4. Odmah, po završetku mobilizacije, izvršiti koncentraciju na sledeći način:
– obrazovati jednu ofanzivnu masu na bugarskoj granici, čiji će zadatak biti da što pre upadne u Bugarsku;
– obrazovati jednu defanzivnu masu na liniji: Dunav – Sava, do r(eke) Bosne, čiji će zadatak biti da štiti levi bok i pozadinu trupa koje se bore u Bugarskoj;
– odbranu celokupne teritorije od naših granica do Save i Dunava ostaviti trupama za zaštitu granice, koje će imati zadatak da stvore izvesno vreme otporom na granici, a potom da se povuku na desnu obalu Save i Dunava;
– prema Italijanima i Albaniji defanziva, osim Zetske divizije, koja bi imala da vrši pritisak na Skadar.
Ako bi se radilo energično i bez šablona, kao u ratu, 10-og dana od dana objave mobilizacije – tj. od dana kada bude izvršen državni udar – moglo se računati sa 15–17 pešadiskih i 3 konjičke divizije i sa nekoliko odreda.
Da li je taj plan bio dobar ili rđav, to nema nikakve važnosti. Ja ga iznosim samo zato, što sam o njemu razgovarao sa generalom Simovićem i što su ti razgovori bili od uticaja za moju docniju odluku.
5. General Simović treba da uzme svu vlast, da obrazuje samo nekoliko najvažnijih ministarstava (vojske, spoljnih i unutrašnjih poslova, finansija, saobraćaja, pošta) na čelo kojih da postavi generale. Nikakve kombinacije sa političarima, koji su bili heterogeni, zavisili od svojih stranaka i zastupali partiske interese. Nije se imalo vremena za taktiziranje i politiziranje. Samo vojnička diktatura je mogla odmah da uvede zemlju u rat i da ga vodi energično.
Prema tome, moje nepokolebljivo gledište je bilo: rat, i to odmah. Da bih mogao da odredim svoj stav, morao sam da ispitam kakvo je gledište generala Simovića po tim pitanjima. To je bio cilj moje posete od 5 marta.
Na moju žalost, u toku tog razgovora sam ustanovio da general Simović ne deli moje gledište. On se slagao sa time da državni udar treba što pre izvesti, ali nije doneo odluku o tome kada ga treba izvesti. Ja sam predlagao da se udar izvede u roku 7–10 dana, jer nam je to vreme bilo dovoljno za izvršenje svih priprema, a to znači najdocnije do 15 marta. On se tome nije protivio, ali će se docnije videti zašto se to proteglo čak do 27 marta.
Što se tiče glavnoga cilja državnog udara, tu smo se dijametralno razilazili. Dok sam ja smatrao da je glavni cilj državnog udara rat, on je smatrao da je glavno i najvažnije oboriti vladu „pa ćemo posle videti šta ćemo da radimo, prema razvoju situacije“, kako mi je on tada rekao. Na to sam mu odgovorio da ćemo vladu oboriti sa jednom četom i vojnom muzikom, jer je ceo svet uz nas, ali šta ćemo posle, to je bitno. Pošto je video da se sa njime ne slažem, on mi je rekao da se sada oko toga ne raspravljamo, jer će nas to udaljiti jedno od drugog, nego da vidimo kako ćemo da oborimo vladu, a o svim tim pitanjima ćemo se sporazumeti“.
Pošto mu je odbijen predlog da se, umesto nekakvog „aktiviranja svih jedinica“, objavi opšta mobilizacija i trupe koncentrišu prema Rumuniji i Bugarskoj, da se, pod parolom „rat, i to odmah“, u Bugarskoj iznenada napadnu nemačke trupe i tako poremete nemački planovi vezani za napredovanje prema evropskom jugoistoku i prema Rusiji (jer je đeneral Simović, potonji predsednik pučističke vlade, pozivajući se na obećanja dobijena od Italije i Nemačke, verovao da Jugoslavija neće biti dirana), potpukovnik Matić povukao se iz Ministarstva vojske i mornarice i, po svojoj želji, 6. marta, raspoređen za načelnika štaba Komande oficirskih škola (pešadijske i artiljerijske) u Sarajevu; nije stigao da preuzme tu dužnost jer mu je u međuvremenu ponuđeno mesto vojnog izaslanika u Turskoj. Pošto su se događaji razvijali vrlo brzo, odustao je od stranstvovanja i zatražio da bude raspoređen po ratnom rasporedu; u Aprilskom ratu bio je načelnik štaba Unske divizije.
Šta se desilo sa Matićevim svedočenjem
Februara 2004. tragajući za građom o 27. martu, malenkosti ovoga potpisnika nije se dalo da u Vojnom arhivu u Beogradu naiđe na papire koji su, kao svedočenje đeneralštabnog potpukovnika u rezervi gospodina Vasilija S. Matića, prispeli tamo u dva navrata: početkom aprila 1953, odnosno krajem oktobra ili početkom novembra iste godine. Pitanje je da li se taj spis nalazio na mestu i 1970. godine, kad se na njega pozvao Vojmir Kljaković u svom feljtonu Memoari generala Simovića i dokumenti 1939-1942, u 62. nastavku (Politika, Beograd, 211070, 17); jednu kopiju tog spisa mogao mu je pokazati i sam autor pri ličnom susretu. Matićev spis pominjan je i u međuvremenu: u jednom nepotpisanom feljtonu beogradskog Našeg vesnika (1956) i u feljtonu V(ojina) B. Popovića, ali nijedan od autora ne kazuje da li je koristio papire iz Vojnog arhiva ili iz Matićeve fascikle.
Teško je objasniti zbog čega se u našem vremenu nije mogao pronaći ovaj Matićev spis, ali ne treba isključiti pretpostavku da je on jednostavno uklonjen (ili sklonjen u stranu, pa „zaboravljen“), pošto je u svemu remetio već uspostavljenu predstavu o vojnom udaru đenerala Dušana Simovića, o ulozi pojedinih vojnih ili političkih ličnosti u njemu, kao i o nastojanjima da se strane obaveštajne službe proglase „najzaslužnijim“ za sve ono što se u Kraljevini Jugoslaviji dešavalo ne samo tokom marta 1941. godine, već i koji mesec ili koju godinu ranije.
Ne upuštajući se u ocene onoga što se smatra posledicama 27. marta, ova knjižica nudi Matićevo svedočenje kao iskren sud o jednom samostalnom i nezavisnom pokušaju da se vojnim udarom spreči jugoslovensko pristupanje Paktu triju sila, da se u rat sa Nemcima uđe spremno, posle javno naređene opšte mobilizacije, a ne nekakvog surogata u obliku „opšteg aktiviranja“. Vasilije Matić svedočio je u vreme kad su svi ključni učesnici u udaru bili živi; svedočio je na način koji nije ostavljao bilo kakve nedoumice u pogledu onoga što bi se moglo nazvati poznavanjem ličnosti i događaja; svedočio je ne štedeći ni sebe.
Matićevo svedočenje dokazuje da je taj udar nastao u „domaćoj radinosti“ i da ga nisu podstrekavale ličnosti ili institucije sa strane. Takav zaključak potvrđuje se i izjavama nekih ličnosti koje u dvadesetsedmomartovskim događajima nisu imale „kneževićevsku“ ulogu: kapetan Lazar Janić, komandir mitraljeske čete na Dedinju, pisao je u jednom svom izveštaju da „kada je Pakt potpisan, narod je pljuvao za mojim vodnim oficirima, koji su silazili u varoš, i nazivao ih izdajnicima“; kapetana Božidara Babunskog iz Kraljeve garde ispljuvale su neke žene i devojke dok se vozio tramvajem, a neke oficire pitali su gde su im preslice; kaplar 5. čete pešadijskog puka Kraljeve garde Rabren Vuksan, pošto je iz novina saznao da je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu i iz toga zaključio da je izgubila nezavisnost, pitao je svog komandira da li to znači da „mi vojnici moramo samo jesti i spavati“; artiljerijski potpukovnik Radivoje J. Lučić u Glasu kanadskih Srba (23. i 30. mart 1950) pominje brigadnog đenerala Čedomira Škekića(Šćekića?) za koga je u nemačkom zarobljeništvu „saznao da je imao nameru da organizuje akciju u istom cilju kao što je je izvršena 27. marta, ali da je bio preduhitren događajima“, te da je 27. mart „bio zaista izraz narodne volje i da se u tom smislu radilo na više strana potpuno nezavisno. On je, sem toga, bio i neminovan, jer je stanje duhova bilo takvo da nije bilo sile koja bi mogla organizovati primenu Pakta“ (Živan L. Knežević, Navedeni rad, 161-166)
I pisanje pojedinih ključnih učesnika u vojnom udaru izvedenom 27. marta 1941. godine upućuje na isti zaključak, makar koliko se razni tumači tog čina trudili da ga dovedu u neposrednu vezu sa stranim obaveštajnim službama, malo ruskom, malo američkom, a ponajviše engleskom. Da li je taj puč, zbog toga što nije bio valjano osmišljen i, stoga, ostao nedovršen, zloupotrebljen u korist onih koji su delovali protiv srbskih interesa, pre svih Komunističke partije Jugoslavije, druga je stvar.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
Više informacija…
Onima koje to zanima i voljni su da svoju dokolicu bar nečim razbiju, evo linka:
Nepoznati 27. mart (koautor Vasilije Matić)
Novi Sad 2004, str. 172 http://www.mrdiafire.com/?y3grpsk9t7kaedy