Неолиберални сатанизам или затирање пола

Полоцид

Хетеросексуални мушкарци, односно они са традиционално уобичајеним полним опредељењем, друже се са мушкарцима, а воде љубав са женама. Хетеросексуалне жене друже се са женама а воде љубав са мушкарцима. Хомосексуални мушкарци се друже са женама, а воде љубав са мушкарцима. Док хомосексуалне жене, такозване лезбејке, друже се са женама и воде љубав са женама.

Хомосексуални мушкарци су личности, духовно угрожене и оболеле душе. Док су лезбејке двоструко толико болесне и унесрећене, као што су жене, алкохоличари и наркомани, тежи за лечење случајеви од мушких. Женска душа је нежнија и емотивнија од мушке и самим тим, рањивија.

Хомосексуални мушкарци се по савременој терминологији називају „геј“, што на енглеском језику значи „весељак“. И заиста, тај мушки истополни секс, као код коришћења канабиса и сличних наркотика, рађа смех и еуфорично расположење. Док, у случају лезбејског света, жене таквог опредељења увек су озбиљне и често строгог, па и намргођеног израза лица. Будући да је лице „огледало душе“, та еуфорична веселост, код геј мушкараца, очитује њихову крајњу емотивну и духовну незрелост. Док код лезбејки, њихов израз лица показује дубоку патњу њихове несрећне душе, која пати под тиранијом поремећеног разума.

Мушки и женски хомосексуализам је ментално душевни поремећај, сродан параноји или такозваном „суманутом поремећају мишљења“, како се то умно обољење назива у психијатрији. Њега карактерише стање свести које није у реалности али је паралелно са њим, као на споредном колосеку. Такви људи могу бити цео живот функционални, за разлику од шизофреније, али увек су за неколико корака ван реалности. То је стога што су убеђени у исправност свог поремећеног погледа на себе и свет, и да је он здрав и реалан, а у ствари у стварности – није. То се ипак у блиском контакту са њима увек убрзо увиди, док споља они могу деловати здраво, интелигентно, па чак и харизматично.

Тако и хомосексуални мушкарци и жене верују да је њихово опредељење нормално и добро, а у суштини је далеко од здравља и нормале. Они су убеђени да је то исто као и код хетеросексуалних, права и легитимна љубав, а у суштини то је само похота и страст болесног и дубоко изобличеног људског духа.

Творац универзума, када је стварао људско биће ,одредио је два пола, јасно одвојена, мушко и женско. На тај начин је дао човеку и жени да разликују „мистерију“, као тајну Божијег промисла, од „малије“ као дејства Луцифера-Сатане, који је бесполан и делује тако да поништи разлику полова. Божија тајна се огледа у љубави Бога и човека, кроз љубав мушкарца и жене, и рађања новог људског бића. Јер на тај начин човек постаје мали Бог-креатор, стварањем живота. Човек је од Бога добио задатак да чува и негује битије и творевину, да је чува и штити од пропадања и деформације.

Док Сатана поништава ту благословену богомдану разлику у половима, и уводи човека у нарцисиодну љубав ка самом себи, кроз привлачност ка истополном телу. Љубав, односно секс, два иста тела, није љубав већ само један вид мастурбације. Геј, другим мушкарцем, у ствари, себи мастурбира и води љубав са самим собом. Лезбејка исто тако. Ту коначно није присутна никаква љубав, о којој они тако воле да говоре, већ само крајња посесивност, која се пројављује у патолошкој љубомори, која се, у том степену и облику, никада не може срести код хетеросексуалних парова.

Када се тим особама спомене рађање деце, они на то одговарају контрааргументом да се и животиње „размножавају“, желећи ваљда тиме да нагласе да је рађање нешто анимално, и што ваља превазићи. Но, ако је то једина разлика по којој се човек мора разликовати од животиње, онда таква разлика и не треба да постоји.

Активни хомосексуалац, било мушки или женски, односно „муж“ у тој вези, тај однос доживљава као поседовање и доминацију. Док пасивни, односно „жена“ у тој вези, то доживљава као одабраност за заштиту и љубав. У геј и лезбејском свету јако је важно ко доминира и ко поседује.

Бесполни и нарцисиодни Луцифер-Сатана, поред уобичајеног мушко женског хомосексуализма, разара људску душу и породицу још кроз педофилију, трансветитизам, хируршку промену пола-трансродност, истополне бракове, усвојавање деце у таквим бизарним „породицама“ или чак и рађање деце код лезбејских парова, коришћење семена из „банки“ сперме. Данас, уколико хетеросексуални бездетни пар жели да усвоји дете, мораће да прође кроз много перипетија, и често то уопште неће моћи ни да постигну. Док у истополним браковима, партнери ће имати за ту процедуру велику подршку од целог друштва.

Такве личности бране своје хомосексуално опредељење тиме да су такви од рођења, (премда многи то постају тек касније) желећи посредно да тврде да их је Бог таквима, то јест да је то сасвим нормална појава. Међутим, знамо да постоје и многа друга обољења и поремећаји, са којима се људи рађају, па се медицина и друштво ипак на све начине боре да то излече или барем олакшају. Са хомосексуализмом, из одређених разлога, ствар је сасвим супротна.

Ако је неко заиста од малена такав, то је онда знак да је у питању неко породично и духовно-наследно проклетство, које се онда на духован начин мора и лечити. Нарочито је у женском спорту присутно лезбејство. То је, како време иде, све израженије, до те мере да оне сада преовлађују у многим тимским спортовима као што фудбал, рагби, кошарка, рукомет, одбојка… Али и у не тимским, посебно у тенису. То иде дотле да оне сада доминирају по броју и врше дискриминацију (на коју су иначе увек спремне да се жале) према хетеросексуалним играчицама, отворено их потискујући и спречавајући их у напредовању, уколико ове не пристану да уђу у њихов лезбејски свет.

Подсетимо се само кад на утакмицама, у женском спорту, чујемо оне врискове и крикове, тада се осећа један отворени парасексуални набој. Тако да и сам спорт, као такав, данас све више губи смисао и изазива подозрење и сумњу у своју сврху ако (као замена за рат) изазива агресију. А она опет, у случају нежног женског бића, води у девијацију, мушкобањатост и лезбејство.

Слично је присутно свуда где се гуши и потискује женственост и девојачки стид, као најлепши Божији украс жене. Тако је и код жена војника, полицајаца, чувари женских затвора и слично.

Постоји и такозвано „насиље у породици“, за које у главном знамо шта представља, Но, постоји и насиље „над“ породицом, које је дело изопаченог феминизма и мизоандрије, односно „мушкомрштва“. Феминисткиње и лезбејке не брину толико о угроженим женама, колико мрзе мушки свет и породицу. Њихов је циљ згажена и уништена породица, као једина преостала тврђава живота и оаза духовног здравља, у мору неолибералног лудила.

Свакако да и мушкараци, који су изгубили своју мужевност, способност за живот и потентност у сваком смислу, доприносе проблему и доводе женски род у конфузију и девијацију. Но, једно је сигурно. Када би, једна лезбејка или екстремна феминисткиња, у животу наишла на човека који је нормалан, способан, успешан, нежан, пун поштовања и љубави према нежнијем и слабијем женском полу, потентан у сваком смислу и искрени и прави заштитник, уколико таква жена још није потпуно сатанизована, она би свакако одустала од свог заблуделог опредељења, баталила свој испразни и штетни активизам, и пошла за таквим мушкарцем, ако треба „и на крај света“!

Овде апелујемо и на оне такозване и лажне „православце“, „патриоте“ и некакве „национал-десничаре“, којима није страно насиље над овом нашом унесрећеном и оболелом браћом и сестрама. Подсећамо их и молимо, ако су заиста хришћани и родољубиви, да се за ове мученике помоле Богу и, да уколико не могу да помогну, да им барем не загорчавају ионако горак живот. Међутим, уколико они сматрају да се на тај начин испољавају као „јунаци и мушкарчине“, а у суштини тако само показују да су кукавице и бедници, такви заслужују најоштрију осуду и казну.

Коначно, уз пуно љубави и бриге за оне мушке и женске душе, које су одступиле од оног преодређења које им је Бог Отац одредио, дајемо им савет и искрено их молимо да се пробуде, покају и затраже помоћ од Бога и божијих слугу које им могу помоћи. Молимо их да се супроставе и ухвате у коштац на живот и смрт са демонским силама таме, које им желе и спремају само несрећу и пропаст.

Постоји само један неопростиви и неизлечиви грех, а то је непокајани и неисповеђени грех.

Све друго, Христос опрашта и лечи!

Аутор: монах Арсеније

Извор: https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=2534228926885316&id=1811614639146752

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!