Немања Зивлак: Добровољци

Мобилизација

Јутро као насликано, сунце још није високо одскочило кад сам пристигао на ливаду. Док још није припекло да покосим, па ћемо за који дан покупити сијено. Лажу људи кад кажу да се по јутру дан познаје, да је било по том, не бих тог дана био бачен у најгору олују.

Искосих други откос и, таман кад сам се машио руком за водијер, иза мене се створише два човјека с пушкама – шуцкори – аустроугарски милицајци.

Назваше ми добро јутро и рекоше да ме царевина позива у војску, да се колико сутра имам јавити код среских војних власти и да као житељ аустроугарске царевине имам обавезу да служим војни рок тамо ђе ми одреде војне власти. Подигавши обрву, старији ми мало гласније рече да се избјегавање ове обавезе кажњава, некад и стријељањем. Не би ми право, али ако су сви моји служили војску у тој царевини, срамота би ме била да и ја исто не учиним. Сељак, ма колико био паметан и разборит, није политичар да предвиђа историјске догађаје, а ја са нешто мало школе и нијесам могао ни знао предвидјети шта ће се десити у скоријој будућности, да ће моје двије ноге прешпартати никад мирни и никад слободни Балкан.

Наредно јутро спремим се прије зоре и одем у среско начелство ђе ми рекоше да сам ја, Стеван Бабић, распоређен у војну област Бања Лука и да сутра креће прва група младих војника.
Није ми било до хода назад кући у село, тај дан сам провео обилазећи ионако сиромашан планински градић; купих себи нови бријач и још понеку ситницу, не рачунајући да још дуго нећу видјети ни родни крај ни огњиште. Смрче се и полако ноћ крену да хвата у своје канџе и посљедње обрисе свјетлости, а ја заноћих на ходнику среског начелства.
На неким клупама, да не гријешим душу, дали су ми некакав биљац јер су ноћи код нас у планини хладне и кад је август, а не с почетка јуна.

Цијелу ноћ један те исти сан: у магли сам, идем према извору, чујем га како жубори, а жеђ хоће душу да ми запали.
И сунце као да се криомице пробија кроз маглу, нити га има, нити га нема, нешто нејасно. Бог ће сами знати шта све човјек сања, је ли истина или лаж, али да ни ти снови нису потпуна лаж показаће ми догађаји који су се послије десили; ђе сам, мучени сељак, Србин, тумарао кроз магловити дио историје бранећи своју слободу и ђе ме сунце са олтара држало у животу.
Скоро цијелу ноћ су ме будили крици, испрва сам мислио да су неке ноћне ‘тичурине, сове, дрекавци, тек ујутро сам видио да су међу постројеним војницима били и неки са масницама и подливима испод очију. Вјерујем да је било таквих који нису хтјели да иду у војску, па су их преваспитавали у подрумима среских власти. Није било хоћу или нећу, него мораш!
Еј, болан, живиш на тој земљи, живиш као поштени сељак, стотинама година браниш хришћанство од Азијата, ко је могао помислити да ће то исто хришћанство окренути пушке према нашој истокрвној браћи, само преко Дрине. И да ћеш, силом прилика, и ти бити онај који није хтио, али је морао да буде у строју плавих шињела.
То што рат почиње, начисто сам да народ нико ништа не пита. Као стоку, на кланицу те одведе, ни што, ни како. Идеш, бауљаш, гинеш зарад…чијих и којих интереса, сунце мило зна.
Јемчим да је Велики рат донио само велика страдања.

По доласку у Бању Луку, смјестише нас у касарну. Двије пуне неђиље дана смо свако јутро у корак марширали по кругу, учили како се зове цар, које су титуле цара Фрање и друго. Крајем друге неђиље, а то ће бити средина јуна мјесеца, међу војницима се пронио глас да у посјету Босни и Херцеговини долази сами престолонасљедник. Слушај ме добро, синовче, ја сам чојек који није завршио школе, али царска круна није шала. То да ће га група српских родољуба убити као голуба, ко је то мог’о појмити?! Вијест о атентату на престолонасљедника ме затекла у Вараждину, ђе су нас возом пребацили из Бање Луке који дан прије тог судбоносног Видовдана. Дан прије смо били на маршу према Вараждинским Топлицама, и онако врућ и ознојен сам угазио у мали поточић, хладан као лед, напих се као некрштен хладне воде. У току ноћи ватра, ледено ми, а јун мјесец. Дежурни позва војног љекара, и из кревета ме однесоше у болничку постељу јер на своје ноге нисам мого стати. Од запаљења грла нисам мого изговорити да нисам Стипан него Стеван, и да нисам католик него православац, а да сам то рекао, стријељали би ме као и многе друге само зато што је Гаврило Пере Принцип био родом из Босанског Грахова. Послије рата ћу сазнати да су са граховског среза многи платили главом то што су били православни Срби као и Гаврило. Вјечни покој душама њиховим. Ово година што ми се накупило под сиједом главом ми казује да би рата било и без Гаврила, у то сумње нема. Нису нас спремали и сваки дан водили на бојева гађања да би чували дворце аустријске и мађарске, него да би ишли у освајање.

Пети дан послије Видовдана, у болници ми приђе доктор, заборавио сам му презиме, знам да се звао Петар.

Вели ми:
“Стеване, ја сам исправио твоја документа, рата ће и овако бити и доста ће мртвих глава остати, жао ми је било да на моје очи страда човјек ни крив, ни дужан.
Још нешто, Стеване.
Ово што се збило у Сарајеву и рат који само што није почео, то је жеља великих сила, а не наша. Све остало је празна прича и Гаврило је урадио исто оно што би сваки човјек урадио да је био на његовом мјесту.
Ко си ако немаш слободе а ми је, јемчим, нисмо имали у анектираној Босни и Херцеговини.
Запамти, Стеване, историја није онаква каква јесте, већ онаква какву велике силе желе.”

Наставиће се…

Аутор: Немања Зивлак

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!