Непознати 27. март
После оних двају текстића о Југославији и њеном утицају на србску судбину, суочих се са питањем једног читаоца како се могло десити да све прође без помињања 27. марта. Или, како је то речено сликовито, „Краљ је своје грешке платио главом, а Срби тек 27. мартом“.
Наредни редови скроман су покушај да се укаже на понешто о том поодавном датуму, а највећи њихов део биће цитати неких који су се тим значајним питањем бавили „у виду заната“.
Званична верзија
За званично тумачење двадесетседмомартовских догађаја најприкладније је позивати се на Енциклопедију Југославије и Војну енциклопедију, будући да су њихови текстови писани крајње синтетски и у уверењу да ће надживети бројне читалачке генерације.
Ова друга вели да „после поробљавања западне и средње Европе, Немачка и Италија појачале су притисак и на Краљевину Југославију, чији је положај, уласком немачких армија у Мађарску, Румунију и Бугарску, и захтевом Немачке да приступи Тројном пакту, постао све тежи. К(омунистичка)П(артија)Ј(угославије) је упозорила народе Југославије на ту опасност, истичући да силе Осовине намећу своју вољу малим европским земљама дрско и брутално, при чему им помаже буржоазија, која продаје независност земље, само ако је уверена да ће освајач штитити њене интересе. Половином марта 1941 Ц(ентрални) К(омитет) КПЈ обратио се свим прогресивним и патриотским снагама да ступе у борбу за независност Југославије… Крунско веће и влада прихватили су 20. марта… нацрт уговора о приступању Тројном пакту, упознали са његовим садржајем опозиционе грађанске политичаре и, 25. марта у Бечу, председник владе Драгиша Цветковић и министар Александар Цинцар–Марковић потписали су уговор о приступању Југославије Тројном пакту. Дан раније П(окрајински) К(омитет) КПЈ за Србију обратио се народу прогласом да испуни своју дужност и да спречи потписивање Тројног пакта, који значи сигурну и срамну смрт нашој држави, нашој слободи и нашем народу, те да створи владу националне снаге и одбране. (Интересантно је да Никола Миловановић, главни извор за приче о 27. марту, уопште не помиње тај проглас; и иначе, у многим стварима њему је тешко веровати, нарочито због тога што пречесто избегава да помене имена, чак и кад су она једнако важна као и сами догађаји: „један британски новинар који је дуго био у Београду“; „један југословенски новинар који се нашао у Њујорку“; „један истакнути комунист“; „један истакнути омладинац Српског културног клуба“; „један београдски новинар, познати англофил“; „један истакнути комунист, познати београдски професор, којега су многи из окупљене масе и лично познавали, просто је упалио слушаоце“; „један југословенски новинар који се тада, као дописник, налазио на дужности у Вишију“… – ИП). Исте вечери… почеле су демонстрације… да би 27. марта достигле кулминацију. – Прозападно оријентисани официри и политичари, подстицани и потпомогнути од британске и америчке дипломатије и њихових обавештајних служби, покушали су да приволе првог намесника, кнеза Павла, на образовање владе која би регулисала односе с Немачком и Италијом без уласка Југославије у Тројни пакт, а у случају напада сила Осовине тражила ослонац на западне савезнике. Али, кад је кнез Павле прихватио приступање Пакту као једину алтернативу, а видећи да се у народу неповерење према таквом стању ствари последњих дана испољило с толиком силином да је претило јавном поретку, и да би уштедили земљи једну револуцију, завереници су у раним часовима 27. марта извршили војни пуч, збацили владу Цветковић–Мачек и намесништво, и образовали владу са генералом Душаном Симовићем на челу. Тај акт поздравиле су све родољубиве снаге у Краљевини Југославији, изражавајући у масовним манифестацијама и демонстрацијама решеност да бране земљу… Организатори тог снажног покрета били су комунисти који су… изашли из илегалности и јавно иступали на масовним зборовима, тражећи пакт о узајамној помоћи са СССР, распуштање концентрационих логора, ослобођење политичких криваца, стварање народне владе и др. Међутим, влада Душана Симовића уверавала је Немачку и Италију да сви уговори од раније остају на снази, па и Тројни пакт. Закаснели покушаји Симовићеве владе да Југославија са владом СССР склопи војни савез имао је циљ да посредним путем спречи напад Италије и Немачке на Југославију, а не и успостављање искрених односа са СССР и демократизацију југословенског друштва. Поред тога, влада је водила тајне преговоре са Великом Британијом о заједничкој одбрани и тражила помоћ у наоружању од САД, али није умела да објави општу мобилизацију и друге мере које би омогућиле дужи и организованији отпор“ (Војна енциклопедија, Београд, књига 2, 591, лат).
Она прва више се бави идеолошким аспектима целог догађаја, тако што су у први план истурене наводне оцене Комунистичке партије Југославије с почетка марта 1941. године, кад су започети преговори југословенске владе са Немачком о приступању Тројном пакту: рат је империјалистички, настављена је „интензивна активност на припремама за одбрану земље од фашистичке агресије“, а народ је упозорен „да влада припрема издају земље“. Необично је у целој тој причи што су се њени аутори (1984. године, у време кад Србска црква баш и није била у милости постброзовске власти!) сетили да међу оне који су се противили потписивању Тројног пакта сврстају и Србску православну цркву (Енциклопедија Југославије, Загреб, књига 3, 699-700, лат).
У потрази за истином о 27. марту
Како је војни удар у Београду, по природи ствари, припреман у великој тајности и изведен по ноћи („све по ладу, да их не познаду“), логично је што је стварна слика о том догађају била недоступна и онима који су се тада, а и годинама касније, бавили политичким и војним пословима, а нарочито онима који информације о општим темама црпе из дневне штампе или књига писаних по поруџбини. Да би се ипак створила каква-таква представа о том не баш тако давном чину, те да би се историјској науци оставили употребљиви извори за његово изучавање у будућем времену, на самој половини 20. века започето је трагање за учесницима и сведоцима изведеног удара; тог замашног и заметног посла подухватио се Војноиздавачки завод „Војно дело“ из Београда.
На листи оних који су позвани да напишу шта знају о припремама државног (војног) удара током марта 1941. године и његовом извођењу (27. марта по поноћи), нашао се и ђенералштабни потпуковник Југословенске војске Василије–Васа Матић (1903-1988), син Светомира Матића, армијског ђенерала Југословенске војске и другог по реду бана Дунавске бановине, и Данице Мостић, кћери ђенерала Василија Мостића. Почетком децембра 1940. године именован је за шефа у кабинету Министра војске и морнарице, ђенерала Петра Пешића, свог очуха, али само номинално; стварно, био је ангажован да помогне у изради нове Уредбе о војној дисциплини и Закона о устројству војске и морнарице. Незадовољан наговештеним приступањем Југославије Тројном пакту и користећи своје место у тадашњем војном врху, Васа је предузео читав низ мера да се пре тог чина изведе војни пуч, али безуспешно.
За ово последње знало се у круговима „неких“ који су били умешани у пуч, ђенералу Душану Симовићу понајбоље, те се и могло десити да из Војноиздавачког завода, под бројем 1000 од 6. априла 1953. године, другу рез. ген. шт. ппуковнику Василију Матићу буде послато писмо следеће садржине:
„У вези прикупљања историске грађе за Априлски рат 1941 године, настало је спорно питање, зашто одмах по избијању пуча није издато наређење за општу мобилизацију Југословенске војске. У вези тога молимо Вас за податке, сматрајући да Вам је то познато, да ли је, од кога и када чињен предлог из Главног ђенералштаба после пуча, да се нареди општа мобилизација, као и о другом, што је с тиме у вези“.
Уз тада уобичајени поздрав С. ф. – С. н!, односно смрт фашизму, слобода народу, уместо начелника Завода генерал-потпуковника Душана Кведра, писмо је потписао пуковник М. Перовић. Из овог писма још се види да је Василије Матић произведен у друга, да му је у чину прецртана назнака да је био генералштабни официр, те да је, по свој прилици, накнадно уписано резервно својство његовог чина.
Иако ђенералштабни потпуковник Василије Матић није био познат у јавном животу, нарочито не међу онима који су се дотле бавили историјом војног удара од 27. марта 1941. године, њему су писма написана с ваљаним разлогом; њега је, уверени смо, први поменуо ђенерал Душан Симовић, председник пучистичке владе, у једној својој изјави из 1951. године (која ће се касније више пута помињати), те, отуд, занимање Војног дела за оно што би се с те стране могло сазнати.
И, заиста, због тога што Матићево сведочење о догађајима везаним за војни удар, нарочито у припремној фази (док се разговарало једино о циљевима) и у часима кад су пучисти узели власт али нису знали шта с њом да раде, представља изузетно важан извор, даћемо овде његов нешто подробнији животопис.
Несумњиво врло савестан и молбену поруку Војног дела сматрајући наредбом, потпуковник Матић пожурио је да већ наредног дана одговори на писмо адресујући га на Начелника Војноиздавачког завода.
„Према наређењу бр. 1000 од 6. о. м. достављам следеће податке по питању објаве мобилизације 1941 године:
На дан 27 марта 1941 године затекао сам се на положају шефа кабинета министра војске и морнарице.
Познато ми је да су тога дана, а и наредних дана, питање објављивања опште мобилизације покретали генерали Милутин Николић, први помоћник и тада заступник начелника Главног ђенералштаба, Боривоје Јосимовић, начелник штаба ИИ дирекције Главног ђенералштаба (обавештајне) и Василије Петковић, начелник Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Шта су они по томе питању говорили са генералом Симовићем, није ми познато, јер тим разговорима нисам присуствовао, но знам да су о томе говорили, и из разговора које сам са њима водио, знам да су били мишљења да треба објавити општу мобилизацију. Колико је мени познато, Главни ђенералштаб није подносио никакав писмени предлог по томе, а да је то урадио, верујем да би ми било познато.
У разговорима које сам имао са генералом Симовићем пре пуча, почетком и током марта, предлагао сам и настојао да се на сам дан пуча објави општа мобилизација, но генерал Симовић је то одбијао са мотивацијом да ће се тиме дати повода Немцима да нас нападну, а ми морамо да избегнемо све што би Немцима дало повода да нас нападну. По његовом мишљењу, опште активирање је исто што и општа мобилизација, само је прикривена. На моју опаску да ће Немци сазнати за опште активирање и да ће то схватити као тајну мобилизацију, те тиме нећемо ништа постићи, а готовост војске ћемо довести у питање, он је давао супротне разлоге и остао је при своме. Уопште, он је пуч сматрао и настојао је да га иностранство схвати као нашу интерну ствар.
На дан 27 марта ја сам без његовог знања телефоном саопштио свим армијама да одмах нареде да се предузму све припреме за општу мобилизацију, како би се одмах по пријему наређења могло приступити њеном извршењу. О томе сам известио генерала Симовића, но он је био противан да се нареди општа мобилизација и рекао је да ће се то видети доцније и да он то не може наређивати сам, без владе.
28-ог увече био сам код њега у Претседништву владе и о томе сам говорио са њиме, но он је био томе отсудно противан и износио ми је разлоге из којих сматра да нас Немци неће напасти.
1 априла увече пред полазак на дужност по ратном распореду, јавио сам му се и поново говорио о томе да наређено опште активирање није добро, но он је и тада био у уверењу да нас Немци неће напасти и рекао ми је да стојимо пред пактом са Русијом и да рата неће бити.
О неминовности немачког напада говорио сам и министру војске и морнарице, генералу Богољубу Илићу, молећи и њега да се заузме код генерала Симовића да се објави општа мобилизација, но и он је био уверен да нас Немци неће напасти.
Несумњиво је да општа мобилизација није објављена због тога што је генерал Симовић томе био отсудно противан, зато да тиме не би дао повода Немцима да нас нападну, а он је до 1 априла сигурно био уверен да нас Немци неће напасти и да ће моћи да их увери да је пуч само наша интерна ствар. Да је мислио друкчије, ништа му није стајало на путу да објави општу мобилизацију још 27 марта, још пре конституисања владе, јер је он у својим рукама држао сву политичку и војну власт. Разуме се да је он после конституисања владе могао имати тешкоћа у влади са политичарима, али знајући какво је било његово лично гледиште по томе питању, уверен сам да он није озбиљно настојао да владу убеди у потребу за општом мобилизацијом, ако је, уопште, то питање и покретао“.
За даље расправљање о појединостима из овог писма од особите је важности сазнање да је потпуковник Матић све то написао још за Симовићева живота, у време док се некадашњи челник пучистичке владе (из 27. марта) налазио у Београду и једном својом писаном изјавом Војноисторијском заводу сведочио о истим догађањима.
По свој прилици, у Војноисторијском заводу сматрали су Матићево сведочење занимљивим, те је отуд крајем октобра исте године њему послато ново писмо. Овога пута сматрајући да се ради о захтеву, ђенералштабни потпуковник Василије Матић, за ту прилику проглашен другом и резервним, одговорио је Начелнику Војноисторијског института једним опширним и врло информативним недатованим писмом на 38 куцаних страна.
Од свега тога, овде ће бити наведен тек мањи део.
„На ваш захтев од 26 октобра 1953 године достављам Вам следеће податке о догађајима који су непосредно претходили 27 марту 1941 године и о извршењу државног удара који је тога дана изведен, уколико су мени познати:
Осмог децембра 1940 године јавио сам се на службу министру војске и морнарице, армиском генералу Петру Пешићу, који ме је одредио за шефа свога кабинета. Пок. генерал Пешић довео ме је на тај положај да бих му помагао на исправљању и отклањању извесних недостатака који су постојали у тадашњој нашој војсци, а у првом реду на изради нове Уредбе о војној дисциплини и Закона о устројству војске и морнарице. Редовне послове шефа кабинета нисам вршио ја, већ их је вршио артиљериски мајор Милорад Младеновић, који је био на служби у кабинету…
Од високих команданата у београдском гарнизону, армиски генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, био је најподеснија личност да изврши државни удар. Официр од највишег угледа и ауторитета, бивши начелник Главног генералштаба и командант II армиске области, познат војни писац, храбри командант пука на Солунском фронту, енергичан, високо војнички образован, познат не само целој војсци него и у грађанству, он је имао сав ауторитет потребан не само за извршење државног удара, него и да после преузме у своје руке воћство државе и вођење рата. Генерала Симовића сам познавао још од 1915 године, када је био начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива, којом је командовао мој покојни отац, (потоњи) армиски генерал Светомир Матић. Он је са мојим оцем био у Србији, кроз Албанију и на Солунском фронту, као начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива и Дунавске дивизије, а потом је био и командант пука у тој дивизији. Мој је отац о њему имао најлепше мишљење и најпохвалније се изражавао, те је природно да је то мишљење и мени било усађено у душу и да сам га и ја поштовао, ценио и волео…
По свим тим питањима ја сам имао потпуно одређено гледиште и био сам решен да на државном удару сарађујем, само ако се буде ишло ка постигнућу циља који сам ја сматрао за исправан, те сам због тога то питање хтео да изведем потпуно начисто, јер нисам желео само да будем слепо оруђе за остварење неког циља, који би имао једино унутрашњи политички значај.
Моје гледиште је било следеће:
1. Циљ државног удара је срушити владу и напасти Немце у Бугарској.
Циљ државног удара није искључиво унутрашње-политички. У време када је рат пламтео у Европи, није био тренутак да ми вршимо наша унутрашње-политичка разрачунавања. Циљ државног удара је био да се обори влада која нас, очигледно, води у Тројни пакт, а то значи у табор оних, чија победа значи нашу пропаст. Но, пошто је било очигледно да обарање владе значи рат са Немачком, то је боље да Немце одмах нападнемо ми, док су још неспремни и изненађени, него да чекамо да нас нападну они, кад се буду прибрали и спремили. Разуме се да ми нисмо могли очекивати да ћемо поразити Немце у Бугарској, али смо могли рачунати бар са неким локалним успесима, који би, истина, имали само морални значај, али се у целој овој ствари, уопште, радило само о моралу. О некаквој материјалној победи није могло бити ни речи. Ми смо, пре или после, морали бити прегажени, али смо у тој неравној борби морали од себе да дамо максимум, да непријатељу нанесемо што више жртава, да истрајемо што дуже и да задобијемо што већу славу, јер слава оружја и част заставе нису празне речи. Ако нам је већ претстојао пораз, морали смо учинити све да тај пораз буде славан, а не сраман.
2. Државни удар извршити што пре из ових разлога:
а) Потпуно изненадити Немце док врше покрете ка грчкој граници, када се уопште не надају макаквој интервенцији са наше стране и када би их промена ситуације у Југославији приморала да из основа мењају своје планове;
б) самим тим што бисмо изненадили Немце, добили бисмо времена да извршимо мобилизацију и концентрацију највећег дела наших снага, јер би нам сама чињеница да су Немци принуђени да мењају свој план и да врше прегруписавање трупа дала 10–15 дана времена;
ц) промена ситуације у Југославији наметала би скретање извесног броја немачких трупа у Бугарској на нашу границу, што би олакшало ситуацију Грцима и самим тим им омогућило да се држе дуже времена, а последица тога би била да бисмо ми имали отворено залеђе; међутим, ако бисмо дали времена да Немци и Италијани прегазе Грчку, ми бисмо се нашли у клопци и у немогућности да предузмемо макакву војничку акцију;
д) пошто је било очигледно да влада иде ка томе да приступи Тројном пакту, државни удар треба извршити пре него што га она буде потписала, јер ће после приступања Пакту наша политичка ситуација бити много тежа, ако будемо морали да кршимо један већ потписани међународни уговор;
е) ако се удар брзо изведе, изненађење ће за владу бити потпуно, а тајност припрема ће се сигурније моћи сачувати.
3. Општу мобилизацију наредити одмах, на сам дан државног удара. Ово је било неопходно, како би целом свету било јасно да ово није неки војнички пуч у циљу да једна војничка клика приграби власт, већ да је ово очајнички акт самоодбране пред неминовном опасношћу. У првом реду је нашем народу морало да буде јасно да ће се од њега тражити максималне жртве и да ће се он повести у борбу на живот и смрт за спас своје националне части.
4. Одмах, по завршетку мобилизације, извршити концентрацију на следећи начин:
– образовати једну офанзивну масу на бугарској граници, чији ће задатак бити да што пре упадне у Бугарску;
– образовати једну дефанзивну масу на линији: Дунав – Сава, до р(еке) Босне, чији ће задатак бити да штити леви бок и позадину трупа које се боре у Бугарској;
– одбрану целокупне територије од наших граница до Саве и Дунава оставити трупама за заштиту границе, које ће имати задатак да створе извесно време отпором на граници, а потом да се повуку на десну обалу Саве и Дунава;
– према Италијанима и Албанији дефанзива, осим Зетске дивизије, која би имала да врши притисак на Скадар.
Ако би се радило енергично и без шаблона, као у рату, 10-ог дана од дана објаве мобилизације – тј. од дана када буде извршен државни удар – могло се рачунати са 15–17 пешадиских и 3 коњичке дивизије и са неколико одреда.
Да ли је тај план био добар или рђав, то нема никакве важности. Ја га износим само зато, што сам о њему разговарао са генералом Симовићем и што су ти разговори били од утицаја за моју доцнију одлуку.
5. Генерал Симовић треба да узме сву власт, да образује само неколико најважнијих министарстава (војске, спољних и унутрашњих послова, финансија, саобраћаја, пошта) на чело којих да постави генерале. Никакве комбинације са политичарима, који су били хетерогени, зависили од својих странака и заступали партиске интересе. Није се имало времена за тактизирање и политизирање. Само војничка диктатура је могла одмах да уведе земљу у рат и да га води енергично.
Према томе, моје непоколебљиво гледиште је било: рат, и то одмах. Да бих могао да одредим свој став, морао сам да испитам какво је гледиште генерала Симовића по тим питањима. То је био циљ моје посете од 5 марта.
На моју жалост, у току тог разговора сам установио да генерал Симовић не дели моје гледиште. Он се слагао са тиме да државни удар треба што пре извести, али није донео одлуку о томе када га треба извести. Ја сам предлагао да се удар изведе у року 7–10 дана, јер нам је то време било довољно за извршење свих припрема, а то значи најдоцније до 15 марта. Он се томе није противио, али ће се доцније видети зашто се то протегло чак до 27 марта.
Што се тиче главнога циља државног удара, ту смо се дијаметрално разилазили. Док сам ја сматрао да је главни циљ државног удара рат, он је сматрао да је главно и најважније оборити владу „па ћемо после видети шта ћемо да радимо, према развоју ситуације“, како ми је он тада рекао. На то сам му одговорио да ћемо владу оборити са једном четом и војном музиком, јер је цео свет уз нас, али шта ћемо после, то је битно. Пошто је видео да се са њиме не слажем, он ми је рекао да се сада око тога не расправљамо, јер ће нас то удаљити једно од другог, него да видимо како ћемо да оборимо владу, а о свим тим питањима ћемо се споразумети“.
Пошто му је одбијен предлог да се, уместо некаквог „активирања свих јединица“, објави општа мобилизација и трупе концентришу према Румунији и Бугарској, да се, под паролом „рат, и то одмах“, у Бугарској изненада нападну немачке трупе и тако поремете немачки планови везани за напредовање према европском југоистоку и према Русији (јер је ђенерал Симовић, потоњи председник пучистичке владе, позивајући се на обећања добијена од Италије и Немачке, веровао да Југославија неће бити дирана), потпуковник Матић повукао се из Министарства војске и морнарице и, по својој жељи, 6. марта, распоређен за начелника штаба Команде официрских школа (пешадијске и артиљеријске) у Сарајеву; није стигао да преузме ту дужност јер му је у међувремену понуђено место војног изасланика у Турској. Пошто су се догађаји развијали врло брзо, одустао је од странствовања и затражио да буде распоређен по ратном распореду; у Априлском рату био је начелник штаба Унске дивизије.
Шта се десило са Матићевим сведочењем
Фебруара 2004. трагајући за грађом о 27. марту, маленкости овога потписника није се дало да у Војном архиву у Београду наиђе на папире који су, као сведочење ђенералштабног потпуковника у резерви господина Василија С. Матића, приспели тамо у два наврата: почетком априла 1953, односно крајем октобра или почетком новембра исте године. Питање је да ли се тај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на њега позвао Војмир Кљаковић у свом фељтону Мемоари генерала Симовића и документи 1939-1942, у 62. наставку (Политика, Београд, 211070, 17); једну копију тог списа могао му је показати и сам аутор при личном сусрету. Матићев спис помињан је и у међувремену: у једном непотписаном фељтону београдског Нашег весника (1956) и у фељтону В(ојина) Б. Поповића, али ниједан од аутора не казује да ли је користио папире из Војног архива или из Матићеве фасцикле.
Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпоставку да је он једноставно уклоњен (или склоњен у страну, па „заборављен“), пошто је у свему реметио већ успостављену представу о војном удару ђенерала Душана Симовића, о улози појединих војних или политичких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе „најзаслужнијим“ за све оно што се у Краљевини Југославији дешавало не само током марта 1941. године, већ и који месец или коју годину раније.
Не упуштајући се у оцене онога што се сматра последицама 27. марта, ова књижица нуди Матићево сведочење као искрен суд о једном самосталном и независном покушају да се војним ударом спречи југословенско приступање Пакту трију сила, да се у рат са Немцима уђе спремно, после јавно наређене опште мобилизације, а не некаквог сурогата у облику „општег активирања“. Василије Матић сведочио је у време кад су сви кључни учесници у удару били живи; сведочио је на начин који није остављао било какве недоумице у погледу онога што би се могло назвати познавањем личности и догађаја; сведочио је не штедећи ни себе.
Матићево сведочење доказује да је тај удар настао у „домаћој радиности“ и да га нису подстрекавале личности или институције са стране. Такав закључак потврђује се и изјавама неких личности које у двадесетседмомартовским догађајима нису имале „кнежевићевску“ улогу: капетан Лазар Јанић, командир митраљеске чете на Дедињу, писао је у једном свом извештају да „када је Пакт потписан, народ је пљувао за мојим водним официрима, који су силазили у варош, и називао их издајницима“; капетана Божидара Бабунског из Краљеве гарде испљувале су неке жене и девојке док се возио трамвајем, а неке официре питали су где су им преслице; каплар 5. чете пешадијског пука Краљеве гарде Рабрен Вуксан, пошто је из новина сазнао да је Југославија приступила Тројном пакту и из тога закључио да је изгубила независност, питао је свог командира да ли то значи да „ми војници морамо само јести и спавати“; артиљеријски потпуковник Радивоје Ј. Лучић у Гласу канадских Срба (23. и 30. март 1950) помиње бригадног ђенерала Чедомира Шкекића(Шћекића?) за кога је у немачком заробљеништву „сазнао да је имао намеру да организује акцију у истом циљу као што је је извршена 27. марта, али да је био предухитрен догађајима“, те да је 27. март „био заиста израз народне воље и да се у том смислу радило на више страна потпуно независно. Он је, сем тога, био и неминован, јер је стање духова било такво да није било силе која би могла организовати примену Пакта“ (Живан Л. Кнежевић, Наведени рад, 161-166)
И писање појединих кључних учесника у војном удару изведеном 27. марта 1941. године упућује на исти закључак, макар колико се разни тумачи тог чина трудили да га доведу у непосредну везу са страним обавештајним службама, мало руском, мало америчком, а понајвише енглеском. Да ли је тај пуч, због тога што није био ваљано осмишљен и, стога, остао недовршен, злоупотребљен у корист оних који су деловали против србских интереса, пре свих Комунистичке партије Југославије, друга је ствар.
Аутор: Илија Петровић, историчар
Више информација…
Онима које то занима и вољни су да своју доколицу бар нечим разбију, ево линка:
Непознати 27. март (коаутор Василије Матић)
Нови Сад 2004, стр. 172 http://www.mrdiafire.com/?y3grpsk9t7kaedy