Непознати 27. март

После оних двају текстића о Југославији и њеном утицају на србску судбину, суочих се са питањем једног читаоца како се могло десити да све прође без помињања 27. марта. Или, како је то речено сликовито, „Краљ је своје гре­шке платио главом, а Срби тек 27. мартом“.

Наредни редови скроман су покушај да се укаже на понешто о том поодавном датуму, а највећи њихов део биће цитати неких који су се тим значајним питањем бавили „у виду заната“.

Званична верзија

За званично тумачење двадесетсед­момартовских догађаја нај­прикладније је позивати се на Енци­клопедију Југославије и Војну енциклопедију, будући да су њихо­ви текстови писани крајње синтетски и у уверењу да ће надживети бројне читалачке генерације.

Ова друга вели да „после поробљавања западне и средње Ев­ропе, Немачка и Италија појачале су притисак и на Краљевину Ју­гославију, чији је положај, уласком немачких армија у Мађар­ску, Румунију и Бугарску, и захтевом Немачке да приступи Трој­ном пакту, постао све тежи. К(омунистичка)П(артија)Ј(угославије) је упозорила народе Југославије на ту опасност, истичући да силе Осовине намећу своју вољу ма­лим европским земљама дрско и брутално, при чему им помаже буржоазија, која продаје неза­ви­сност земље, само ако је уверена да ће освајач штитити њене ин­тересе. Половином марта 1941 Ц(ен­трални) К(омитет) КПЈ об­ра­тио се свим прогресивним и патриот­ским снагама да ступе у борбу за независност Југославије… Крун­ско веће и влада прихва­тили су 20. марта… нацрт уговора о прис­ту­пању Тројном пакту, упознали са његовим садржајем опозици­оне грађанске полити­ча­ре и, 25. марта у Бечу, председник владе Драгиша Цветковић и ми­нистар Александар ЦинцарМарковић потписали су уговор о приступа­њу Југославије Тројном пакту. Дан раније П(окра­јин­ски) К(оми­тет) КПЈ за Србију обратио се народу прогласом да испуни своју дужност и да спречи потписи­вање Тројног пакта, који значи си­гурну и срамну смрт нашој др­жави, нашој слободи и нашем на­роду, те да створи владу нацио­налне снаге и одбране. (Интере­сан­тно је да Никола Миловано­вић, главни извор за приче о 27. марту, уопште не помиње тај про­глас; и иначе, у многим стварима њему је тешко веровати, наро­чито због тога што пречесто избегава да помене имена, чак и кад су она једнако важна као и сами догађаји: „један британски нови­нар који је дуго био у Београду“; „један ју­гословенски новинар ко­ји се нашао у Њујорку“; „један истакнути комунист“; „један истак­нути омладинац Српског културног клу­ба“; „један београдски но­винар, познати англофил“; „један истак­нути комунист, познати бе­оградски професор, којега су многи из окупљене масе и лично познавали, просто је упалио слушаоце“; „један југословенски но­ви­нар који се тада, као дописник, налазио на дужности у Ви­ши­ју“… ИП). Исте вечери… почеле су де­мон­стра­ције… да би 27. марта до­стигле кулминацију. Прозапад­но оријентисани офици­ри и поли­ти­чари, подстицани и потпомог­нути од британске и аме­ричке ди­пломатије и њихових обавештај­них служби, покушали су да при­во­ле првог намесника, кнеза Пав­ла, на образовање владе која би регулисала односе с Не­мачком и Италијом без уласка Ју­гославије у Тројни пакт, а у случају напада сила Осовине тражила ослонац на западне савез­нике. Али, кад је кнез Павле прихватио присту­па­ње Пакту као је­дину алтернативу, а видећи да се у наро­ду непове­ре­ње према та­квом стању ствари последњих дана ис­по­љило с толиком сили­ном да је претило јав­ном поретку, и да би уште­дили земљи једну револуцију, завере­ници су у раним ча­со­вима 27. марта извршили војни пуч, збацили владу Цветко­вић­Мачек и намесништво, и об­ра­зовали владу са генералом Ду­ша­ном Симо­ви­ћем на челу. Тај акт поздравиле су све родољубиве сна­ге у Кра­љевини Југосла­вији, изражавајући у ма­совним мани­фе­стацијама и демонстра­ци­јама решеност да бра­не земљу… Ор­га­ни­затори тог снажног пок­ре­та били су комуни­сти који су… иза­шли из илегал­но­сти и јавно иступали на масовним зборовима, тра­жећи пакт о узајамној по­мо­ћи са СССР, распушта­ње концен­трационих лого­ра, ослобође­ње политичких криваца, стварање народне владе и др. Међутим, влада Душана Симовића уверавала је Немачку и Италију да сви уговори од раније остају на снази, па и Тројни пакт. Закаснели по­кушаји Симовићеве владе да Југо­сла­вија са владом СССР склопи војни савез имао је циљ да посредним путем спречи напад Италије и Немачке на Југосла­вију, а не и ус­по­стављање ис­крених односа са СССР и демократи­зацију југо­сло­венског дру­штва. Поред тога, влада је водила тајне преговоре са Великом Британијом о зајед­ни­чкој одбрани и тра­жи­ла помоћ у наоружању од САД, али није умела да објави општу мобили­за­цију и друге ме­ре које би омогу­ћиле дужи и организо­ва­нији от­пор­“ (Војна енциклопедија, Београд, књига 2, 591, лат).

Она прва више се бави идеолошким аспектима целог догађа­ја, тако што су у први план истурене наводне оцене Комунистичке партије Југославије с почетка марта 1941. године, кад су започети прего­во­ри југословенске владе са Немачком о приступању Тројном пак­ту: рат је империјалистички, настављена је „ин­те­н­зивна активност на припремама за одбрану земље од фа­ши­стичке агресије“, а народ је упозорен „да влада припрема из­дају зем­ље“. Необично је у целој тој причи што су се њени аутори (1984. го­дине, у време кад Србска црква баш и није била у милости пост­бро­зовске власти!) сетили да међу оне који су се про­тивили потписи­ва­њу Тројног пакта сврстају и Србску право­сла­вну цркву (Енциклопедија Југославије, Загреб, књига 3, 699-700, лат).

У потрази за истином о 27. марту

Како је војни удар у Бео­граду, по природи ствари, припреман у великој тајности и изведен по ноћи („све по ладу, да их не познаду“), логично је што је стварна слика о том догађају била не­доступна и онима који су се тада, а и го­динама касније, бавили политичким и војним пословима, а на­ро­чито онима који инфор­ма­ције о општим темама црпе из дневне штампе или књига писа­них по поруџбини. Да би се ипак створила ка­ква-таква представа о том не баш тако давном чину, те да би се исто­ријској науци оставили употребљиви извори за његово изучавање у будућем времену, на са­мој поло­ви­ни 20. века започето је трага­ње за учесницима и сведоцима изведеног удара; тог замашног и за­метног посла поду­хватио се Војно­изда­вачки завод „Војно дело“ из Београда.

На листи оних који су позвани да напишу шта знају о припре­ма­ма државног (војног) удара током марта 1941. године и њего­вом извођењу (27. марта по поноћи), нашао се и ђенералштабни потпуковник Југословенске вој­ске Васи­ли­јеВаса Ма­тић (1903-1988), син Светомира Матића, армиј­ског ђенерала Југосло­вен­ске војске и дру­гог по реду бана Дунав­ске бановине, и Данице Мо­стић, кћери ђенерала Васили­ја Мостића. Почетком децембра 1940. го­дине именован је за шефа у кабине­ту Министра војске и мор­на­рице, ђене­ра­ла Пе­тра Пешића, свог очуха, али само номинал­но; стварно, био је анга­жова­н да помогне у изради нове Уредбе о војној дисциплини и Зако­на о устројству вој­ске и морнарице. Не­задовољан нагове­ште­ним приступањем Ју­гославије Тројном пак­ту и користећи своје ме­сто у тадашњем вој­ном врху, Васа је пре­дузео читав низ мера да се пре тог чина из­веде војни пуч, али безуспешно.

За ово последње знало се у круговима „неких“ који су били умешани у пуч, ђенералу Душану Симовићу понајбоље, те се и могло десити да из Војноиздавачког заво­да, под бро­јем 1000 од 6. априла 1953. го­дине, другу рез. ген. шт. ппуков­нику Василију Матићу буде послато пи­смо следеће садржине:

„У вези прикупљања историске грађе за Априлски рат 1941 године, настало је спорно питање, зашто одмах по избијању пуча није издато наређење за општу мобилизацију Југословенске вој­ске. У вези тога молимо Вас за податке, сматрајући да Вам је то по­знато, да ли је, од кога и када чињен предлог из Главног ђене­ралштаба после пуча, да се нареди општа мобилизација, као и о другом, што је с тиме у вези“.

Уз тада уобичајени поздрав С. ф. – С. н!, односно смрт фа­ши­зму, слобода народу, уместо начелника За­вода генерал-потпу­ков­ника Душана Кведра, писмо је потписао пуковник М. Перовић. Из овог писма још се види да је Василије Матић произведен у дру­га, да му је у чину прецртана назнака да је био генералштабни офи­цир, те да је, по свој прили­ци, накнадно уписано резервно свој­ство његовог чина.

Иако ђенералштабни потпуковник Василије Матић није био по­знат у јавном животу, на­рочито не међу онима који су се дотле бавили историјом војног удара од 27. марта 1941. године, њему су писма написана с ваља­ним разлогом; њега је, уверени смо, први по­менуо ђенерал Душан Симо­вић, председник пучисти­чке владе, у једној својој изјави из 1951. године (која ће се касније више пута помињати), те, отуд, за­ни­мање Војног дела за оно што би се с те стране могло сазнати.

И, заиста, због тога што Матићево сведочење о догађајима везани­м за војни удар, нарочито у припремној фази (док се разго­ва­рало једино о циљевима) и у часима кад су пучисти узели власт али нису знали шта с њом да раде, пред­ставља изузет­но ва­жан из­вор, даћемо овде ње­гов нешто подробнији животопис.

Несумњиво врло са­вестан и молбену поруку Војног дела смат­ра­јући на­редбом, потпу­ковник Ма­тић пожурио је да већ наредног да­на одго­вори на писмо адре­су­јући га на Начелника Војноизда­ва­ч­ког за­вода.

„Према наређењу бр. 1000 од 6. о. м. достављам следеће по­датке по питању објаве мобилизације 1941 године:

На дан 27 марта 1941 године затекао сам се на положају шефа кабинета министра војске и морнарице.

Познато ми је да су тога дана, а и наредних дана, питање об­ја­в­љивања опште мобилизације покретали генерали Милутин Ни­ко­лић, први помоћник и тада заступник начелника Главног ђене­рал­штаба, Боривоје Јосимовић, начелник штаба ИИ дирекције Глав­ног ђенералштаба (обавештајне) и Василије Петковић, на­чел­ник Саобраћајног одељења Главног ђенералштаба. Шта су они по то­ме питању говорили са генералом Симовићем, није ми познато, јер тим разговорима нисам присуствовао, но знам да су о томе го­во­рили, и из разговора које сам са њима водио, знам да су били ми­шљења да треба објавити општу мобилизацију. Колико је мени по­знато, Главни ђенералштаб није подносио никакав пис­ме­ни пре­д­лог по томе, а да је то урадио, верујем да би ми било познато.

У разговорима које сам имао са генералом Симовићем пре пуча, почетком и током марта, предлагао сам и настојао да се на сам дан пуча објави општа мобилизација, но генерал Симовић је то одбијао са мотивацијом да ће се тиме дати повода Немцима да нас нападну, а ми морамо да избегнемо све што би Немцима дало повода да нас нападну. По његовом мишљењу, опште активирање је исто што и општа мобилизација, само је прикривена. На моју о­па­ску да ће Немци сазнати за опште активирање и да ће то схва­тити као тајну мобилизацију, те тиме нећемо ништа постићи, а го­то­вост војске ћемо довести у питање, он је давао супротне разло­ге и остао је при своме. Уопште, он је пуч сматрао и насто­јао је да га иностранство схвати као нашу интерну ствар.

На дан 27 марта ја сам без његовог знања телефоном саоп­штио свим армијама да одмах нареде да се предузму све припреме за општу мобилизацију, како би се одмах по пријему наређења мо­гло приступити њеном извршењу. О томе сам известио гене­ра­ла Симовића, но он је био противан да се нареди општа мобили­за­ција и рекао је да ће се то видети доцније и да он то не може наре­ђивати сам, без владе.

28-ог увече био сам код њега у Претседништву владе и о томе сам говорио са њиме, но он је био томе отсудно противан и изно­сио ми је разлоге из којих сматра да нас Немци неће напасти.

1 априла увече пред полазак на дужност по ратном распо­ре­ду, јавио сам му се и поново говорио о томе да наређено опште активирање није добро, но он је и тада био у уверењу да нас Нем­ци неће напасти и рекао ми је да стојимо пред пактом са Русијом и да рата неће бити.

О неминовности немачког напада говорио сам и министру вој­ске и морнарице, генералу Богољубу Илићу, молећи и њега да се заузме код генерала Симовића да се објави општа мобили­за­ци­ја, но и он је био уверен да нас Немци неће напасти.

Несумњиво је да општа мобилизација није објављена због то­га што је генерал Симовић томе био отсудно противан, зато да ти­ме не би дао повода Немцима да нас нападну, а он је до 1 априла си­гурно био уверен да нас Немци неће напасти и да ће моћи да их увери да је пуч само наша интерна ствар. Да је мислио друкчије, ни­шта му није стајало на путу да објави општу мобилизацију још 27 марта, још пре конституисања владе, јер је он у својим рукама држао сву политичку и војну власт. Разуме се да је он после кон­ституисања владе могао имати тешкоћа у влади са политичарима, али знајући какво је било његово лично гледиште по томе пита­њу, уверен сам да он није озбиљно настојао да владу убеди у по­требу за општом мобилизацијом, ако је, уопште, то питање и по­кретао“.

За даље расправљање о појединостима из овог писма од осо­би­те је важности сазнање да је потпуковник Матић све то написао још за Симовићева живота, у време док се некадашњи челник пу­чистичке владе (из 27. марта) на­лазио у Београду и једном својом писаном изјавом Војноисто­ријском заводу сведочио о истим догађањима.

По свој прилици, у Војноисторијском заводу сматрали су Ма­тићево сведочење занимљивим, те је отуд крајем октобра исте го­ди­не њему послато ново писмо. Овога пута сматрајући да се ради о захтеву, ђенералштабни потпуковник Василије Матић, за ту прилику проглашен другом и резервним, одговорио је На­чел­нику Војноисто­риј­ског института једним опширним и врло ин­форма­тивним неда­тованим пис­мом на 38 куцаних страна.

Од свега тога, овде ће бити наведен тек мањи део.

„На ваш захтев од 26 октобра 1953 године достављам Вам следеће податке о догађајима који су непосредно претходили 27 марту 1941 године и о извршењу државног удара који је тога дана изведен, уколико су мени познати:

Осмог децембра 1940 године јавио сам се на службу министру војске и морнарице, армиском генералу Петру Пешићу, који ме је одредио за шефа свога кабинета. Пок. генерал Пешић довео ме је на тај положај да бих му помагао на исправљању и отклањању из­весних недостатака који су постојали у тадашњој нашој војсци, а у првом реду на изради нове Уредбе о војној дисциплини и Закона о устројству војске и морнарице. Редовне послове шефа кабинета ни­сам вршио ја, већ их је вршио артиљериски мајор Милорад Мла­деновић, који је био на служби у кабинету…

Од високих команданата у београдском гарнизону, арми­с­ки генерал Душан Симовић, командант ваздухопловства, био је нај­по­деснија личност да изврши државни удар. Официр од најви­шег угледа и ауторитета, бивши начелник Главног генералштаба и ко­мандант II армиске области, познат војни писац, храбри коман­дант пука на Солунском фронту, енергичан, високо војнички об­разован, познат не само целој војсци него и у грађанству, он је и­мао сав ауторитет потребан не само за извршење државног удара, него и да после преузме у своје руке воћство државе и вођење ра­та. Генерала Симовића сам познавао још од 1915 године, када је био начелник штаба Шумадиске дивизије другог позива, којом је командовао мој покојни отац, (потоњи) армиски генерал Свето­мир Матић. Он је са мојим оцем био у Србији, кроз Албанију и на Солунском фронту, као начелник штаба Шумадиске дивизије дру­гог позива и Дунавске дивизије, а потом је био и командант пука у тој дивизији. Мој је отац о њему имао најлепше мишљење и нај­похвалније се изражавао, те је природно да је то мишљење и мени било усађено у душу и да сам га и ја поштовао, ценио и волео…

По свим тим питањима ја сам имао потпуно одређено гле­ди­ште и био сам решен да на државном удару сарађујем, само ако се буде ишло ка постигнућу циља који сам ја сматрао за ис­праван, те сам због тога то питање хтео да изведем потпуно начи­сто, јер ни­сам желео само да будем слепо оруђе за остварење не­ког циља, који би имао једино унутрашњи политички значај.

Моје гледиште је било следеће:

1. Циљ државног удара је срушити владу и напасти Немце у Бугарској.

Циљ државног удара није искључиво унутрашње-политички. У време када је рат пламтео у Европи, није био тренутак да ми вр­шимо наша унутрашње-политичка разрачунавања. Циљ др­жа­в­ног удара је био да се обори влада која нас, очигледно, води у Трој­ни пакт, а то значи у табор оних, чија победа значи нашу пропаст. Но, пошто је било очигледно да обарање владе значи рат са Не­мачком, то је боље да Немце одмах нападнемо ми, док су још не­спремни и изненађени, него да чекамо да нас нападну они, кад се буду прибрали и спремили. Разуме се да ми нисмо могли очеки­ва­ти да ћемо поразити Немце у Бугарској, али смо могли рачунати бар са неким локалним успесима, који би, истина, имали само мо­рални значај, али се у целој овој ствари, уопште, радило само о мо­ралу. О некаквој материјалној победи није могло бити ни речи. Ми смо, пре или после, морали бити прегажени, али смо у тој не­равној борби морали од себе да дамо максимум, да непријатељу нанесемо што више жртава, да истрајемо што дуже и да задоби­је­мо што већу славу, јер слава оружја и част заставе нису празне ре­чи. Ако нам је већ претстојао пораз, морали смо учинити све да тај пораз буде славан, а не сраман.

2. Државни удар извршити што пре из ових разлога:

а) Потпуно изненадити Немце док врше покрете ка грчкој гра­ници, када се уопште не надају макаквој интервенцији са наше стра­не и када би их промена ситуације у Југославији приморала да из основа мењају своје планове;

б) самим тим што бисмо изненадили Немце, добили бисмо вре­мена да извршимо мобилизацију и концентрацију највећег де­ла наших снага, јер би нам сама чињеница да су Немци принуђени да мењају свој план и да врше прегруписавање трупа дала 1015 дана времена;

ц) промена ситуације у Југославији наметала би скретање из­весног броја немачких трупа у Бугарској на нашу границу, што би олакшало ситуацију Грцима и самим тим им омогућило да се др­же дуже времена, а последица тога би била да бисмо ми имали от­ворено залеђе; међутим, ако бисмо дали времена да Немци и Ита­лијани прегазе Грчку, ми бисмо се нашли у клопци и у немогу­ћ­но­сти да предузмемо макакву војничку акцију;

д) пошто је било очигледно да влада иде ка томе да приступи Тројном пакту, државни удар треба извршити пре него што га она буде потписала, јер ће после приступања Пакту наша политичка ситуација бити много тежа, ако будемо морали да кршимо један већ потписани међународни уговор;

е) ако се удар брзо изведе, изненађење ће за владу бити пот­пу­но, а тајност припрема ће се сигурније моћи сачувати.

3. Општу мобилизацију наредити одмах, на сам дан др­жа­в­ног удара. Ово је било неопходно, како би целом свету било ја­сно да ово није неки војнички пуч у циљу да једна војничка клика при­гра­би власт, већ да је ово очајнички акт самоодбране пред не­ми­нов­ном опасношћу. У првом реду је нашем народу морало да бу­де ја­сно да ће се од њега тражити максималне жртве и да ће се он по­ве­сти у борбу на живот и смрт за спас своје националне части.

4. Одмах, по завршетку мобилизације, извршити концентра­ци­ју на следећи начин:

образовати једну офанзивну масу на бугарској граници, чији ће задатак бити да што пре упадне у Бугарску;

образовати једну дефанзивну масу на линији: Дунав Сава, до р(еке) Босне, чији ће задатак бити да штити леви бок и позади­ну тру­па које се боре у Бугарској;

одбрану целокупне територије од наших граница до Саве и Ду­нава оставити трупама за заштиту границе, које ће имати зада­так да створе извесно време отпором на граници, а потом да се по­вуку на десну обалу Саве и Дунава;

према Италијанима и Албанији дефанзива, осим Зетске ди­ви­зије, која би имала да врши притисак на Скадар.

Ако би се радило енергично и без шаблона, као у рату, 10-ог да­на од дана објаве мобилизације тј. од дана када буде извршен државни удар могло се рачунати са 1517 пешадиских и 3 коњи­чке дивизије и са неколико одреда.

Да ли је тај план био добар или рђав, то нема никакве важно­сти. Ја га износим само зато, што сам о њему разговарао са ге­не­ра­лом Симовићем и што су ти разговори били од утицаја за мо­ју до­цнију одлуку.

5. Генерал Симовић треба да узме сву власт, да образује само неколико најважнијих министарстава (војске, спољних и унутра­шњих послова, финансија, саобраћаја, пошта) на чело којих да по­стави генерале. Никакве комбинације са политичарима, који су били хетерогени, зависили од својих странака и заступали парти­ске интересе. Није се имало времена за тактизирање и полити­зи­ра­ње. Само војничка диктатура је могла одмах да уведе земљу у рат и да га води енергично.

Према томе, моје непоколебљиво гледиште је било: рат, и то одмах. Да бих могао да одредим свој став, морао сам да испитам ка­кво је гледиште генерала Симовића по тим питањима. То је био циљ моје посете од 5 марта.

На моју жалост, у току тог разговора сам установио да гене­рал Симовић не дели моје гледиште. Он се слагао са тиме да др­жа­вни удар треба што пре извести, али није донео одлуку о томе ка­да га треба извести. Ја сам предлагао да се удар изведе у року 710 дана, јер нам је то време било довољно за извршење свих при­пре­ма, а то значи најдоцније до 15 марта. Он се томе није про­ти­вио, али ће се доцније видети зашто се то протегло чак до 27 мар­та.

Што се тиче главнога циља државног удара, ту смо се дијаме­трално разилазили. Док сам ја сматрао да је главни циљ државног удара рат, он је сматрао да је главно и најважније оборити владу „па ћемо после видети шта ћемо да радимо, према развоју ситуа­ци­је“, како ми је он тада рекао. На то сам му одговорио да ћемо вла­ду оборити са једном четом и војном музиком, јер је цео свет уз нас, али шта ћемо после, то је битно. Пошто је видео да се са њиме не слажем, он ми је рекао да се сада око тога не расправљамо, јер ће нас то удаљити једно од другог, него да видимо како ћемо да обо­римо владу, а о свим тим питањима ћемо се споразумети“.

Пошто му је одбијен пре­д­лог да се, уме­сто некак­вог „ак­ти­вирања свих јединица“, објави општа мобили­зација и тру­пе кон­центришу према Румунији и Бу­гар­ској, да се, под паро­лом „рат, и то одмах“, у Бугарској изненада на­падну немачке трупе и тако поремете не­мачки пла­нови везани за напредовање према европ­ском југоисто­ку и пре­ма Русији (јер је ђенерал Симовић, по­тоњи председник пучистичке владе, позивајући се на обећања до­бијена од Италије и Немачке, веровао да Југославија неће бити дирана), потпуковник Матић повукао се из Министарства војске и морнарице и, по сво­јој жељи, 6. марта, распоређен за начелника штаба Команде официрских школа (пешадијске и артиљеријске) у Сарајеву; није сти­гао да пре­узме ту дужност јер му је у међувре­ме­ну пону­ђе­но ме­сто војног изасланика у Турској. Пошто су се до­гађаји развија­ли врло брзо, одустао је од странствовања и за­тра­жио да буде ра­с­поређен по рат­ном распореду; у Априлском рату био је на­чел­ник штаба Ун­ске дивизије.

Шта се десило са Матићевим сведочењем

Фебруара 2004. тра­га­јући за грађом о 27. марту, маленкости овога потписника није се дало да у Вој­ном архиву у Београду наиђе на папире који су, као све­до­че­ње ђенералштабног потпуковника у резерви господина Ва­си­лија С. Матића, приспели тамо у два наврата: почетком априла 1953, од­носно крајем октобра или почетком новембра исте годи­не. Пи­та­ње је да ли се тај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на њега позвао Вој­мир Кљаковић у свом фељтону Мемо­а­ри гене­ра­ла Си­мо­вића и документи 1939-1942, у 62. наставку (Политика, Београд, 211070, 17); једну копију тог списа могао му је показати и сам ау­тор при ли­чном сусрету. Матићев спис по­мињан је и у међувре­мену: у једном непотписаном фељто­ну београдског Нашег ве­с­ника (1956) и у фељтону В(ојина) Б. Поповића, али ниједан од аутора не казује да ли је користио папире из Војног ар­хива или из Матићеве фасцикле.

Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпостав­ку да је он једноставно уклоњен (или склоњен у страну, па „забо­рав­љен“), пошто је у свему реметио већ ус­постављену представу о војном удару ђе­не­рала Душана Симо­ви­ћа, о улози појединих вој­них или полити­ч­ких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе „нај­заслужнијим“ за све оно што се у Краљевини Југославији дешава­ло не само током марта 1941. године, већ и ко­ји месец или коју годину раније.

Не упуштајући се у оцене онога што се сматра последицама 27. марта, ова књижица нуди Матићево сведочење као искрен суд о једном самосталном и независном покушају да се војним ударом спречи ју­гословенско приступање Пакту трију сила, да се у рат са Нем­цима уђе спремно, после јавно наређене опште мобилиза­ци­је, а не не­каквог су­рогата у облику „општег активирања“. Васи­ли­је Матић сведочио је у време кад су сви кључни учесници у удару били живи; сведочио је на начин који није остављао било какве не­доумице у погледу онога што би се могло назвати познавањем личности и до­гађаја; сведочио је не штедећи ни себе.

Матићево сведочење доказује да је тај удар настао у „домаћој радиности“ и да га нису подстрекавале личности или институције са стране. Такав закључак потврђује се и изјавама неких лично­сти које у двадесетседмомартовским догађајима нису имале „кне­же­вићевску“ улогу: капетан Лазар Јанић, командир митра­љеске че­те на Дедињу, писао је у једном свом извештају да „када је Пакт потписан, народ је пљувао за мојим водним официрима, који су си­лазили у варош, и називао их издајницима“; капетана Божидара Бабунског из Краљеве гарде испљувале су неке жене и девојке док се возио трамвајем, а неке официре питали су где су им преслице; каплар 5. чете пешадијског пука Краљеве гарде Рабрен Вуксан, по­што је из новина сазнао да је Југославија приступила Тројном пакту и из тога закључио да је изгубила независност, питао је свог командира да ли то значи да „ми војници морамо само јести и спа­вати“; артиљеријски потпуковник Радивоје Ј. Лучић у Гласу кана­д­ских Срба (23. и 30. март 1950) помиње бригадног ђенерала Чедо­ми­ра Шкекића(Шћекића?) за кога је у немачком заробљеништву „сазнао да је имао намеру да организује акцију у истом циљу као што је је извршена 27. марта, али да је био предухитрен догађа­ји­ма“, те да је 27. март „био заиста израз народне воље и да се у том смислу радило на више страна потпуно независно. Он је, сем тога, био и не­минован, јер је стање духова било такво да није било силе која би могла организовати примену Пакта“ (Живан Л. Кнежевић, Наведени рад, 161-166)

И писање појединих кључних учесника у војном удару из­ве­де­ном 27. марта 1941. године упућује на исти закључак, макар ко­лико се разни тумачи тог чина трудили да га доведу у непо­сре­дну ве­зу са страним обавештајним службама, мало руском, мало аме­ри­чком, а понајвише енглеском. Да ли је тај пуч, због тога што није био ваљано ос­мишљен и, стога, остао недовршен, злоупо­тре­бљен у корист оних који су деловали про­тив србских интереса, пре свих Комунистичке партије Југославије, дру­га је ствар.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Више информација…

Онима које то занима и вољни су да своју доколицу бар нечим разбију, ево линка:

Непознати 27. март (коаутор Василије Матић)

Нови Сад 2004, стр. 172 http://www.mrdiafire.com/?y3grpsk9t7kaedy

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!