(Не)одговорност за убијање људи и ћирилице у нашој Србији
Бојимо се многи да код нас, нарочито од 1945. године до данас, још није изграђен систем нормалне одговорности. Иако је сваком нормалном јасно ко је кривац за постојање и пад такве надстрешнице (пројектант такве надстрешнице, онај ко је такав пројекат одобрио, онај ко је надзирао и потписао радове у извођењу такве зграде с таквом надстрешницом, онај ко је потписао да је објекат безбедан и потписао решење о његовој употреби, онај ко је требало да објекат одржава, онај ко је изводио радове на том објекту и онај ко је крајњи потписник за употребу тог објекта после последњих радова на њему – наводи се да је објекат реконструисан почев од 2021. године, а не види се шта је ту уопште реконструисано, јер је, сва је прилика, објекат углавном само “шминкан” уз извесно додатно оптерећење надстрешнице, што се и истиче од одговорних да надстрешница “није била предмет реконструкције”, што је тачно, јер да је нормално реконструисана, тешко би тако пала и убила свакога ко се под њом у паду нашао, и ко је последњи потписник решења да је објекат безбедан за употребу) – а криваца има много (по нашем суду бар двадесетак људи). Власт је морално увек крива за све, а ако је својим поступцима намерно утицала да се не примене сви прописи у вези са тзв. реконструкцијом зграде, то је за посебну одговорност. Али, то може да покаже само нормално спроведени налази на основу пословних књига у вези с “реконструкцијом” те зграде. А ми, рекосмо, мислимо да ту није било уопште никакве праве реконструкције. Реконструкција је велика реч и њено значење је велико јер је то велики и врло одговоран посао. На сликама се заиста не види да је било икакве озбиљне реконструкције. Зграда је, како се и види, само “шминкана”, затваране су рупе настале од зуба времена , постављане су нове плочице или су старе изгланцане и све је то “окречено”.
Како се са слике пале надстрешнице види, веома је чудно што таква надстрешница није пала раније. Колико је паду допринело мање додатно оптерећење надстрешнице, није једноставно после пада утврдити. А да је то могло утицати на пад надстрешнице, мислимо да не може бити спорно.
Знамо ми нас какви смо…
Свакако, знамо ми нас какви смо (иако смо од многих других и даље стварно бољи) посебно после комунизма који нам је Запад наметнуо преко Броза. Зато се многи бојимо да ће се наћи само неко “жртвено јагње”, али да прави одговорни неће бити кажњени. Али, морамо стрпљиво сачекати да видимо шта ће се десити. Није мали посао поштено утврдити кривце, поготово што их, изгледа, има доста.
А да би се кривци морали именовати и одговарајуће казнити и за убијене људе и за убијену ћирилицу 90 одсто у Србији до данас, посебно је важно не само због уцвељених породица убијених људи и убијене (замењене у Србији) 90 одсто српске националне азбуке него посебно зато да би се због успостављене неодговорности плаћених да буду одговорни и емпатични, па и родољубиви – зауставило ново убијање и људи и српског националног симбола првог реда – српске ћирилице.
Исти је узрок убијених људи и ћирилице
Не упоређујемо неосновано и без разлога надстрешницу с данашњим нерешеним ћириличким проблемом код Срба јер није ништа друго него – убијање и српског националног симбола ћирилице данас у Србији –директна последица понашања неодговорних људи (стручњака), плаћених да буду одговорни за то што су српски правопис и законска неуставна решења противна јасној уставној обавези већ више од 18 година.
Посао у вези са зградом Железничке станице у Новом Саду, посебно код надстрешнице, и посао у вези са српском ћирилицом очигледно су урађени нестручно. Каже се “крајње је време”, а, у ствари, свако је време – да се кривци и за једно (убијање људи надстрешницом) и за друго (убијање српског националног писма, које је данас једино у свету још угрожено противуставним правописом и законом) – именују и казне јер су узели новац за свој рад, а и људи и писмо су страдали.
Ово се, вероватно, неће допасти само антисрбима (којих је од окупација и комунизма па даље све више и више) и онима који су наивно подлегли циљним антићириличким лажима да је “и латиница наша”. А прави стручњаци, на пример академик С. Танасић и проф. М. Ковачевић, Д. Петровић, као и сви људи из “Ћирилице” и “Српске азбуке”, изричито су писали и истакли да хрватска латиница нити је за нас прављена нити је, према томе, наша. Додуше, М. Ковачевић је и даље на “прекретници” да се изјасни о томе може ли се било које, па и српско писмо, (са)чувати у правописном двоазбучју, тј. у шизофреном двописму, какво ван Србије у Европи нико не примењује, иако и они уче туђе језике и њихова писма, али нико осим код нас, не уводи туђе писмо као конкуренцију свом писму, као што нико не плаћа своју војску и туђу паравојску — коју држе једино на Космету они који су погазили свако међународно и људско право Срба данас.
Латиничко писмо се Србима већ хиљаду година стално насилно и законским забранама ћирилице намеће, нарочито у свим окупацијама Срба и Србије. А данас смо стигли дотле да је сами себи намећемо јер смо легли на комунистичке наметнуте само Србима заблуде о „богатству двоазбучја“ у свом језику, док други сви знају да је богатство учити и туђе језика и писма, али их себи не намећу уместо свога језика и свог писма. То се зове познатим називом – “стокхолмски синдром” (када жртва заволи мучитеља и прима његове (не)вредности за своје, као што су многи мученици Срби примили хрватско писмо за “своје”.
Паметнима слике много говоре
Ако се упореде ове две фотографије (зграда Железничке станице у Новом Саду пре и после пада надстрешнице), сваком иоле приученом грађевинском занатлији и без факултетске спреме јасно је зашто је пала тако урађена надстрешница, због чега је убијено грозном смрћу 14-оро недужних људи и троје тешко повређено.
Исто тако, ако и промућуран нелингвиста (сличан макар мало Вуку Караџићу, на пример) прочита решење питања писма у Правопису српскога језика Матице српске с двописмом (хрватска латиница и српска ћирилица – алтернативно) и Члан 10. Устава Србије, у коме у ставу првом који се специјално односи на српски језик и његово писмо (“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.”), као и Закон о српском језику и ћириличком писму (из 2021. године с апсурдним прописаним неједнаким правима и обавезама за све грађане у Србији) и ако то упореди с решењем питања писма у свим другим језицима и државама у Европи – биће му потпуно јасно зашто се у Србији наставља убијање трећег стуба српске културе и националног симбола и идентитета – српског ћириличког писма. Наставак у јавности убијања (замењивања) српског писма и данас у Србији и изван Србије наслања се на убијање Срба и њиховог писма нарочито из времена окупација свих Срба, па и оних у Србији у 20. веку, на комунистичко убијање српства и ћирилице у време владавине аустроугарског каплара из Првог светског рата и доживотног владара Југославије и Србије Јосипа Броза (чије се право порекло и данас истражује).
Српски лингвисти и власти ни до данас се нису опаметиле у вези с планским давно зачетим убијањем (замењивањем) српске ћирилице.
Аутор: Драгољуб Збиљић, професор српскохрватског (па српског) језика, са 17 објављених књига о поломима у српском језику и затирању српске ћирилице и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица” (2001) и, практично, у име “Ћирилице”, с Браниславом Брборићем коутор нормалног уставног решења питања нераздвојне употребе српског језика и ћириличког писма.
